 |
| Пиротски градић |
Пирот је имао бурну прошлост у
динамичним временима средњег века. Погранична тврђава подигнута на траси
Цариградског друма који је везивао Београд и Цариград, Европу и Азију,
често је била мета око које су се ломила копља различитих снага. Развој
града почиње у античко и рановизантијско време, бива на кратко прекинут
доласком Словена, али убрзо настављен под поновном византијском управом у
11. и 12. веку. Први пут је ушао у састав српске државе за време
Стефана Немање, који га је држао од 1183. до 1189. год. Кроз 13. и
почетком 14. века био део бугарске државе, да би, после битке код
Велбужда 1330. године, у време краља Стефана Дечанског, поново постао
део Србије. У Србији је остао за време царевања Душана и Уроша, као и у
доба кнеза Лазара.
Поразом војске краља Вукашина и деспота Угљеше
на Марици 1371. године и смрћу последњег српског цара Уроша исте
године, некада славна држава Немањића распала се на посебне области.
Власт над њима преузеле су угледне велможе, обласни господари. Један од
њих био је и кнез Лазар, који је своју каријеру започео као ставилац
(пехарник) на двору цара Уроша, од кога је и добио титулу кнеза. После
1371. отпочео је период његовог успона и постепеног увећавања Моравске
Србије, области којом је владао. Уз себе је имао и подршку црквених
великодостојника и патријарха српског Спиридона.
Нема пуно
извора који говоре о Пироту у то време. До 1371. године је можда улазио у
састав области којом је управљао севастократор Дејан, родоначелник
чувене породице Дејановића-Драгаша. Изданак Дејановића била је и једина
Српкиња на византијском престолу- царица Јелена Драгаш, мајка последњег
византијског цара Константина Драгаша. Међутим, Дејанова власт над
Пиротом није дуго трајала и након 1371. године, град улази у област
кнеза Лазара.
За кнеза у успону, који се све више истицао као
наследник славних Немањића, Пирот је имао изузетан значај. Пре свега, то
је био стратешки важан град, на источној граници његове државе. И
управо зато, Лазар се трудио да га добро утврди и опреми за борбе које
су, показаће се убрзо, биле неизбежне. Језгро онога што је данас симбол
Пирота- пиротска тврђава, одн. Кале, саграђено је управо у време кнеза
Лазара. Тада је на издвојеној ниској стени у равници подигнуто утврђење,
Горњи град. Ојачан је са четири куле. Највећа и најзначајнија,
бранич-кула, налази се у саставу северног бедема. Југозападно је
постављена мања улазна капија. Зидови, грађени од неправилно сложеног
камена, имали су максималну висину до једанаест метара, а понегде су
ојачавани и дрвеним гредама. Као материјал за изградњу коришћени су и
камени блокови са претходних пиротских утврђења, из античког и
рановизантијског доба. Занимљив податак је да је на месту данашње
тврђаве у римско и византијско време било гробље. Тада је утврђење било
на Сарлаху.
Унутар зидина је била смештена војска, властела и
градска управа, а сигурне зидине пружале су уточиште осталом
становништву у та немирна времена. Испод утврђења текао је живот обичних
људи, трговаца, сиромаха, земљорадника, пекара, свештеника,
гостионичара и свакојаких других становника. О њима историјски извори,
нажалост, ћуте, иако су баш ти „мали људи“ давали живот и динамику
оновременом Пироту. Можемо само да претпоставимо како је текао живот под
пиротским градом. Ту је морао да буде смештен трг, где се трговало
најпре намирницама из околних села, а затим и робом из удаљенијих
крајева. Прометним Цариградским друмом је пролазила свакојака роба- од
свима потребне соли изм приморја, до луксузне тканине, накита и доброг
вина за властелу. Део те богате понуде се морао обрести и на пиротском
тргу. Подно Сарлаха и тврђаве простирале су се куће ондашњих Пироћанаца,
као и обрадиво земљиште које је припадало граду.
Пирот је у то
време морао да има и свог управника, кефалију. Није сачувано његово име,
али се неке назнаке о локалној властели крију у каснијим изворима.
Турске хронике помињу кнежево ратовање са Турцима под Пиротом, а као
предводник Лазареве војске наводи се извесни војвода Димитрије Кобилић.
Наиме, 1385/6. године кнез Лазар се суочио са снажним продором Турака
који је покренут управо ка правцу Понишавља. Пирот је био директно на
удару и освојен у првом налету. Кнез Лазар је хитро послао војску на
челу са војводом Димитријем да поврати град. Уз помоћ становника Пирота,
који су војводу пустили унутра, у томе је и успео. Међутим, убрзо затим
је бројна турска војска опустошила и попалила околину града, тако да је
кнез Лазар морао да шаље појачање. Мехмед Нешрија, турски хроничар,
бележи да је војску предводио Лазарев сестрић. Са турским хроникама
треба бити пажљив, јер нису увек поуздане, али уколико је овај податак
тачан- под Пиротом су могли тада да ратују Стефан или Лазар Мусић.
Обојца су били синови челника Мусе и Драгане, сестре кнеза Лазара.
Војевање је завршено у корист Турака, а део становништва је Лазарев
сестрић приликом повлачења евакуисао. Мусићи су само неколико година
након тога пострадали на Косову.
Судбина војводе Димитрија остаје
непозната. Међутим, постоји један податак који би посредно могао да се
веже за њега. На последњој страни књиге Правила Јована Златоустог из 15.
века, које је даривано манастиру св. Јована Богослова у Поганову стоји
да је књигу дао „Константин, син господина Константина и унук великог
војводе Десимира“. Ктиторе Поганова су историчари дуго везивали за
породицу Драгаш, што није исправно, јер су у то време Понишављем
управљали Лазаревићи. Манастир је вероватно задужбина локалне властеле,
извесног Константина са супругом, госпођом Јеленом. Војвода Десимир,
који је припадао времену кнеза Лазара, могао је да буде родоначелник ове
властеоске породице. А није искључено да је онај „војвода Димитрије“ из
турске хронике, заправо, поменути војвода Десимир. Сличност у имену,
титули, простору и времену живота постоји, али, све до неких нових
података, то ће остати нерешена загонетка.
Пирот је под Турке пао
пре боја на Косову, али то није био и његов коначан пад. Под сином
кнеза Лазара, деспотом Стефаном, једним од најобразованијих српских
средњовековних владара, враћен је Србији. Стефан је наставио изградњу
пиротске тврђаве коју је његов отац започео. Ојачао ју је још једним
редом бедема, тако сазидајући Средњи град. Али дани Пирота под српском
влашћу су били на измаку. У турским надирањима 1425-1427. године, Пирот
је и дефинитивно пао. Уједињена српско-мађарска крсташка војска је у
јесен 1443. године успела да га ослободи, али само за кратко. Тада је
Пирот био место где су крсташи одморили од дугог пута, прикупљајући
снагу за даље походе. Али, већ почетком следеће године, Турци поново
освајају Пирот. Град је пад српске деспотовине 1459. године дочекао у
њиховим рукама. Четири и по века је прошло до његовог ослобођења. Као
неми сведок свих тих векова, од кнеза Лазара до наших поколења, стоји
пиротска тврђава.
Текст: Игор Стаменовић, историчар
Фото: "Градић", Марјан Петровић, Пирот
(Извор: "Млади Православац", бр. 42/2016)
Нема коментара:
Постави коментар