Станичума

илустрација

Вече је... Седимо поред огњишта баба и ја. Ватра лагано гори и осветљава просторију. На веригама виси котлић са тек помуженим овчијим млеком. Напољу паде киша, права летња, крупна и густа. Чује се добовање изнад огњишта и наших глава. Дрвеним штапом џарам по пепелу и нестрпљиво чекам да млеко буде скувано. Огњиште је велико, четвртасто, направљено од речног глатког камена, мајсторски и лепо. Баба лагано меша млеко дрвеном кашиком да не загори... Падање кише бабу подсећа на причу о чуми која је владала у давним временима. Уништила је многа села и сејала опаку болест од које се обавезно умирало. Када је дошао ред на наше село, почело је невреме са хладном кишом и јаким ветром. Људи који су живели на улазу у село заложили су на огњишту огромну ватру и кад је чума ушла, сва покисла и смрзнута, села је на столицу да се одмори и угреје. Тако је и задремала. Човек који је чекао да се то догоди зграбио је торбицу коју је она носила око врата и у којој се налазила њена моћ и болест. Бацио је у ватру и тог тренутка ватра се јако задимила а чума је нестала. Тако је наше село спасено и добило ново име „Станичума“ које са касније претопило у Станичење... Млеко је скувано, дробимо бајат хлеб у велики земљани ђувеч ишаран жутим шарама. Сви једемо из њега дрвеним кашикама и капемо по трпези која стоји поред огњишта. Одлазим у кревет замишљајући чуму као неку мршаву, погурену старицу рашчупане дуге косе, испод које се назире велики црвени нос, како својим танким коштуњавим рукама вади некакву црну течност и сипа по кућама. Верујем у причу јер је и моја баба веровала, верујем у легенду која је настала у селу. Ја сам само девојцица која се брине за своје најдраже и за саму себе. Срећна сам што је моје село спасено, што могу свако вече да мирно заспим уз хучање Нишаве и крекетање жаба и што се ујутру будим уз цвркут птица које су се настаниле у јаралику поред мог прозора.

Пише: Грана Перовић
Фото: agrocapital.gr