Одма до ћошкуту беше дувар за завник. На њега наредени убави и мазни, големи камање згодни за седење. Три сива и јед'н црвењикав, он беше најубав, најлскав и улитен. На тија камење баба тураше корито и переше, згодно вој да расипује водуту низ дуварат.
Летње време када се баба и деда врну оди работу, деда седне на тија камик, ја му донесем студену воду у кркавку стовну, он се напије и отиде у задругу. Тамо се сваку вечер збирају мужје да се шегују, ударају заглавће и турају чивије јед'н да другог и тека им мине време.
Деда важи за големог чивијара и сви га чекају да дојде. Он знаје и за тој не пропушта ниједно излазење.
Док је он у задругуту, баба накладе огњиште. Тури кот'л на вериђе да се згреје вода, и док она изм'лзе кравете, водата се згреје.
Т'г почне да ме соблачи и тура ме на црвењикавијат камик да ме купе. Сипује воду сас лонче преко мен, ја пискам, рипам док се не обгрозим, а она ме смирује: “Де пол'к, све ме намокри! Че ме обориш, че паднем оди дуварат!“. После ме трља сас меришљав сапун по груди, по ребра, по нође, он одрипује од мен , млати ме по кошчинете и гадичка ме. Она јадује: „Много си ми, сине, мршаво! Сам кошчине у теб! Нође и руће ти као ж'гле. Сви ти кокавице искочиле! А убаво си једеш, имаш си добар апетит. Ја ти све нагаџам и спремујем ти кво сакаш. Сватнинете, и они човеци, доносе ти чим имају убаво за једење“. И после се сети, па почне: „Како да неси мршаво, кад си толко трклето! Цел д'н се мајеш по реће, орлецаш по сокаци, сас деца штурујеш по камањацити, качиш се на дрва, рипаш. И све што изедеш, ти га истресеш! Па обрне: „Море, ако си мршаво! Нека си ми здраво, да те ништа не боли, за кво че ти да си дебела!? Кад порастеш че се удебелиш“.
Посипује ме, трља ме, и кад буде готово умота ме у голем пешћир или чаршав, и однесе ме у кревет. Врљи ме и почне да ми се радује: „Бабине нође, бабине руће што ме слушају, воду ми доносе, беру траву и шуму за јаганци!“. Целивује ме, гадичка, и кад се сети да има работу, дава ми да се облачим. Пали ламбу, тура трпезу и доноси кво има за вечеру. Деда дооди из задругу умерисан на дуван и гас што се точи за ламбе и венери. Седи уз трпезу, очу му сијају и уснице играју од радос, не може да скрије колко је задовољан што му је убаво у задругу било. Баба га подева: „Убаво ли ти беше? Колко заглавће и колко чивије тури?“. Он се праји да не чује, па ме мене задева: „Тебе ли те, баба, пак купа? Што се млати сас купањето? Што те не затопи у Нишаву, и готово? Гле колка си голема, че ју пребориш?!“ .
По вечеру, ја легам, убаво ми, окупана сам. Свежинка ми улази оди пенџерат, сламарицата убава нап'лњена и шушка. Намештам се како ми најзгодно да заспим и чујем бабу у дворат, пљиска воду, мије камики'т и питује кучето: „Ти ли изеде сапунат?! Нигде га нема!“.
Сваћи пут заборави куде га је остајила и напада га.
Чујем ју још некоје време како пљиска воду и како се слуша, а тека заспим.
Док је он у задругуту, баба накладе огњиште. Тури кот'л на вериђе да се згреје вода, и док она изм'лзе кравете, водата се згреје.
Т'г почне да ме соблачи и тура ме на црвењикавијат камик да ме купе. Сипује воду сас лонче преко мен, ја пискам, рипам док се не обгрозим, а она ме смирује: “Де пол'к, све ме намокри! Че ме обориш, че паднем оди дуварат!“. После ме трља сас меришљав сапун по груди, по ребра, по нође, он одрипује од мен , млати ме по кошчинете и гадичка ме. Она јадује: „Много си ми, сине, мршаво! Сам кошчине у теб! Нође и руће ти као ж'гле. Сви ти кокавице искочиле! А убаво си једеш, имаш си добар апетит. Ја ти све нагаџам и спремујем ти кво сакаш. Сватнинете, и они човеци, доносе ти чим имају убаво за једење“. И после се сети, па почне: „Како да неси мршаво, кад си толко трклето! Цел д'н се мајеш по реће, орлецаш по сокаци, сас деца штурујеш по камањацити, качиш се на дрва, рипаш. И све што изедеш, ти га истресеш! Па обрне: „Море, ако си мршаво! Нека си ми здраво, да те ништа не боли, за кво че ти да си дебела!? Кад порастеш че се удебелиш“.
Посипује ме, трља ме, и кад буде готово умота ме у голем пешћир или чаршав, и однесе ме у кревет. Врљи ме и почне да ми се радује: „Бабине нође, бабине руће што ме слушају, воду ми доносе, беру траву и шуму за јаганци!“. Целивује ме, гадичка, и кад се сети да има работу, дава ми да се облачим. Пали ламбу, тура трпезу и доноси кво има за вечеру. Деда дооди из задругу умерисан на дуван и гас што се точи за ламбе и венери. Седи уз трпезу, очу му сијају и уснице играју од радос, не може да скрије колко је задовољан што му је убаво у задругу било. Баба га подева: „Убаво ли ти беше? Колко заглавће и колко чивије тури?“. Он се праји да не чује, па ме мене задева: „Тебе ли те, баба, пак купа? Што се млати сас купањето? Што те не затопи у Нишаву, и готово? Гле колка си голема, че ју пребориш?!“ .
По вечеру, ја легам, убаво ми, окупана сам. Свежинка ми улази оди пенџерат, сламарицата убава нап'лњена и шушка. Намештам се како ми најзгодно да заспим и чујем бабу у дворат, пљиска воду, мије камики'т и питује кучето: „Ти ли изеде сапунат?! Нигде га нема!“.
Сваћи пут заборави куде га је остајила и напада га.
Чујем ју још некоје време како пљиска воду и како се слуша, а тека заспим.
Нема коментара:
Постави коментар