Гусларева ноћ

Након пробоја Солунског фронта септембра 1918. године, ослободилачка војска је кренула ка северу и за непуних месец дана стигла надомак Пирота. Том приликом је мајор француске војске А. Х. Мије био смештен  у селу Горње Крњино у кући Милана Игњатовића који му је, из захвалности, приредио - незаборавни дочек. Ову ноћ у нашем крају Фанцуз је добро упамтио и касније описао у свом делу "Кроз ослобођену Србију":

"Требало је да ноћимо у једној собици и да ту спавамо и сањамо о нашем сутрашњем уласку у погранични град Пирот који ће наизад бити ослобођен бугарског јарма. Међутим, ми нисмо рачунали на наше домаћине - мужа и жену - чије смо понуде ракијом пре тога морали више пута да одбијемо. Таман када смо се спремили да легнемо, они уђоше у собу да нас питају да ли нам нешто недостаје, да ли је све припремљено за наш одмор, што је, изгледа, био највећи знак њихове пажње. Домаћин, међутим, за часак изађе, па се опет врати носећи у рукама неки прашњави музички инструмент, гусле, које су по свој прилици дуго лежале на тавану. Гусле су инструмент са струнама од лака, и по облику веома много личе на `гумбри` наших Мароканаца. Направљене су од буковог дрвета, њихов врат личи на врат лабуда, а гудало је начињено од длаке из коњске гриве. Наш домаћин их узе у руке и зачас се преобрази у гуслара. 

Гуслари су браћа наших трубадура и трубера - средњовековних песника и певача. Живели су некада на дворовима великаша, чије су подвиге опевали, а касније, после Косова, гуслари су најчешће били путујући слепци, који су певали да би од тога живели, и које су људи, мада потајно, веома радо примали у своје куће. Они су оставили велики број песама, које су, као свето наслеђе, преношене с колена на колено. Овај народ није знао да чита и још мање да пише, али је овај потлачени народ  желео да живи, да се обнавља, да се сећа своје прошлости, да слави своје јунаке и оплакује своје поразе, да чува поуку прошлости и верује у своју будућност. Он је имао само једно средство пред којим је угњетач био немоћан: своје усмено предање, своју песму. Јер, како то каже велики србски народни песник Јован Јовановић у својој `Песми о песми`:

Где је бола, где је јада,

- Песма блажи;

Где се клоне, где се пада,

 - Песма снажи;

Где су људи добре ћуди,

-  Песма с`ори;

Што не можеш друкче рећи,

- Песма збори,

Где утехе нема друге,

- Песма стиже

А где сумња све обара,

- Песма диже.

Наш гуслар поче да пева. Ми се бојажљиво противимо, али он наше противљење схвата као одобрење. Пева песму о смрти девојке Ружице, веома познате у крајевима око Тимока коју нам је, касније, председник општине у Зајечару превео.... Спава нам се много, те још више негодујемо, али наш домаћин вероватно сматра да се са њим саглашавамо. 

Хај, што Србин још се држи

Крај свих зала,

Песма га је одржала,

Њојзи хвала.

Песми хвала! И наш певач и даље пева! Пева о Косову и цар Душану, о слави, јунаштву и мегданима Марка Краљевића, о јуначким подвизима хајдука, о устаницима који нису признавали турску власт и који су осветили своју браћу, притиснути патњама које им је наносио освајач.

Лампа све слабије гори. Заспао сам. Када сам се после неколико сати пробудио, он је и даље певао. Лампа је поцрнела од чађи. Када се прва светлост дана појавила, он је, тихо и пригушено, не пратећи се гуслама да нас не би пробудио, и даље славио своје јунаке... Лампа се угасила, али - шта мари! - гусле и песма живе, и гуслар пева, непрекидно пева..."

Ово занимљиво сведочанство француског мајора објављено је у Пиротском зборнику (бр. 4) а ми га преносимо као илустрацију духовне снаге наших предака који су много лакше од нас подносили много теже невоље. Остаје нам да размислимо да ли је разлог наше данашње слабости у томе што нам је понестало вере, наде и љубави из песама неуморног лужничког гуслара.

Уредништво сајта "Пирот - Момчилов град"

(Илустрација: pobjeda.mе)