Слепи Милче

На празник Светог апостола Томе 1947. године упокојио се чувени деда Милче, појац при Саборном храму који је често певао и у Старој цркви, о чему сведоче записи на маргинама старих књига (“Ранђел Митић певао 22. 10. 1946. год. са Милана Слепог”) као и сећање старе Пироћанке, наше баба Вере Костић. Госпођа Олгица Петковић Гаричка памти да је Милче био веома речит и паметан, и да је често долазио у дом њеног деде, Светозара Николића Гаричке у Славонској улици и ту са њим водио веома садржајне и побожне разговоре. Деда Милче је био оснивач певачког удружења “Успеније Пресвете Богородице”, учио је заинтересоване певању и у православном удружењу “Покров Пресвете Богородице”, као и многе ђаке, будуће богословце а међу њима и Љубомира Антића, потоњег пиротског намесника. Свети владика Николај се при својим доласцима у Пирот нарочито радовао сусрету и разговорима са њим. Деда Милче је беседио и на јавним скуповима, о празницима, прославама, сахранама...  Дирљиву реч о његовом тешком детињству и животу оставио је његов школски друг учитељ Ћира Ранчић у делу “Из мог Завичаја” из 1935. године, сећајући се епидемије великих богиња која је његово одељење задесила у другом разреду основне школе:

“... Кад зараза сасвим престаде, пођосмо у школу. Ту сазнасмо да је ову опаку болест прележало више од половине ђака. Неки од њих су остали рошави по лицу, да је жалост била погледати их. али од свих најтеже беше прошао Милче. - Он је ослепио. Зато и није дошао у школу. Милчету је било крштено име Милан. Он је био јединац у родитеља. Родитељи му беху сиромашни, али су га чували и одевали тако да се ни у чему није разликовао од имућнијих ђака. Учио се врло добро. А по срцу и доброти био је најбољи од свију. Зато смо га сви много волели и од милоште звали Милче. Пошто у то време код нас није било школе за слепе, Милче је морао сасвим прекинути са школом. Свима је било врло жао, али му ничим нисмо могли помоћи. Једина нам је утеха била у томе, што смо се с њим састајали кад би нас господин учитељ недељом и празником одвео у цркву. Ту смо га у почетку застајали са оцем и мајком. А доцније, кад је навикао сам да се креће од куће до цркве, долазио је и без њих. Увек је стајао испред десне певнице, пред олтаром, и пажљиво слушао како старији ђаци одговарају на јектеније свештеникове. И тако Милче школу замени црквом. Долазио је уредно по двапут дневно: и на јутрењу, и на вечерњу. Ту је с највећом пажњом слушао све што се чита и пева. За кратко време научио је толико, да је могао певати све оно што и старији ђаци. Зато је сада, кад они уочи празника на вечерњи или празником на служби певају, заједно с њима певао. А имао је леп и звонак глас. Певао је са неким нарочитим осећањем. И његово певање се издвајало својом топлином и лепотом.... Доцније, кад смо ми, његови школски другови, већ били у четвртом разреду, за нас је била највећа радост кад у цркви и Милче с нама пева. Он би онда обично почињао, пошто свештеник заврши јектенију, а ми би прихватили и с њим сложно отпевали сваку песму. Кад сврших основну школу, с родитељима се отселих у друго место. Тамо сам од другова с којима сам се дописивао, добијао вести и о Милчету. Он је и даље редовно двапут дневно ишао у цркву. И временом је научио напамет све црквене песме и молитве, те је примљен за сталног црквеног певача. Тако је он, иако слеп, без нарочитог школовања, само својим трудом дошао до сигурног парчета хлеба. Прошло је много година отада. Милче је већ остарео, али још има леп и пријатан глас. Он и сада у цркви свога места пева у славу Творца. А пре неколико година певао је и у Београду на једном духовном концерту, који је приредило Свештеничко удружење. Тада су га и многи Београђани чули.”

Извор:
"Стара црква у Пироту", Млади Православац бр. 39 (књига је шивена и богато илустрована на 160 колорних страница. Заинтересовани је могу купити у самом храму по веома приступачној цени од 250 динара)