И не врнул се више...

Пише: Мирјана Јонић Игић

Млого је мутна вода отекла низ Нишаву од време кад је даскал Пота учил пиротска деца слова и „Оче наш“, па до даскала Ристу кога су пиротсће чорбаџије испратиле у Стамбол с песму „да се више у Пирот не в`рне”.
Однело време и прекрило прашиште кој знаје колко даскали и у песме спојани и по добро и по лоше запамтени. Лошето у гору нек иде па кому требе нек се с њега ћити, а ми да памтимо доброто, да ни раат на душу легне.
А имал је Пирот добри и чујени учитељи који су муку мучили и с деца и с надзорници и с малечће плате. Па, с деца и плате и које како, ама ка дојдеоше „надзорници народних школа округа пиротског“ да ђи преконтролишу и да испрате „извештај министру просвете и црквених послова“, они се смрзнеоше.
Најголема је мука била да пиротска деца науче српсћи и рачун. Затова надзорник Софроније Симић у јед`н извештај писује:
„На српски језик и рачун се обраћа највећа пажња, али иде теже, па сам упозоравао учитеље да користе примере из живота. Ученици у овом округу немају појма о граматици, а из рачунице учитељи дају деци задатке који су право мало предавање. Куриоза ради да поменем један пример који је учитељ пиротски дао деци из рачунице: једна је жена куповала свилу, и плаћала за један метар 14 динара. Ви, децо, не знате шта је то свила, али то је једна врло скупа ствар коју купују само богате жене и од ње праве женске хаљине. Јесте ли видели како се носи попадија? Е, такве хаљине носе богате жене по варошима од свиле...“ Уморих се кад је прешао на задатак. Док су деца понављала овај задатак и бркала речи „свила, подадија и варошанке“ заборавивши на цифре, ја сам морао прнути у смеј“

"Да се ред и лепотиња усади у детињу душу" 

Учитељи и ученици основне школе на Пазару (данас ОШ "Вук Караџић") 

у свом врту цвећа који су сами ученици одржавали. Пирот, 1934. године

Е, али нису сви учитељи били теквија. Те, госпојин Тошу Ћирића учитеља и „управитеља школе на Тијабари“ су поштували и обичали и деца и родитељи. И што је без паре на сиротињска деца давал књиге и свесће, и по голему љубов да у непревијене детиње главе сипе ак`л и на пут ђи изведе. Учи ђи он једнуш рачун сас зрнца васуљ и тн`ка издељћана дрвца, а они трепчу како свраће на југовину из скамијете, па че прозове Соту, на Провира из Долњу малу синатог:
- Имаш ли Сотире дрвца за рачунање?
- Имам господине.
- Изађи пред скамију.
Збере Сота из чантуту дрвцата и излезне.
- Колко имаш прутића Сотире? - питује га госпојин Тоша.
Сота ћути.
- Рашири руку да избројимо. Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет. Ако ти Миле, ево овај, узме шест, колико ће да ти остану?
Сота стисне брже шакуту.
- Ешто да ми ђи узне, господине?
- Ниси ме разумео, Сотире - че рече госпојин Тоша. Ајд да пробамо овако. Узми шест дрвца у другу руку. Замисли да су то јабуке, и да их ти поједеш. Колико ће ти овде остати?
Сота стисал дрвцата и гледа разокаво у госпојин Тошу.
- Да ђи изручам ли господине?
- Јесте.
- Јок, господине! - че рече Сота, а дорим привикује од муку. Баштами че ме утепа. Он ме олеши њекња ка изедо дугмиштата оди његовете дреје да ђи не најде при мене, да не знаје да сам ђи ја одрезал ка се играмо на сокак на пулове. Ако и пручћете изедем, баштами ми нема друђе издељћа. Па ем што че ме бије што сам ђи изел, ем че мене па боли мешина како што ме боле пуловити ка изедо.

Госпојин Тошину муку је мучил и друђи гомем и добар пиротсћи учитељ и „управитељ школе на Пазару“, Богдан Мадић и жена му, тија, кротка и стрпљива учитељица Љубинка.

А како је госпојин Тоша муку мучил да деца научи рачун, тека је и на госпојин Тошу учитељ, књижевник Радоје Домановић, муку мучил да пиротска деца научи да орате српсћи.
Уче једнуш падежи, па че Домановић прозове неког Илију изи Пазар:
- Хајде, Илија, састави реченицу од речи: птица, летети, поток и предлога над.
А Илија како из пушку:
- Птица лети над поток!
- Треба рећи птица лети над потоком - исправља га Домановић.
- Оће да је тако - че рече Илија.
- Ајде сад састави реченицу од речи птица, пасти, поток и предлога у.
- Птица паде у потоком! - че се из`пне овија.
- Исправно је рећи: птица паде у поток.
- Може и тако - не срди се Илија.
Домановић се од муку увати за главу, па настави да га питује:
- Састави реченицу од речи: риба, пливати, поток и предлога у.
- Риба плива у поток! - че рече мирно Илија, сигуран да је са потревил.
- Каже се: риба плива у потоку. - почне да се нервира Домановић.
- Сигурно је тека, кад Ви кажете! - слага се Илија с њега.
Тазе Пирочанац Домановић узд`не од пусту муку, па че настави тврдоглаво:
- Састави сад реченицу од истих речи и предлога низ.
- Риба плива низ потоку - че рече с дигнуте веџе Илија, а да не трепне.
- Црни Илија, - изнервира се Домановић - видиш ли да грешиш?

 - Како грешим, кад све понављам онако како га ви кажете? - че рече овија.
Насмеја се од сву муку Домановић, па узд`не:
- Како бре, Илија, да не научиш седам падежа?
- А како ђи па ти толко измисли господине! - че уздне и Илија уморно, како да је кола дрва на В`зганицу сам исецал.

А Илијинуту муку и д`н д`нс Пирочанци муче, и никако да разберу ешто, истина, мора да има б`ш седам падежа, кад се, те, убаво разбирамо меџу себе и с помалко.

Радоје Домановић из пиротских дана