По једном старом светачнику данас је Свети Јован Рилски. Необично вољен и поштован светитељ у староме Нишављу. Одлазак у Рилски манастир у старини је сматран "малим хаџилуком". Ко није био у могућности да походи Јерусалим, ишао је, уочи Васкрса, у ову дивну светињу коју су једнако подизали и даривали српски и бугарски владари. Светом Јовану су некад били посвећени градски метоси у Нишу и Пироту, манастири у Горњем Матејевцу и Сињцу. И дан-данас њему је посвећен један параклис у Хиландару (баш као што у Рили постоји једна црквица саграђена у част Светог Саве и Симеона Мироточивог). У Пироту је рилског Свеца нарочито поштовао еснаф вредних занатлија самарџија (седлара). Његов свети лик краси иконостасе оба градска храма, домове и кандил-собе старих варошких породица. Његово име једнако се помињало при отпустима на богослужењу, при дугим славским здравицама, у личним молитвама, тугама, невољама. Поштовање ка Светом Јовану почело је, сасвим непотребно, да јењава крајем 19. века, када су кренуле да се роје бројне распре и сукоби између два суседна народа која нису желела да имају више ничег заједничког, упркос сличностима у говору, обичају, ношњи, упркос орођеним средњевековним владарима, светој солунској браћи Ћирилу и Методију, упркос заједничком Спаситељу Христу. Свети Јован Рилски је рођен у селу Скрини близу Софије. Након смрти својих сиромашних и честитих родитеља, прима монашки чин и повлачи се у једну дивљу гору ради подвига. Касније се насељава у једном шупљем дрвету на Рилској планини, хранећи се искључиво травом и бобом. Лице човечје није видео све док га случајно нису открили чобани, трагачи за изгубљеним овцама. Вест о тајанственом подвижнику брзо је прохујала Балканом. Народ је почео са свих страна да му притиче тражећи помоћ у својим мукама и болестима. Славни словенски пустињак никога није оставио без лека и утехе, ни тада, ни касније, након свог упокојења 18. августа 946. године.
Нема коментара:
Постави коментар