Киша у винограду

Борко Шаиновић, "После кише"

У рану зору почињу да клопарају канате на дрвеним колима, трескају точкови по каменом путу и правећи буку, буде заспале сеоске псе, а они уплашени и нагло пробуђени прате их лавежом. Дошло је време да се прскају виногради. 

Деда спрема кола, гледа чивије на точковима, растуку, канате, и онда товари бурад за воду, прсканицу, плави камен, креч и друге ситнице. Ујутру, упреже краве, оне послушно гурају вратове у јарам. Деда се прекрсти и ми полазимо. Баба и ја се шћућуримо у задњи део кола са корпама пуним хране и тестијама.
У селу се народ размилео, сви журе да пре врућине стигну на њиве, винограде, башт. Уз “помози Бог” и “Бог ти помогао” излазимо из села и прелазимо на сеоски пут. Пут је лош и кола труцкају, ја уживам у труцкању, то ме весели. Баба дрема и глава јој шета на једну, па на другу страну, али она не престаје са дремањем. До Будиндела се дуго путује јер има много стрмих кривина. Ми силазимо из кола и помажемо да краве лакше прођу, оне су уплашене, али познају пут. Успешно стижемо до винограда. Ту нас чека тежак посао, доношење воде из долине до које је пут веома стрм али добро утабан, срећа да на провизорно направљеној чесми има доста воде. Баба и деда брзо пуне кофе и прсканицу, а ја моје котлиће. Пењање је напорно, и док губимо дах, кобилка жуља раме, из котлића се просипа вода. Деда прави чорбу за прскање, пуни тешку металну прсканицу, и ставља је на леђа, док се каишеви упијају у рамена до крви. 

Краве су на ливади, пасу сочну траву, ја одлазим тамо, стижу и деца са околних њива, беремо цвеће, правимо венчиће, стављамо их на главе, мирише трава и шарена ливада.
И одједном! Зацрни се небо и поче снажна грмљавина, са ветром и крупним капима кише. Бежимо до кола, деда покрива чорбу и склања краве у склониште од шуме, ставља на њих дебеле покриваче да их заштити. Киша је све јача, грмљавина све снажнија. Бежимо у комшијску колибу, тамо је већ пуно. Бацају се и закопавају мотике да не би привукле гром.
Колиба има две просторије, једну за стоку и она је већ пуна, неки људи су се сместили у јасле и покрили лице капама, неки леже на земљи покривеној сламом, други су се наслонили на зид и прате кишу стрепећи да не направи штету. Дедин брат Најден седи поред врата и лагано мота дуван у новински папир, прави цигару и крешећи кременом је пали, мераклијски вуче дим. Он је увек спокојан, и сада мирним гласом говори: “Де... Пада, па че престане. И друђи пут је падала, па је престањувала”. 

У колиби спарно, осећа се мирис мокре одеће, прљавих ногу, сламе и балеге. У другој просторији су претежно жене са децом, сместиле се на троношке, док деца уплашена гурају главе мамама и бабама у сукње да не чују грмљавину. 

Деда Ранко излази из колибе и саопштава да је вода напунила прекопе. Сви ћутимо! Грмљавина се удаљава, киша престаје, излазимо из колибе, жилаво и тешко блато се лепи за босе ноге, а опанцима кида каишке. Нема повратка у њиве и винограде. Сви узимамо ствари и враћамо се кућама. 

Деда остаје са кравама да преноћи и сутра заврши прскање. Ми полако силазимо до поточића газећи блато које пролази кроз прсте. Ја вадим из корпе комад хлеба и сира, и у сласт једем. Сир је добио тамну боју од мојих прљавих руку, али ми то не умањује ужитак у устима и стомаку. Тако уз причу, блатањави стижемо до поточића, перемо ноге и опанке, неки имају и дрвене ножеве за скидање блата. Обувамо мокре ноге у мокре опанке, ноге шетају у њима, али сви се осећамо некако лако, срећно и радосно. Можда зато што киша није направила велику штету, што није пао град, што сунце провирује и греје земљу и нас. А можда само зато што је сутра нови дан.

Пише: Грана Перовић
Слика: serbianaart.rs