Реч је о угледном интелектуалцу који је са родољубивом чежњом учествовао у оснивању старог Момчиловца, и био његов уредник и стални члан редакције. Захваљујући његовој писаној заоставштини ми данас имамо сведочанство културно-историјске баштине Србије, али и града Пирота у коме је Коста провео највећи део живота. Посвећеност у истраживању историје Пирота уз садржајне описе друштвеног и привредног живота тог времена издвајају Костића као веома значајног пиротског ствараоца. Поред тога, успешно се бавио описивањем индустријског живота тадашње државе, што га уводи у значајне интелектуалце србског народа. Богате биографске податке о њему можемо пронаћи у предговору посхумно објављеног дела: „Наши нови градови на југу“. Ово дело изнедрило се из Костиних надахнутих писања кратких монографија о новоослобођеним градовима јужне Србије после Балканских ратова, међу којима су убројани: Битољ, Скопље, Прилеп, Охрид, Пећ, Призрен. Захваљујући његовом пријатељу, етнологу и академику Тихомиру Ђорђевићу који је и приредио поменути увод, књига је доспела на светлост дана и објављена је 1922. године.
Према овим наводима Коста Н. Костић је рођен 15. марта 1875. године од оца Николе и мати Настасије у Нишу, где 1886. године стиче основно образовање. Међутим, пошто се његови родитељи убрзо селе за Пирот, Коста наставља школовање у пиротској Гимназији, и завршава је 1895. године. Као добар и примеран ђак наставља усавршавање на Великој школи у Београду, Историјско-филолошки Одсек, а завршава је 1899. године. Академик Ђорђевић нам открива да је већ тада примећен његов научни таленат што је потврдио на Видовдан 1889. године, петстогодишњици од Косовске Битке. Костић је тада заједнички са другом израдио темат „Краљ Стефан Драгутин“ и добио прву награду. Рад је штампан исте године. Још запаженији успех постигао је следеће године, опет на Видовдан, темом „Трговински центри и друмови по Српској Земљи у средњем и новом веку“. Ова рад је у облику књиге штампан 1900. године на скоро 450 страна. По речима академика Тихомира Ђорђевића овај обимни и озбиљни рад у коме се објашњава значај појединих трговинских центара обележио је младог Костића као озбиљног историка. Значајно је да су његови професори истраживање оценили као велику добит за нашу географско-историјску књижевност. У периоду студија посебно је занимљиво поменути његово познанство са тадашњим професором Велике школе, Јованом Цвијићем које се касније преточило у пријатељство. Цвијићеве научне методе су оставиле дубок траг у Костићевом стваралаштву. Он усваја његово радно начело, по коме је наука дар који се треба употребити на оно што је племенито, дар који захтева велико одрицање и у великој мери жртвовање свог живота. Овог начела се држао до краја живота! После студија Костић се враћа у Пирот, настављајући да истражује и пише. Од 15. фебруара 1900. године служи као професорски приправник, а после положеног професорског испита из Опште и Српске историје и Географије 2. јануара 1903. ради као професор. За живота овај човек је био привржен пиротском крају, о томе сведочи читав његов живот. Потврду више налазимо у аутобиографији његовог сестрића, Десимира Тошића, такође интелектуалца, који помиње Костића као угледног просветног радника посвећеног Пироту током целе своје каријере. Радови „Историја Пирота“, „Прилози старим српским записима и натписима“, „Фолклористичке белешке из Пиротског Округа“ („Караџић“ 1900.), али и други необјављени записи остали су данас као обележје некадашњег живота пироћанаца. Остала дела попут: „Рударство и рударски предели и центри у Српским Земљама за турског времена“ („Наставник“ 1912.); „Културне биљке у Српским Земљама за турскога времена“ („Наставник“ 1913.); „Домаће животиње као транспортна средства за турског времена“ („Гласник Српског Географског Друштва“ 1914.); „Прегледи Географске Литературе о Балканском Полуострву“ представљају његова истраживања значајним за поспешивање науке уопште. Костић се открива као свестран аутор са изразитим талентом препознавања важних детаља. Његове књиге и белешке сачињене у стако да богатим живописним материјалима допуњују историјске податке. Десимир Тошић је ову врсту истраживања назвао културном или социјалном историјом. И заиста поред историјских записа налазимо обиље садржаја о занатлијама и начину трговине како у Пироту, тако и у остатку земље. Сазнајемо да је Пирот крајем 17. века био поприште страдања и збегова, нарочито 1688. године због хајдуковања Еген – Паше. Док на основу записа о занатлијама и трговини у Пироту, имамо комплетнију слику некадашњег градског изгледа. Читамо да је у Пироту половином 19. века постојала једна радионица коже, лоцирана испод градића, а њен први власник био је Манча Петровић. Даље, да је било развијено ћилимарство и опанчарство. Да су се ткале бисаге, покровице, зобнице и вреће, и да је било доста трговаца из Београда који су долазили. Ове податке налазимо код др Бориславе Лилић у књизи: „Историја Пирота и околине“. Она је посебно указала на значај Костићевих радова за упознавање црквеног живота становништва Пиротске Митрополије средином 19. века. Такође нам открива необјављени рукопис „Трговачка и занатлијска удружења“, рукопис 7 из Костићеве збирке радова, у коме се помиње да је шегртовање било везано уговором који се тешко раскидао, чак и због болести. Шегрт је толико припадао мајстору да га је мајстор при напуштању посла могао заједно са радњом продати другом занатлији.
Педагошко – наставнички рад Костић је од 12. августа 1912. наставио у Београду када је премештен и постављен за професора Реалке. Ипак дани професоровања морали су бити прекидани због ратних неприлика. За време Балканских ратова обављао је дужност помоћника начелника војне станице у Белој Паланци. Почетком Великог рата обавља исти задатак све до 1. децембра 1914. године, када је премештен у Пирот за комесара војне болнице. Ту је и завршена Костина научна каријера, али и живот, јер, док је обилазио болнице надгледајући негу рањениих и болесних војника добио је пегави тифус, и за осам дана подлегао болести, преминуо је 19. фебруара 1915. године.
Можемо рећи да је Коста Н. Костић до краја живота истицао врлински карактер. За њега који је био привржен отачству, није било дилеме шта радити када је требало помагати народу. Писаним радовима само је потврдио ову карактерну особину и оставио у амнет нама да то сачувамо. О искреном родољубљу најбоље сведочи цитат на крају књиге: „Наши нови градови на југу“ , а гласи овако: „ Светим сенима оних честитих, родољубивих и храбрих синова нашега народа, који падоше за слободу наших нових градова, пун топле захвалности побожно посвећује ову књигу, у потпису Коста Н. Костић.“ Ово посебно помињемо због младих нараштаји како би знали за постојање врлинских ауторитета у своме народу. На крају, најбоље да се послужимо речима академика Ђорђевића изнете у предговору поменуте књиге: „Као наставник био је одличан, као научник био је одличан, као човек био је одличан. Честит до крајности, умерен у свему, миран, питом, пун такта, а нада све радан као ретко ко – права научничка природа... Поменуте карактерне црте учиниле су његову личност истрајном и преданом у истраживачком раду, и само је његова рана смрт омела да му се до краја укаже оно што је у пуној мери заслуживао.“
Пише: Душан Ранчић
Нема коментара:
Постави коментар