уторак, 23. децембар 2014.

Пирочанац је млого душеван човек...

“Пирочанац је млого душеван човек. Душата му је широка колко Нишавска долина, а срцето големо како караван сарај. За сви има место. Ако је за работу, работан је, ако је за шалу, шалџија је, ако је за муку и жал, жалостиван је, ако је за помоч, нема да ти одрекне. Ако ти па реч за нешто даде, поголема и појака потпора ти не требе.” У овим распеваним речима наше књижевнице Мирјане Јонић Игић дивно је осликан свечовечански став старих Пироћанаца. Они су “свима били све” (уп. 1. Кор. 9, 19-23) али притом и увек остајали своји, брижно негујући веру и побожне навике својих предака.

Хећим Тане  (Фото: Музеј Понишавље)
Када у “Грађи” Илије Николића прочитамо како је један пиротски рабаџија, терајући дрва из шуме 1865. године, пронашао од промрзлина сасвим обамрлог шеснаестогодишњег младића Сулејмана, турског досељеника у Пироту,  и како га је натоварио на своја кола и дотерао у Пирот, где је младић враћен у живот, онда ће нам бити јасно зашто су Турци након четири века у Пироту прилично изменили своју дивљу и окрутну азијатску нарав, радовали се дружењу са питомим Пироћанцима и нарочито “чуреку са перашкама” које би им они по деци слали о Васкрсу. Ови потоњи Турци много су ценили част наших предака (”за једно каве довека че да ти признаје”) а и сами су радо дочекивали своје хришћанске госте у маленим оџак-одајама. Да кажемо и да су знаменити поп Крста и најутицајнија личност међу пиротским Турцима, дервиш-ага били добри пријатељи и посећивали се. Поп Крста се њему жалио да његов син Тане не жели да пође стопама свога оца и својих дедова у свештенике, па је овај Турчин доброга срца помогао Танету да изучи лекарски занат код турског војног хећима и постане знаменити градски лекар. Одмах до поп Крстине куће, живео је газда Цена који је као шегрт код неког ћурчије случајно посекао по руци мајсторовог сина па је, из страха, побегао код Шејин-аге да би га овај заштитио. Турчин није имао мушке деце, па заволи Цанета као свог. Све је чинио да га потурчи и ожени својом јединицом али Цане није хтео да се одрекне своје вере православне. Оженио се Српкињом а Турчин га, и поред тога, добро новчано помогну, па  он отвори од те помоћи радњу, а касније бакалницу и кафану...

Тас из Старе пиротске цркве (Фото Д. Бјелопавлић)
У нашој Старој цркви у Пироту је у току свете Литургије поред црквеног и „поповског“ таса, постојао и „школски“ и „сиротињски“ дискос на којима су верни остављали своје прилоге. Од саме изградње храма, о Божићу и Васкрсу чорбаџије су издавале наређења туторима да издвоје суму од 2000 до 5000 гроша и да са свештеницима накупују обућу и одећу и разделе сиротињи. Наш храм је тада нарочиту пажњу показивао ка старим и изнемоглим занатлијама, трудећи се да сви хришћани у граду осете у својим сиротим домовима радост великих Христових празника. 

Ову празничну праксу је касније обновило православно удружење “Покров Пресвете Богородице” организујући 30-их година прошлог века мноштво милосрдних активности које су дотицале и миловале и неправославни живаљ у граду. Просто је дирљив податак да је ова заједница своје чланове организовала по одређеним улицама одакле би они јављали о свакој болести, немоћи и смртном случају управи удружења која би, затим, брзо реаговала и помагала невољнима. Тако су помоћ добили убоги кројач Зоран Живковић, болна кћи Јованке Аранђеловић, студент права Божидар Панчић “за лечење у санаторијуму”, слепи Јован Јовановић, брат Заријe Живковић “за куповину брашна ради исхране деце” и многи други. Удружење је сиромашним породицама намиривало и трошкове око сахрана. Сва средства за хуманитарни рад прикупљана су из личних средстава самих чланова, а добар приложник био је и  владика нишки Јован. Жене из овог удружења су наставиле организовну милосрдну делатност и након Другог светског рата. Баба Вера Костић памти да су оне одлазиле немоћнима, чистиле им домове, кувале и крепиле их благом речју и песмом богољубивом.

Занимљиво је и да је свака богатија породица у старом Пироту имала неку сиротињску кућу којој је помагала током целе године. Мирјана Јонић Игић наглашава да се и у богатијим домовима живело скромно, да су деца пиротског богаташа Мите Гаге јела из исте чиније са комшијском, и да се по одевању нису разликовала од остале градске деце. Реч старог пиротског трговца Марка Чинче открива да је пиротско милосрђе подразумевало и јеванђелску дискретност: “Врљи у море, ако риба не знаје, Господ че знаје!” (уп. Мт. 6,3)

Српска и јеврејска омладина у Пироту уочи рата (Фото: Мирјана Игић)
Промућурним, бистрим и веома вредним Пироћанцима није било тешко да сасвим откраве (по овим особинама себи сличне) Јевреје Сафардине који се у Пироту помињу још од 14. века а чија је заједница по неком правилу, свуда и свагда била прилично затворена ка другим народима. Јевреји и пиротски православни хришћани су међусобно сарађивали, ортачили се, позивали међусобно на весеља и свадбе. Неки Пироћанци су због тога одлично знали јеврејски језик... Јеванђелска љубав старих Пироћанаца синула је као најсјајнија звезда у тами Другог светског рата када је цео град данима скривао пиротске Јевреје од бугарских фашиста (данас је просто цинично да они западни народи који су створили колонијализам, расизам и фашизам те своје производе спочитавају нама и нашем светом Православљу). О овом колективном грађанском подвигу пиротски Јеврејин Леон Сид је касније писао: 

"Г. Божидар Здравковић је много учинио и крио мене и жену моју за време док смо се крили у Пироту (и) у унутрашњости Бугарске, бежећи испред потера Гестапоа, а снабдевајући нас при том свим потребним средствима за одржавање живота, и све до последњег дана, када смо прешли турску границу, најревносније се старао о нама. Исто тако су нас обилно помагали, може се рећи сви Срби - Пироћанци, јер је цели Пирот знао да смо у земљи, само полиција није знала."

Жељко Перовић


Из књиге "Стара црква у Пироту" 
(Ова књига о храму је уједно и прва објављена
књига о побожности старих Пироћанаца. 
Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао
илустрованих страница у пуном колору.  
Доступна је у Старој пиротској цркви по 
веома повољној цени од само 250 динара)

Нема коментара:

Постави коментар