Пирот у вечитој светлости Косте Брадића

Чувени српски сликар Коста Брадић излагао је своја дела у готово свим светским метрополама, освајао многе награде и признања, био професор на ликовним академијама... а ми, Пироћанци, и данас слабо знамо да је он био „наше горе лист“. Његови родитељи су рођени у Пироту, мајка му је пореклом Темштанка из породице Николић, а отац Топлодолац из фамилије Брадинци. Живели су иза Старе цркве у Пазару, у Протиној мали, данас улици Саве Ковачевића. Са њим се 1988. године сусрео пиротски новинар Бобан Митић и у кратком разговору успео да забележи снажне Костине импресије из детињства и његову жал за Пиротом кога више нема. Брадић је рођен 1927. године у Ђевђелији, преминуо је крајем прошле 2014. године у Београду.

Детињство за незаборав

... Достојевски је срочио славну изреку. „Лепота ће спасити свет“, али и сам се одмах упитао: „Која лепота?“ Јер „лепота је једна загонетка“... стоји, између осталог исписаног из пера Павла Николајевича Евдокимова у једном од последњих каталога нашег земљака, познатог сликара Косте Брадића. Због ових речи из каталога са Брадићем смо започели разговор о лепоти, коју у себи носи још из дана детињства.

- ... Мислим да је у животу човека детињство најважнија ствар. Врло је окрутан данашњи свет који врло брзо децу уводи у свет реалности. За мене је велика срећа што сам имао право детињство и то захваљујући данима проведеним у Пироту. Могао бих о томе да напишем књигу...

Коста Брадић је због очевог службовања рођен у Ђевђелији, касније је живео и школовао се у Лесковцу, Владичином Хану и Зрењанину. Међутим, сваког лета се знало...

- Сва моја летовања везана су за Пирот. У оно време, пре рата, није било асфалта ни калдрме, већ само туцаник. Дође поливач са коњима и цистерном, а ми клинци трчимо и поливамо се. Било је то време дивних прослава Грка који су долазили да освећују гробове својих ратника. Тада је Пирот био нешто изузетно. Сви су славили. Долазила је и војна музика... Још нешто ми се десило: научио сам да плетем ћипче (мрежу за рибе), па кад сам се вратио у Лесковац, био сам неко ко нешто зна. Касније ми је то помогло те сам за време окупације плео нецеве за косу и ташне.

И тако доста дуго и веома сликовито причао ми је своја сећања Коста Брадић. Помињао је своју махалу, бербу трешања, вожњу фијакером, „Национал“...

- Можда зато што као дечак никада нисам преко зиме био у Пироту, завичајни град ми је остао вечито у неком сунцу... Правили смо биоскоп. Цртао сам на неком стаклу, односно копирао из стрипова, да бисмо уз помоћ свеће све то приказивали.

Касније, када је био на Академији, знао је да тражи инспирацију у Пироту.

- Те 1951. године био сам на другој години, када се у мени јавила жеља да идем у Пирот и сликам. Биле су то најдивније слике које сам икада направио. Сликао сам пејзаже. Ишао сам поред Нишаве, Градашничке реке, пео се на Провалију... Сада, осим слике „Дедина кухиња“, немам ниједну. Сећам се исто тако да сам касније био у кризи. Тада сам се опет вратио, видео Поганово, Темску...

Наш земљак Коста Брадић је од 1955. године у југословенском уметничком животу. Самосталне изложбе је имао у Београду 1955, 1957. и 1958, у Паризу 1963, у Риму 1964, па опет у Београду 1968. и 1971. године. Излагао је са групом француских уметника у Паризу, са интернационалом групом у Монте Карлу и Губију. Члан је „Медиале“ са којом је излагао у Београду и Бечу. Носилац је награде „PREMIO GUBBIO DI PITTURA OD ARTISTI STRANIERI“... Излагао је једном приликом и у Пироту, на колективној изложби. Био је, истиче, разочаран непотребним такмичарским духом појединих пиротских уметника. Сада све ређе долази...

- Нема више тог Пирота нити људи којих се сећам. Срушена су прелепа стара урбана решења. Није се имало слуха да се сачува што је најдрагоценије. Нису сачували своје детињство. Исто се догодило и са ћилимарством. Ја сам предлагао да позовемо познате сликаре из читавог света да нам дају картоне по којима ће се ткати. Свако би дао. Тиме бисмо осавременили ову нашу традицију и спасили ћилимарство од изумирања. Могли бисмо од тога да приређујемо тријенала или бијенала таписерија. Да свет дође! Али нико ову моју идеју није озбиљно схватио нити прихватио. Ћилимарство изумире, мада ни сада није касно.

У време када смо водили разговор, Брадић је спремао изложбу посвећену Косовском боју.

- Доста је тешко направити нешто што је озбиљно. Косово је нешто највише. Дало је физиономију српском народу... А шта је са физиономијом Пирота која поприма нове форме и непотребно губи на аутентичности?! – упозорио је најдобронамерније сликар Коста Брадић.

Извор: Наши у белом свету, Бобан Митић 

Фото: spc.rs (портрет) и arte.rs (Стара буква у Опову)