Усвојче

Газда Анта је био јако забринут тог 20. јануара 1907. зиме Господње. Пред његовим очима су искрсавале слике свега што је проживео у учмалој турској варошици крај Нишаве, где се све збивало по неком устаљеном, сасвим предвидивом поретку.

Анта је вероватно још као дечак ступио у „војску лешника“, како су стари Турци из миљоште прозвали децу пиротских хришћана, гледајући их како у уредној колони, два по два, заједно одлазе и долазе из школе, а што се чинило из нужде јер их је насамо редовно пресретала и злостављала турска дечурлија, рачунајући на немоћ њихових родитеља. Касније га је отац одвео код неког угледног ћурчије, молећи овога да му прими сина да изучи занат, по цену свакодневних грдњи и батина које сироти шегрт није добијао једино о причешћу и великим благданима. Онда је и сам научио да штави и бојадише сирову кожу и од ње, јаким челичним иглама, скраја шубаре и кожуве са лепим украсима. Коначно је стекао услов да полаже мајсторски испит и направи „зијавет“, богату гозбу за старе еснафлије са којом искусни калфа свечано постаје члан њихове угледне дружине, дарујући сваког ракијом и мезетом од леблебије и сувог грожђа, калупом сапуна и шимшировим дрвцетом за чачкање ушију. Његова невеста Јованка је, сва окићена у цвећу и злату, крочила у његов дом некад пре самог ослобођења, са богатим миразом, из угледне градске куће коју су родитељи, по својој мери, брижно одабрали. Младенци су засигурно живели без већих трзавица, у складном али бездетном браку наше старе варошке аристократије, чија се припадност наслеђивала, али и освајала и бранила поштеним радом, витешким држањем у добру и злу, честитим породичним животом. Њихов први дућан био је један од стотине и стотине по којима је Пирот био чувен до Стамбола и Сент Андреје. Биле су то мале и укуткане чатмаре са ћепенком који се као витрина расклапао и претварао у савршени простор за изложбу и кафенисање. Те нанизане једнокатице касније су заменили модерни локали са париским излозима, које град једнако није успео да сачува, као траг своје прошлости, своје младости. У својим зрелим годинама Анта је постао угледна личност у свом граду и еснафу, његово име се помиње у важним градским петицијама и јавним саопштењима. Зато је изабран и за тутора Старе пиротске цркве, чувајући је од проневера, банкрота и обесних дечака 4. и 5. разреда који су је у доколици камењем гађали из мушке школе смештене у оближњој црквеној одаји, правећи штету на њеном крову, због чега је он, са осталим туторима, тражио од школског одбора да се малени вандали изместе у неку другу зграду а на њихово место доведу мирнија, женска деца... 

Газда Анта је дуго пребирао по својим сећањима верујући да се, негде у њима, скрива заборављени грех, узрок невоље која га је задесила а због које је, те студене јануарске вечери, са уцвељеном Јованком дуго писао писмо окружном проти које је што пре требало отпремити у Ниш код владике. 

+++ 

Протојереју Округа пиротског 

Ми смо венчани муж и жена. Венчали смо се пре тридесет година. Од срца нисмо имали нити сада имамо порода, тако је Богу угодно било и ми смо његовој светој вољи покорни и благодарни. Пре десет година узесмо под своје Настасију, ћерку овдашњег просјака Петра Банковића и она је и сада код нас. Даривао нас је Бог приличним имовним стањем и надасмо се да наше усвојче Настасија дорасте, па да је пристојно удомимо. Но Богу, коме згрешисмо, би по вољи да другчије буде. Ево у чему је ствар. 

Ми радимо ћурчијску радњу те зато морамо имати момке што нам у овом нашем послу помажу. Међу момцима имамо најстаријега Милана Панајотовића. Наше усвојче Настасија, и поред нашег јаког надзора, загледа се у Милана и Милан у њу, па на бруку нашу, ступили су и у полни однос, те је Настасија, јадно наше усвојче, већ три месеца у другом стању иако тек сада има само четрнајест и по година. Да би ова наша брука мања била, на савет ваш решисмо да Настасију и Милана веримо и да оба признамо за своју децу. Но како Настасија има сада четрнајест и по година, то јој фали још пола године да може у брак ступити. Ми би радо чекали још пола године само да нас ова невоља није снашла. Поред тога, Милан мора кроз месец дана ићи у стални кадар и тамо остати две године, и за те две године може му се памет разбити, па не би пристао да наше усвојче Настасију узме за жену. Па зато и хитамо да их привенчамо, те да не би наше јадно девојче пропало и да не би тиме и наш грађански углед упропастили. 

Ми вас молимо, као што се Бог моли, да изволите умолити Милостивога Господина владику, да свети благослови брак нашем усвојчету пре петнаесте године, а уверите Господина Владику да ћемо се целог века за њега молити Богу и сматрати за спаситеља наше части и образа и дома нашега. 

Понизни, 

Анта и Јованка Станковић 

+++ 

Добри прота Михајло Недић, по чијем савету је писмо и написано, на полеђини је дописао своје мишљење, како би додатно умилостивио владику Никанора, човека неугодне и тешке нарави: „...Молиоци падају на колена пред Ваше Преосвештенство и моле да спасите част њиховог дома и њиховог усвојчета Настасије – благоизволите дозволити да Настасија може ступити у брак и пре пуних 15 година. Скромног сам мишљења да би свети благослов вашега Преосвештенства, да Настасија ступи у брак, заиста спасли један честити хришћански дом, и да би свети благослов унео мир и вратио спокојство и молитеља и девојке и момка, који пристаје да је узме за жену и венча се са њом...“ Међутим, изгледа да се племенита замисао пиротског проте ипак није остварила. Седам дана касније, испод протиних речи, нишки владика је кратко дописао да се венчање може обавити тек након 1. марта, у време када ће Милан вероватно већ бити на служењу свог дугог војничког рока. 

Прегледао сам уздуж и попреко оба градска гробља и све завичајне књиге, питао старе Пироћанце, али никако нисам успео да сазнам шта се даље збило са Настасијом и Миланом, Антом и Јованком, њиховим унучетом. Само ово дирљиво писмо из црквеног архива, неколико безначајних докумената, и једна бледа фотографија из ћурчијског споменара која ми је послужила да израдим портрет газда Анте, старог српског домаћина који је као Христос царевао у свом дому и дућану. И својом царском љубављу сносио и покривао све грехе и слабости својих укућана.

__________

Из необјављеног рукописа "Писма из Малог Јерусалима II"