Много одење

Деца у село много рано почну да иду на њиву, и рано почну да иду пешћи. Док смо малећчи увржу се мајће и бабе у љуљћу, па ни носе на њиву, вржу љуљћу у ладовину, и у њу спимо. Поди љуљћуту се простре цршка и тува се играмо. Донесу ни тикветија, класови, шишарће, кво најду, и ми се радујемо.

Кад попорастемо носе ни малко у цедило, а малко одимо. Преди школу веч се иде пешћи. Матичка на рамо, стовненце у руће, и одење.

Мене ми је најтешко било рано будење. Једва ме баба разбуди, чим види да сам отворила очи почне да ми радосно казује на коју њиву че идемо, и како тамо има да седим поди ладовину и да се играм сас деца. Како че беремо цвеће и вијемо венци, збирамо пужеви, и правимо гривне и маниста за окре гушу.

Дигнем се ја, облечем, омијем, једем уз пут, и одим некоје време, па се уморим и заболу ме нође, почнем да застањујем, али она, мајстор за зал'гување, тиће ме испрати: „Ајде иди преди мен, потрчи и седни поди онуја сливу, одмори се, и једни сливе. Има, нач'с нападале, зреле и блађе“. Ја отрчим и седнем, изедем две-три, и она ме диза: „ Ајде синко, човеци гладни на њиву, с т'внину су отишли, чекају лебац да им однесемо“. Појдем, грабим, пак ме заболу нође, она се пак сети: „Леле, само што несмо стигли до долат, а тамо убава водица, има се измијеш и напијеш, па че се зачас одмориш!“
Кад стигнемо до ливаду, испрати ме да се поваљам: „Иди сине, иди се изваљај у травицуту! Гле каква је убава, зелена, меришљава, па мека као памук, има се освежиш, па има само да трчиш и појеш!“
Покрај пут, види ли цвет, кара ме да га оберем, да си га турим на уво, да ми мерише, и тека, стигнемо на њиву...
Кад појдемо у школу тегај су и одењата поголема. Ја носим воду, наваџујем градину, берем траву за свиње и јагањци. Цел д'н трчање и одење, и нође тека очврсњавају. За тој кад ми кажу „идемо у град“, ја ич не мислим што је град далеко, и што носимо на пијац крошње и кобилће. Само мислим кво че си купим, како че си при Големи мос сврнем у посластичару на сутлијаш, при који роднине че отидемо да им однесемо кво смо продавале, а они да ни послуже сас убаво слатко, од које си куснемо по неколко пути. Изиграм се сас њиња деца, и с њиње убаве играчке, а после си накупујемо за дом бомбоне, ратлуци, шићер у коцће, и друго кво ни требе.
Врчамо се преко Будиндел пешћи. Ја сам срећна, насмејана и задовољна што ми је убаво минул д'н.
За боље нес'м знала, па нес'м ни сакала.

___
Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Илустрација: Benjamin Williams Leader, 1896