Слава у дому Д`лгошијиних

 Д`лгошијини и Клисаревићи. Ђорђе стоји први с лева. 

Прослављање Крсне Славе у Пироту је најлепша потврда пиротског гостољубља о коме су писали средњовековни путописци, очарани пријатношћу, отвореношћу и непрорачунатом услужношћу наших предака у чијим срцима је трептала једна дубоко побожна, Павловска мисао, коју је прибележио Мирко Живановић: “У који дом народ долази, у тај дом и Бог улази, и где гости не долазе ту Бог не пребива”.  (уп. Јев. 13,2)

Пример гостољубља познате пиротске породице Д`лгошијиних би могао да уђе у многе поучне књиге и уџбенике. Потомак ових вредних ћилимара, Миомир Митић с побожним поштовањем говори о томе како је његов деда Ђорђе Петровић Танин у свом дому код Големог моста у први дан Крсне Славе Светог Харалампија примао искључиво пиротске сиромахе који би се, знајући за овај обичај свог добротвора, од ране зоре низали пред његовом кућом све до нишавског моста. Да би све невољнике стигао да нахрани, милостиви Ђорђе је у својим одајама приређивао “шведски сто” са славским послужењем, док је своје рођаке и блиске пријатеље гостио тек у други дан Славе. Овај побожни ћилимар је тако чинио све до окончања Другог светског рата, када су комунисти разнели његову имовину напунивши цела два камиона мноштвом отетих ћилима, а њега злостављали и тамничили. Међутим, оно најлепше ткање Ђоке Таниног, саткано од милости и христољубља, нико од безумних није могао да отме и расточи. Оно је отишло с душом његовом као најдрагоценије уздарје Свемилостивоме Господу Христу.

Гостољубље старих Пироћанаца је у свом срцу понео и Тихомир Костић, одлазећи у црнорисце, те је касније, као владика Василије Костић, по речима једног биографа: “Крсну Славу славио седам дана, гостећи прво сабраћу архијереје, а остале дане одвојено, сваки посебно за монаштво, свештенство, родбину, пријатеље, богомољце, увек сам дворећи и посужујући за трпезом као самога Христа да је примио, подсећајући умногоме на гостољубивост праведног Аврама.” ...

У својим  “Малим градским причама” Мирјана Јонић Игић преноси реч Ђоке Кучкадина о чувеном пиротском гостољубљу: “Улезне ли, разђеле, госјанин у дом, преди њега се изнесе све најубаво за једење и за пијење, па макар си ти немал јутре за леб. Теб` може да пљушти под груди од празну мешину како кад преко Часни пости целу недељу расол кусаш, али за госјанина мора да има. Па, неје само што све изнесеш, него се и не отрзаш од њега од канење... Ако па остане да преночи при тебе у дом, најубава соба и најубаво легало че је за њега. На сви у дом че се припрети да на прсти оде и да ш`пчу, макар и пладне дошло, да га не разбуде”.

Приредио Ж. П.

Из књиге "Стара црква у Пироту" 

(Ова књига о храму је уједно и прва објављена

књига о побожности старих Пироћанаца. 

Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао

илустрованих страница у пуном колору.  

Доступна је у Старој пиротској цркви по 

веома повољној цени од само 250 динара)