Кој знаје за какво је б`ш това добро!

  

Самарићански течај, Пирот 1939.

Убаво је кад знајеш да неси сам. Да си и ти млого важан белчуг и веза од онова што је прошло, до онова што че топрва дојде. Кад разбереш да ђи је имало млого преди тебе који су твојете болће, од које болујеш, одавна преживели и преболували. И кој знаје колко муће, оваквеја како твојете, одавна претрпели и премукували и без крај и без ред. И милување и радување твоје прерадовали и премилували, и како мелем на душу налагали убавињуту, да њим срце облагне ка ђи мука налегне.

- Затова, не турај све насрце, ама и не врљај позади шију што требе да ти је пред очи, а и не сувај руку суде куде ти ђу жеља сецне. Тумарај се да поштено и ак’лно прекаламбуриш овија свет, додек не зажмиш и не стуриш и телото си како задњу кошуљу оди тебе и ослободиш душицуту оди земаљсћи терет - оратеше дедами Марко Чинче.

На сви нема да можеш да угодиш, све и да очеш, ама је од тебе доста и тов да на никога лоше не напрајиш! А тегај се загледаше у чур оди цигару, негде нанатамо, куде си само он знајеше и белћим насрташе васељенску правду. И пол’к отресеше пепел оди цигаруту, па че си доп’лни мис’л:

- Ама, млого мучно да че можеш све тека да минеш кроз живот. Млого соплитће има, млого нешто и некој че се закачи за тебе да се немож отребиш од бељу, како оди в’шљив кожув. Овија ти је свет башча голема, а цвеће шарено. Свакак’в народ има. Ама, ти гледај да си сас сви добар, те да добра реч по тебе остане. Ако те нешто лоше скок’лне - не мукуј. Кој знаје за какво је б’ш това добро!

Марко Чинче (први с лева) у Београду са пријатељима

Ако ти па голема напредица појде, не подгордуј се и не дисај си млого перушиње, јербо, никој повише од народ не памти. А кад се од високо падне, млого повише боли и подалеко се чује.

- Него, научи си срце на веселбу и радос. Широка душа и убава шала сваку муку раскарују. Понасмеј се ако не можеш другојаче, па си ћев карај. Јер, блага шољћа без б’цкоље зал’гује живот и преврљује ћиј’цат на кантарат од тешкуту на л’ку страну.

Мож је б’ш затова наш човек оди малечко задојен сас шалу, па добро и на њега и на онија покре њега. Па кад је тека, де да се присетимо и за онија Пирочанци који су били шалџије, а и за онија и на чији се рачун кленса карала. Ама, без срдење!

Доктор Каракаш је бил душеван човек. И ночу да прими болног човека и д’њу. Ако нема пару, че га причека. Мож је затова при њега била голема навалица. А куде има млого народ, млого се чује. И добро и лоше.

Дојде једнуш Андра Бежа при њега да се ожали како му неје добро.

- Где те боли? - питује га доктор Каракаш.

- Те, тетува докторе - преплита с језик Бежа арне пијан и показује с руку под груди.

- Стисло ме тува нешто у чашкуту, па врти како бунар да копаш.

Андра Ђорђевић - Бежа

Доктор Ка ракаш му опипа пулс, послуша га сас слушалице, погледа му уочи, испритиска му мешину и слабине од сваку страну, па че рече:

- Андро, не могу да утврдим никакву болест од које болујеш. Можда је крив алкохол?

- Ма, и при тебе ли је таја мука докторе - че уздне Бежа.

Не сећирај се! Чим је текваја работа, ја че дојдем кад се истрезниш.

Е, код теквог доброг доктора дојде једнуш и газда Антанас Гаротић да се пожали на нес’ницу.

- Ама, веруј Бога, тешко да могу око да сведем - че рече он.

- Па колко се пута будите у току ноћи? - че почне да га испитује доктор.

- Ешто па ночу да се дисам? - усвери се газда Антанас. Па нес’м ја талас’н докторе. Ночу си убаво спим, како дете на сису. Од како се ст’вни, додек се не с’вне.

- Па, шта те онда мучи? - че га пита Ка ракаш.

- Ама, мука је д’њу, кад по руч’к легнем па да одспим.

Тегај се сваћи час будим.

Калфе на Ђурђевданском уранку 1937. Тима је први с десна.

А кад споменемо газда Антанаса, еве да видите како некада и на паметног газду чирак може да испадне ујћа. Имал је газда Антанас малко лењавог чирака Тиму, па кад је видел да од окање и карање слаба вајда има, он реши да га посаветује како газда и постар човек.

- Гледај какво че ти речем! Газда се не стањује преко ноч. Млого задњицу требе да ознојиш и да си вредан како бробињак. Ја сам се одоцутра дигал зором и најдем на сокак пет банће. Беле паре бре! А да се нес’м дигал тека рано, друђи по вредан би ђи наш’л!
- Ма разбирам те ја газдо - че рече чиракат. Ама каква вајда оди дисање, кад је тија што је изгубил пет банће морал да се дигне преди тебе.

- Нема више вајда од д’н’шњи млади - че уздне Антанас додек се жали на кума си Марка Чинче.

- Ама, кој си како умеје. Кога газда лебеди, живот че му се шегује. Него, да смо ми живи и здрави куме!

Текст и фотографије: Мирјана Јонић Игић