Деда Јаков - Соко са Сокола

Поштовани читаоци, имамо велику част да вам у овом  броју Новог Момчиловца, представимо делове из необјављене књиге “Соко са Сокола” пиротске књижевнице Мирјане Јонић Игић. У овом делу она бележи животну причу заборављеног хероја Јакова Велекинца, човека који је ноћ уочи пробоја Солунског фронта уништио непријатељску артиљерију на врху Соколу. Храбри Јаков је рођен у селу Средска код Призрена а последњих двадесет година свог живота провео је код своје ћерке у Пироту, где је наша многопоштована сарадница обавила разговоре с њим, у два наврата 1986. и 1987. године.  Од срца јој се захваљујемо и желимо да ово драгоцено дело буде што скорије објављено.   

Деда Јаков са Карађорђевом звездом

„Те вечери, уочи нашег главног пробоја, пуковник Дунавске дивизије Драгомир Милојевић, построји нас и пита: „Је ли мајка родила јунака да се јави добровољно да уништи ону батерију на Соколцу, јер ће нас она сасвим осакатити кад ујутру кренемо на јуриш. Однесе нам досад најбоље људе“. Ја одмах  икорачим из строја и кажем: „Ја ћу. Ја се јављам да уништим артиљерију на Соколцу“. За мном се јави један мој сељак из Средске који је са мном дошао из Америке. А на неколико дана пре тога заробисмо шест Бугара. Скинемо ми са њих бугарску униформу и обучемо је. Ставимо бугарске капе, утегнемо се ко прави бугарски војници. Наш командант нас погледа: “Водите рачуна о себи. Идете у осиње гнездо, а нико од нас не може да вам помогне. Од сад па на даље препуштени сте Богу и својој сналажљивости. Нека вам је са срећом!“  И Коста Пећанац је био ту са бомбашким одељењем, па приђе и он да се поздрави са нама: “Послушајте ме вас тројица – рече. Ево вам по један пиштољ, две бомбе и по једна кама да вам се нађе.“ Узмемо ми оно оружје од њега и сакријемо га по његовом савету испод одела да се не види, а каме стависмо у камашну. Свако од нас доби и по једна кљешта да исечемо бодљикаву жицу испред наших и бугарских ровова.

Само нам брзина може спасти главу

Већ је пао мрак. Изљубисмо се са другарима, поздрависмо и изађосмо из логора. Испратили су нас муклом тишином. За све наше ми смо били већ покојни. Исекосмо нашу жицу и пузећи по земљи дођосмо без проблема до бугарске жице. Чујемо, тамо, са бугарске стране, лупа мањерка. Време за вечеру. Исекосмо и бугарску жицу и увукосмо се тихо у њихов логор. Нешто ниже, испод нас, бугарска објавница. Да би је избегли, идемо  још ниже. Нађосмо неки путељак и пођосмо њим. Пут нас одведе право у бугарски ров. Гледамо се међусобно и договарамо очима. Само да нас нико ништа не пита. Познаће по говору да нисмо њихови. Око нас гомила бугарских војника са порцијама. Видимо, кувари донели казан и деле вечеру. Прођосмо поред веће групе Бугара и настависмо даље кроз логор. Не знамо којим ћемо путем до врха Сокола. Знали смо, по информацији добијеној од нашег официра, да према врху Сокола воде само две проходне стазе сакривене између степенасто поређаних стена. Остали део је, кажу непроходан. Одједном, видимо испред себе тројицу Бугара избачених на мртву стражу. Иако је у нама све треперило од узбуђења, трудили смо се да што мирније прођемо поред њих. Они нас само погледаше. Не видимо оружје на њима, а и наше се не види. Не обратише они пажњу на нас. Мисле да смо њихови. Прођосмо их и одлучисмо да пратимо пут поред рова, јер нам је, некако, било разумно да он мора да води према врху. Идемо ми, тако, и избијемо на козју стазу која вијугаво иде иза громадног стења и жбуња, само шуме и стење. Тешко, планинско место. Уз велики напор дођосмо до врха Соколца. Испред нас пуче видик. Зелени плато и шест топова великог калибра. На чистини испред топова постављен на трави сточић и поред њега тројица Шваба. Једу нешто и пију. Никога више око њих. Видимо да имамо луду срећу. Сви су на вечери. Њих тројица вечерају овде и чувају топове. Чучнусмо иза жбуња. Ја шапнух другарима :“ Оставите пиштоље да нас не ода неки пуцањ, узмите каме, па сваки по једног. Ја ћу овог првог. Пазите само. Брзо ударац, и право у срце. Ако погрешимо, одоше нам главе.“ Извучемо ми каме из камашне. Чврсто обухватих дршку каме  и завукох сечиво у рукав да се не види. „Сачекајте да дођемо баш до њих“ - рекох. Устадосмо иза жбуња и пођосмо према Немцима. Дигоше они поглед са хране, али не реагују. Мисле да смо Бугари. Приђосмо као да хоћемо да их поздравимо и да им се придружимо у вечери. Видимо да ништа не сумњају. Извукосмо муњевито каме из рукава и ударисмо. Тап! Тап! Тап! Падоше без речи. На месту мртви. Морали смо да журимо да нас неко не затекне овде. Одвукосмо лешеве у жбуње, разшрафисмо затвараче са свих топова и вратнице. Све то однесосмо у шуму далеко од топова и закопасмо у земљу. Одозго набацасмо камење, грање. Нисам осећао страх. Никада, па ни на Соколу. Знао сам само да нам брзина може спасти главе. 

Као мишеви у мишоловци

Пођосмо назад. Другог пута нема, или га ми не знамо. Морамо опет кроз бугарски логор. Опрезно скачемо са камена на камен придржавајући се рукама за стабла и жбуње. Задатак је извршен, а нама шта Бог да. Важно да смо многе другаре сачували од сигурне смрти. Соколац није више тако опасан. Почупани су му очњаци и канџе. Дођосмо и до бугарских ровова. Шта ћемо сад? Вечера је одавно прошла. Ако нас зауставе? Слегох раменима. Шта се може. Морамо ту. Другог пута нема. Уђосмо у бугарски ров. Бугари стоје један поред другог и гледају доле, према нашим рововима. Ставили пушке на браник и осматрају. Што смо могли хладнокрвније закорачисмо. Били смо као мишеви у мишоловци. Бугари окренуше главу. Један бугарски официр пита: „Кој иде?“ „Наши“ – одговара бугарски војник. „Нашата патрола.“ Шта ако нас сад нешто питају. Ноге ми се укочише од напетости. Даде им Бог памети. Не питаше нас ништа. Изађосмо из рова, дођосмо до њихове објавнице и мртве страже и заобиђосмо их у благом луку. Ево нас опет пред бугарском жицом. Узосмо кљешта да пресечемо жицу, кад оном Призренцу испадоше кљешта и ударише о камен. Јесте да је висока трава, али овај ударац одјекну кроз ноћну тишину као детонација. Бугари припуцаше. Ми брзо легосмо на земљу. Ћутимо. Чује се фијукање метака. После пет минута прекинуше Бугари паљбу и све се ућута. 

Сачекасмо још мало, исекосмо брзо жицу, пређосмо брисани простор, исекосмо и нашу жицу и дођосмо у наш логор. Командир нас чека. „Шта је било?“ – пита узбуђен. „Уништили смо батерију на Соколцу“ – кажем. „Напад може да почне.“ Одједном сам био уморан. „Јунаци“ – рече командант, „идите у шатор, попијте нешто и одморите се. Хвала вам у име свих нас.“ А ту поред шатора, била је једна барака од дасака и у њој телефон. Командант уђе у бараку, а ми седосмо на клупу испред бараке. Чујемо како командант виче: „Хало, хало! Молим вас Степу Степановића. Сокол је пао! Нема више батерије на Соколу које смо се бојали. Топове су уништили тројица добровољаца из Америке. Сада имамо чист терен када ујутру кренемо на јуриш.“ Ми стојимо на вратима бараке и слушамо. Чује се јасно како војвода Степа са друге стране виче: “Одлично! Коначно је и та батерија уништена. А како се зову ти јунаци? Ко је први Американац који се добровољно јавио?“ А ја сам се јавио први. Командант пука одговара :“Први је Велекинац Јаков из Средске, општина Средска код Призрена. Други је Манцасевић Ђорђе из Призрена и трећи Тихомир Недељковић из Средске.“ Овај што се први јавио - каже војвода Степа - нека добије Карађорђеву звезду, а она двојица „Милоша Обилића“. „Разумем!“ - салутира наш командант поред телефона. Затим изађе из бараке, загрли нас још једном и рече :“Идите у ров и одморите се. Кад се раздани, крећемо у напад!“ Од одмора не би ништа. Тек што се раздани, поче француска артиљерија да грува. Отвори паљбу на бугарске положаје. Боже, Боже, Боже... Када поче напад да бије осамдесет топова са нашег положаја. Паљба не престаје, а са бугарске стране нико не одговара. А испред нас, тако, како да објасним, једна планинчина, па јаруга, па иза ње друга планина. Они су иза те јаруге направили јаке бункере и сакрили се. Командир нареди: “Сви бомбе у руке и јуриш! Бацајте што више бомбе!“ Ми засипасмо бугарске ровове бомбама. Унезверени Бугари дижу руке и предају се. Било је око десет сати ујутру када смо освојили прву линију бугарских ровова. Одједном, пристиже њихова резерва, а Немци митраљезима отворише јаку ватру. Претрчасмо прве бугарске ровове, сјурисмо се у јаругу пред нама и избисмо на чистину. Немци опалише други рафал. И ми припуцасмо. Ранише поред мене једног нашег и он паде. За њим паде други, трећи, четврти...

Немци не прекидају ватру. Бугарска резерва све више долази и опкољава нас. Свуда само Бугари. Иза нас, испред нас, око нас... Чујем нашег команданта како виче: “Опколише нас Бугари!“ Одједном, у магновељу осетих страшан бол од кога ми се замрачи свест и падох на земљу. Притрча један из моје јединице и покуша да ме подигне. Узалуд! Не може са мном да напредује и да ме носи уз планинску косу. Погледа ме само и спусти ме на земљу. Махну ми руком још једном и оде за војском. 

Бугарин му спасио живот

Лежим сам на разбојишту. Око мене препуно мртвих и рањених. Свестан сам свега. Знам шта се десило. Дум-дум метак ме је погодио у уста, улетео у грло и експлодирао. Поразбијани су ми сви зуби, обе вилице... Лежим на земљи и ћутим. Још увек осећам несвестицу. Одједном, видим пред собом бугарског војника! На рукаву има санитетску ознаку. Неко из њихове амбуланте. Приђе до мене. Ја полако померих главу. „А мамка ти српска“ - чујем га. Само то рече. Саже се и истрже ми из руку француску пушку коју сам држао загрљену на грудима. Погледа је и баци је далеко од мене. Е, рекох у себи, збогом Јакове. Сад си готов. Овај ће да те убије. И тебе и друге рањенике. Одједном, приђе још један Бугарин. Погледа ме, окрену се и чујем како виче некоме: “Јелате да ови рањени туримо у амбуланту. Дај носила да их однесемо.“ Ја ћутим и чекам. Донесоше носила. Потоварише три-четири наша рањеника и однесоше их. Полако се усправих на ноге. Онај Бугарин ме премери и рече: “Овај може да иде. Не требају му носила и помоћ“. Њих двојица ме узеше испод руке и одведоше ме доле у његову јединицу. Сакупи се око мене гомила Бугара. Дође и њихов командир. Поче да ме испитује. Пита ме која сам јединица. Ја покушавам да му објасним, али не могу да говорим. Из уста излазу само неартикулисано мумлање. „У бре“, рече њихов официр, „па овај је рањен у уста, не може да говори! Оставите га ту“.

/.../ Овај њихов високи официр, видим, не обраћа пажњу на мене. Још увек говори окупљеној војсци: “Слушајте ме војници! Напустићемо положај полако, тако да Немци не примете да бежимо, иначе, Немци ће нас пострељати. Бежите и не одговарајте на српску ватру. Или се предајте или бежите ако имате где“. Слушам ја како их официр учи бежанији и мислим: нека ти братко имаш још сто звездица, ти си нула према нашем редову. Преплашени Бугари почеше у гомилама да напуштају положаје. На мене више нико не обраћа пажњу. Разбацано оружје, хаос... Одједном, један Бугарин се врати до мене и погледа ме као да се извињава и тихо рече: “Слушај Србин, ми ће бегамо, да те водимо у амбуланта – немамо време. Моји другари бегају и ја ћу с њи. Збогом и не бој се, твоји ће сад наиђу и ће те нађу“. Ја закркљах колко сам могао разговетније. Хоћу да га питам има ли воде да ми да. Жедан сам. Разумео ме је. “Не“, каже, „не смејеш воду, Ја имам воду, али нећу ти дам. Ако пијеш, ће умреш. Немој да пијеш воду, рањен си“. Слушам га како ме другарски учи и схватам колико је рат страшан, ужасан, нечовечан... До малопре смо били заклети непријатељи, а сада ми он помаже и саветује ме. Да смо се срели у некој другој прилици, у другим околностима, можда би били и пријатељи. Е, и то је судбина! Има свакаквих и непријатеља и пријатеља. И добрих и лоших.

Забрањено је копирање и умножавање овог текста без сагласности аутора.