Недавно сам чуо једну стару пиротску прозбу коју је пред својим кумом износио човек у невољи: „Тебе кумим, куме, и куче ти кумим, и пут куде одиш, и змију поди камик, и тиче у гору“. Тај незнани варошанин је умео да спева читав псалм како би умилостивио свог пријатеља. У помоћ је призивао и пут којим је овај ходио, и звер поред које је прошао, и горску птицу која му је некада песмом душу разгалила. Дивна поезија у свакодневном народном говору... Један мудрац каже да је сваки човек песник али да је песничка искреност и простота у многима заробљена и окована, или личном надменошћу, или сујетним страхом од рђавог утиска код људи. Отуда је тај стари Пироћанац, растерећен од ових стега, успевао да се и неписмен - књижевно изражава. Отуда и ми данас, писмени и начитани, своје мисли одевамо у хладне, безбојне и муцаве фразе... Песма нам је побегла и са усана и са грана. У Пироту одавно нема ни оних славуја који су, по писању Мирјане Игић, грађане стављали на слатке муке: „И д`н и ноч поју. Жал те да заспиш, а мило ти да подраниш да ђи слушаш“. Све је мање и оних врцаво разиграних џивџана. Кажу да су их поморили пестициди које ми свакодневно са слашћу гутамо за трпезом... На место ових врсних певача, у наш град су се доселиле црне вране које по читав дан нервозно креште и обилато погане тротоаре. Некада су важиле за птице-злослутнице а данас заузимају почасно место у раштимованом хору промашених пиротских песника.
Пише: Жељко Перовић / Фото: Тањица Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима
Нема коментара:
Постави коментар