среда, 25. октобар 2017.

Амрела је крива за све

Железничка станица у Пироту, Jack Birns, "Life", 1950.
Имамо много убаву јабалку у двор, б'ш до пенџер! У пролет кад се расц'вти, цела соба и цел двор умерише. Неје голема, али много раџа ж'лте, меће и сипкаве јабалће. Чим падну, набивају се, и ми ји давамо на свиње. За тој ји беремо сас руће, и пол'к редимо у крошње.
Јед'н д'н кад беше убаво време, набрамо, уврзамо се у цедила, и појдомо у град на пијац. Рамена научила на сецање, улитила се и не беше ни тешко носењето. Идемо си по пут, заглеџујемо се у појате и лозја, и за час стигомо у град.
Продадомо јабалћете, баба стисе новченик у руће и рече: „Чидем да си купим амрелу! Нека кошта, колко кошта, че ју купим! Задњу пару има да дадем, ама че си купом амрелу! Нечу више да ме мокри ћиша до голу кожу! И нечу више да се покривам сас свакакве дреје кад пада ћиша, и после ми се укочи шија, па по неколо д'на ми штуреје глава!“
Појдомо у продавницу, она се растресла од радос, и граби ли граби. Чим улезомо од врата питује: „Имате ли големе амреле?“ Продавницате беше п'лна сас свакакву робу, продавачат извади неколко амреле, она узе најголему, рашири ју, и рече: „Туја че купим!“ Кад виде да неје толко скупа, растрча се по продавницуту да ми купи парче за сукњу. Најде некакво црвено сас беле преперуђе, и купи ми.
Кад излезомо, тури амрелу преко руку, накупова леб, симид, кобасице, кашкаваљ и бомбоне за дом и за мен да си ручам уз пут, па рече: „Че се врчамо сас воз. Те ти паре, па ти извади карту и покажи на кондуктера кад дојде. Са си голема, још малко па че те у град прачамо саму!“ И тека би! Стану у ред, купи карте, дојде воз, укачимо се, седомо, она препозна две жене што седеоше преко пути од нас, показа какву си је амрелу купила. Дојде кондуктер, ја показа карту, он ју пробуши, ја ју подржа у џеп, после малко извади, сцепи, и врљи кроз пенџер. Узо си бомбоне, и пол'к ји ромчем и климкам си нође, гледам кроз пенџер како замињују бандере и бројим колко че буду до село. И те ти га пак кондуктер! „Карте за преглед!“ Ја си ромчем бомбону, климкам си нође, и не слушам га. Уокаше се жене: „ Девојче, покажи карту!“ Ја погледа у кондуктера, и реко да сам показала, да сам ју сцепила, и врљила кроз пенџер. Човек се насмеја и рече: „Погрешила си дете, карту можеш да врљиш, кад излзенеш из воз. У воз прооде контроле, мењају се кондуктери, и карта се чува. Запамти!“ И ја запамти.
Кад стигомо дом, баба испробува амрелу, отвара и затвара, и кад се нарадова, отидомо на Врницу при Верку шнајдерку, на Виту попа, при снау. И док баба казува на свекрву њу Совићу за амрелуту, ја си пробира крпће за лутће и играње. Верка тури два руба на сукњуту, наврви ластреж, и испаде убаво сукњенце.
Минуше се десетину д'на , обрамо крушу у Парасиње, оставимо крошњете на станицу при тетка Вилку и чича Ацу. И ујутру ја се премени у новуту сукњу и белу блузу, па појдомо на станицу. Купи карте, и погледа куде да ји турим, немам џеп, па развлеко ластрежат на сукњуту, и муни ји окрај струк.
Дојде воз, улезомо, убаво се сместимо, и кад дојде кондуктер и потражи карте, ја сецну сукњуту да ји извадим, а он ме погледа и пресече с очи, па рече: „Не треба да показујеш карте!“
Збуни се ја, па поче да викам, какво сам са пак погрешила?! Што ме је тека погледал?! Што неје тел да погледа картете?!!
Баба ме смирује како је важно да смо ми имали карте, а он ако оче нека гледа, ако нече не мора. Јок, никако се ја не смирујем, све се питујем куде сам погрешила. Одједанпут, жена што беше седела до мен, кад си ми окну: „Девојче, доста си свирила и скрцала! Ја сам платила карту да се мирно возим до град, а не да слушам твоје свирење и скрцање, где сам погрешила, па где сам погрешила, видел човек да завлачиш руке у сукњу, па је помислел да си картуту турила у гаче, па неје хтел да гледа!“
Леле она ме сурниса! У земљу да пропаднем, вриснула би, ал не смем оди њу. Умири се, брада ми се разигра, с'лзе ми течу, и кад стигомо у град, улете у чекаоницу и лего на клупу, па се убаво извика и реко да никад више нема да се возим с воз. Да не беше амрелата, ишли би си пешћи и не би ни шила сукњу с`с ластиж и без џепови...
„Добро”, рече баба, „од с'г че си увек идемо пешћи“. Узомо фијакер, и отидомо на пијац. Беше то много лош д'н за мене.
Ка пројде некоје време и ја се посмири, ушише ми торбицу од дебело платно да ју носим окрај гушу, и да си у њу носим новчаник и карте за у град. Реши се проблем сас кондуктери и жене које окају на уплашена деца.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
___________
* амрела - кишобран

Нема коментара:

Постави коментар