Да се не облажимо како да смо Турци!

Чувени пиротски прота Љуба са породицом

Када је Господ хтео да скрати своје Свето Еванђеље, Он га је свео на две свете врлине - молитву и пост, каже ава Јустин Ћелијски, наводећи речи Господње у којима Он помиње пост и молитву као једине злогонеће силе (Мт.17,21)”. Своје речи Господ Христос је потврдио примером  - и сам је строго постио, а постили су и сви свети апостоли, свети подвижници, исповедници, па тако и наши преци, стари богобојажљиви Пироћанци.

Владимир Николић пише да је у пиротским домовима сва чељад редовно постила све постове, укључујући среду и петак. Годишњи извештај лекара Округа пиротског о стању здравља за 1883. годину открива да су наши стари  поред ових редовних посних дана постили и још око Светог Илије, Огњене Марије, Вартоломеја, Прокопија, као и сваког четвртка до Спасовдана. Забринути доктори у овом извештају примећују да се Пироћанци због „својих верозаконских прописа више од половине године хране искључиво биљном храном“. Но и овај биљни јеловник није био нимало сличан данашњем шароликом изобиљу посне хране. Мирко Живановић у свом делу „Нишавље“ набраја разна старинска посна пиротска јела: пасуљ, лећу, боб, грашак, скроб, туршију, „ориз“, „покриву“, ћиселице, печурке, пужеве, рибе, кромпир... али и каже да су се Пироћанци њима гостили ретко, два, три пута годишње и да је главно посно јело био хлеб и стуцани посољени бели лук, смешан са сирћетом. 

Учитељ Гавра Пешић бележи у својим писмима из Пирота 1881. године да „овде народ јако пости, а нема тога који би се, не само у време великих постова, но и средом и петком омрсио (облажио). Штавише, негодује кад и за странца чује да је мрсио у посне дане. У време поста највише се хране пресним купусом, расолом, киселим паприкама и пројом. Имућнији покаткад празником купе по неколико драма морунске рибе, од које овде по свима бакалницама преко целе године имаде.“ 

Са Бадње трпезе (Фото: Т. Перовић)

Хаџи Боса Пејчић памти да када је била дванаестогодишња девојчица, почетком 20. века, у Пироту нико није ни помишљао да у току прве недеље Великог поста макар шта окуси, чак ни воде, пре заласка сунца, “а више њих, без обзира на године, трећега дана после заласка сунца окусе мало хране”.  Сећајући се свог детињства, учитељ Ћира Ранчић памти да се целе прве, Чисте недеље Великог поста ”једноничило (постило по ранохришћанској пракси - један суви оброк дневно, прим. прир.) и тримирило (прва три дана без хране и без воде, прим. прир.), како је ко већ могао да издржи. Кад су се тако окајали греси, приступило се исповести и потом примало свето Причешће”. Он каже и да је било појединих трговаца који су подваљивали купцима, тако што су уместо чистог зејтина продавали неку мешавину са лојем, па су се стари Пироћани нарочито чували од таквих продаваца бринући: “да се през Велићи пос` не облажимо како да смо Турци!” .. Побожност старих Пироћанаца била је толика да су архијереји допуштали венчања о Никољдану, знајући да овдашњи народ неће у посту да се омрси и претера са слављем. 

Занимљив је податак да је, након ослобођења од Турака, пиротским учитељима, који су пристизали из унутрашњости, нарочито скретана пажња да посте или и да макар не мрсе јавно у време поста, да не би саблазнили овдашњи богољубиви народ. Али је, на жалост, саблазни ипак било, те су родитељи оштро реаговали. Тако су Темштани 80-тих година 19. века подигли праву буну против два тамошња учитеља који су јавно у школи мрсили, а и саме ђаке омрсили у дане поста. Забринути родитељи су тада писали Ми­­ни­­с­­­­тар­­ству просвете, претили да више неће слати децу у школу, и на крају успели да отерају из Темске ова два учитеља опи­јена модерним европским безбожјем и бестиђем.

Пиротска породица Љубеновић   (Фото: Мирјана Игић)

Путописац из давне 1634. године био је запањен када је у једном пиротском дому видео како се снажно узнемирила мајка кад  је њено сасвим малено дете узело од гостију парче сира и појело у посни дан. Постоји запис да су крајем 19. века, многа деца из планинских села, због удаљености, ноћивала у градашничкој школи. Родитељи су им празником и недељом долазили и у току постова доносили искључиво “сув леб”, а каткад и мало пасуља. Мирјана Јонић Игић преноси у својим “Малим градским причама” сећање деда Ђоке Кучкадина који се као дете омрсио на Крстовдан не могавши да одоли “жешћим ђеврецима” набреклим од млека и јаја, те је зато од осталих ђака прозван “блажипетко” и био двоструко кажњен, и од учитеља и од својих родитеља. Прота Божидар Љубеновић у својим “Сећањима” пише да се у дому његових родитеља Сотира и Наталије “постило сва четири годишња поста, и среда и петак. Отац и мати су били строго побожни људи, а тако су и нас васпитавали. Неко каже да је пост тежак, нама није био, а били смо сви здрави и разиграни, бољи него деца која нису постила, а на које се у кућу гледало као мало воде на длану” (Треба рећи да се у старој пиротској породици знало кад је време поста, али се знало и кад је време породичним радовањима и играма, о чему исти прота бележи: “...У кући је било весеља у изобиљу. Сећам се да су отац и мати, срећни због толиког порода, после вечере играли коло. Отац поведе коло, а мати на кец, ми у средини, па сви певамо и играмо до миле воље. Нема данас такве среће и задовољства у породицама.”) .

Владика Василије Костић је као млађани Тихомир имао многе невоље током школовања у Карловачкој богословији, због упорног држања строгог породичног посног правила које је било престрого чак и за један богословски интернат. Он је касније, са својим духовним оцем авом Јустином, показао велику ревност у борби против тадашњих протестантских покушаја у СПЦ-у да се православни пост реформише и ублажи, а занимљиво је и сведочанство  садашњег свештеника Старе цркве Јована Глишовића који памти да га владика Василије као десетогодишњег дечака није причестио зато што је целе те недеље постио “на уљу”.

У старом Пироту пост је коришћен као благодатни лек у многим немоћима. Наш отац Зоран Тошић каже да му је хаџи Персида Петровић причала о поп Таси који је имао дар чудотворне молитве којом је многима помогао, па тако и њеној мајци Таски, исцеливши је од епилепсије. Овај богољубиви и веома скромни пиротски свештеник је свима који су му притицали саветовао, као најважније лекарство, ванредни строги пост и усрдну молитву... Колико се пост строго држао говори податак да чак и човеку на самрти стари Пироћанци нису давали мрсну храну ако би је пожелео у време поста. Тада би му рекли „нема“, „не мож се најде“, или „че га огрешимо за малу работу“.  

Зашто су стари Пироћанци били тако строги у посту, и по данашњим хуманистичким мерилима, просто немилосрдни ка себи, својој деци, својим ближњима? Зато што је њихово простодушно богољубље било извориште опитних знања по којима су они срцем осећали да је немогуће истовремено бити и сластољубив и богољубив (II Тим 3-4) и да је пост “извор сваког добра” (Свети Јован Златоуст)  који “малену децу чува, младима даје разборитост, а старцима достојанство.” (свети Василије Велики). Они су осећали да пост чува срце од тромости (Лк 21,34) и  да “уводи хришћанина у духовно стање” те он постаје “смирен духом, целомудрен, скроман, ћутљив, тананих осећања у срцу и мислима, лаган телом, способан за духовне подвиге и умовање, способан за примање божанске благодати” (Свети Игњатије Брјанчанинов)...

Данас, као и свагда, пост има своје присталице и опоненте, има оних који га с радошћу дочекују и најстроже држе, а има и нас који га једва испуњавамо уз сва могућа разрешења. Но сви ми заједно морамо да се у једном сложимо и признамо да је управо ова стара пиротска, строго побожна породица изнедрила најзначајније личности нашег града, чак четири знаменита епископа, много угледних свештеника, даскала, неустрашивих војсковођа и ратника, светски познатих научника, уметника, филолога...

Жељко Перовић

Из књиге "Стара црква у Пироту" 

(Ова књига о храму је уједно и прва објављена

књига о побожности старих Пироћанаца. 

Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао

илустрованих страница у пуном колору.  

Доступна је у Старој пиротској цркви по 

веома повољној цени од само 250 динара)