недеља, 22. март 2020.

Грана Перовић: ДВА СААТА ДО НИШ


Заврши четврти разред, учитељ Богољуб Тошић ми предаде књигу и књижицу сас петице, и честита ми. Ја се ич не зарадова! Таја књижица што су у њу наредене петице че ме одведе у Ниш, и че ми промени цел живот!
Слезо низ басамацити, погледа у школското двориште п'лно сас родитељи и деца. Чује се галама, окање, радос. Намештају се астаље и столице, че буде руч'к и оро. Слави се крај на школску годину.
Истрча на пут, стану на средину у најголемуту прашину. Тека ме нешто покара. И потрча. Диже се прашуљак пред мен и по мен. Све ме упрашњави! У прашњавише се и књигата и књижицата! Кад стиго до мосат ишчука прашинуту и стану на оградуту. Погледа у рекуту, она бистра, зелена, д'лбока и тече пол'к. Постоја, постоја, и одједнуш ми нешто сину у главу! Ма нема да идем у Ниш! Развесели се. И појдо.
Кад стиго у двор, радосно окну: „Добила сам књигу!“ Баба метеше. Врљи метлуту и пријде да ми честита. Деда поправљаше плот што се разнизал, остаји га, и стешћи кораци и чудан глас ми рече: „Леле, кутре, ти само доносиш књиђе! Нема да има куде да ји остављамо!” Б'цну ме неколко пути сас браду у образ и појдомо да ручамо. Баба убаво постајила астал, наредила на њег пресну стругану погачу, супу, јанију, печеног петла и потишпањ намазан сас црвен пудинк од јагоду. Наздравимо за књигуту, књижицуту и за здравље.
И не знам да ли од рећијуту или да си растури муку што вој лежи на срцето, баби се разврза језик и поче да казује кво је намислила. Рече како че башта ми сигурно дозволи да останем при њи, како че идем у Црноклиште у школу како и сва деца. Има воз, па с њег че отодим и доодим, тека че завршим школу. После че упишем за учитељћу у град или пак че ми они купе шиваћу машину. Има да шијем и зараџујем паре. Шнајдерће има малко, а народ много, и работу че имам колко очу. Имамо си и имање! Да не рачунамо друђе њиве, лозја, градине и сливници, доста је Парасиње, има ни израни! Њиве големе, лозје големо! Браниште! А засадене црешње, вишње, шевтелије и свакакав друђи ошав! Има момчетија да облате окре мен! Че могу да бирам које очу. На које с прс покажем, че је моје! Те, и у комшилук имамо момче, јединац. Убаво си живимо сас њи, а и баба му Дика би волела да се ородимо. Там'н има да си саставимо имањата и сви че помагају, убаво че си живимо.
Чудим се како ју деда слуша. Он кад почне да помиње женидбе и момчетија, увек вој каже: „Не замлачуј се, Чуркало!“ Можда и он верује у тој њоњо казување.
Минуше се неколко д'на, и башта ми дојде. За Ниш ништа не помиња. Зарадова се за оценете и књигуту. Убаво се дружимо. Идомо у село при роднине, у Горњу малу при његови. Кад си појде, испратимо га. За Ниш ни реч не каза!
Лето ни пројде у работе и славење на празници. Дочекувамо и испрачамо госје, не осетимо кад се прим'кну вашар.
Башта ми дојде, седе три д'на, ама некакав чудан! Малко се задржава при нас, повише иде при његовити, мене ме не води с њег. Деда се нешто накострешил и све му неправо. У мен гледа жално. Поче ме вата стра. Да ли ми се спремује идење у Ниш? Стра ме да неје дош'л да ме води, па чека како да ни каже. Ако ме одведе, како че ја живим?! Како че без бабу и деду?! Без село? Без Темштицу, Нишаву и Белаву?! Како без Парасиње и Мело?! Тува берем прве љубичице и љиљак, чекам црешње да узреју и грозје да беремо. Како че без селсће чешме, вирови и кладенци?! Како без овија двор у који расту и рипају јагањци и телчина, пијучу пилишта и Чапа ме свако јутро чека на праг?! Туј сам се родила, туј је мој живот!
Четвртити д'н предвечер, башта ми док седемо на ћошку рече да ме је уписал у Ниш у школу, да че будем у одељење сас моју другарицу Дивну, да че ми буде добро. Има заједно да учимо и да идемо у школу, и да ме она једва чека. Ујутру треба да појдемо, не требе ништа да поносим, они су ми све накуповали, и за школу и за облачење.
Зашамади ни! Сви занемемо! И погледамо у њег. Не умејамо ништа да кажемо!
Он отиде при његовити. Деда стисну песнице, и отиде у плевњу. Баба и ја целу ноч ћутамо, уфчамо, и викамо.
Ујутру се сабрала роднина и комшије да ме испрате. Донели за поздрав јајца, круше, јабаљће, кој је кво имал.
Кад си поотидоше и остадоше најблисћи, ја окну јако и болно, уз крупне с'лзе: „Не могу да идем у Ниш! Не могу! Не могу!“
Башта ми ме узе за руку и одведе у градинче. Седомо и он поче да ми казује како му је много тешко да ме гледа такву жалну. Тешко му и због бабу и деду, али мора да ме води. Не може да дозволи да се мучим и идем у Црноклиште. То је далеко, па че почну студови, а ја сам слаба и мека за такво идење. И што је најважније, он може да изгуби службу ако га оптуже да не води рачун од мен. Подржа ме у скут, помилова, целива ме неколко пути у слан образ, и ја се заћута.
Дојде време да поодимо, башта ми се поздрави сас деду, тупну га по грбину и рече: „Дедо, тужно је, ама мора тека да буде“, и излезе у двор. Мене ме деда испрати до праг, б'цну ме сас браду неколко пути у образ, и рече: „Ти се, кутре, не сећирај, оно је овде твој дом. Све што имамо је твоје! Кад ти се придооди, ти дојди“.
На порту ме чека Чапа, усијале му се очи. Пригрну га, он ме гледа, све разбира!
Обрну се, и појдо!
Баба ме држи за руку. Тетка Зорка иде покре нас и носи крошњетија на кобилку што су ми дали поклони за срећан пут. Преди нас стрина, вали Ниш, како је убав, голем град. Како у њег све има, само што нема од тиче млеко, све друго има! Она би одма отишла, само кад би Деско тел.
Идемо развлечено, ћутимо. Само се стрина чује. И тека стигомо до Темштицу. Стрина стури оп'нци, тури ји у престилку, и прва загази. По њу тетка, њоњити преврљи преко кобилку. Баба загази са све оп'нци. Ја стојим собујена и све се нешто онаџујем. Ако не загазим, че се размине идењето. Постоја. Баба ме увати за руку. И загази.
Газимо пол'к. Гледам у онуја криву врбу, поди њу је најголема д'лбина. Само да се одкачим од бабу, и да се мунем поди њу! Да штукнем, и да ме више нема! Мунула би се, али ме стра од давењето. Стра ме и не смејем. Стра ме и за бабу. Ако појдем, и баба че одма по мен! Кад је маћа ми умрела сас 21 годину, једва су ју спасили оди давење. Само је због мен преживела.
Пак се надам да че се нешто деси. И деси се!
Кад прегазимо и седомо, баба да исцеди оп'нците да не жмичкају, тетка и ја да се обујемо, стрина окну јако, загрме: „Жене, кво ви је на вас! Ма, куде сте ви пошле?! На сарану ли или испрачате девојче у школу?! Испрачамо га да отиде из овој селиште, из овој камање и ђол! Да се не влачи по њивљаци, да га не пече с'лнце и бију ћише! Отоди у град, да стане човек! Разбирате ли ви?! Освестите се!“
Узе ме за руку, подиже ме, па стану преди мен, па пак окну: „Девојче, знајеш ли ти куде је Ниш? Два сата од село! Радници сваћи д'н иду на работу и врчају се! Че дојдеш, кад ти се дооди! Они те там нема вржу, па да не те пуште! Иди, и не мисли! Нема кво да те жале баба и деда, ти неси умрела! Идеш да завршиш школу, да побегнеш од селсће муће! Идеш да од тебе напраје човека! Човек да станеш! Госпођа да будеш! Да не останеш сељанка и цел живот да сецаш и влачиш по камањацити!“
Развидели ми се! Мислим си, од село до Ниш два саата, два саата је и од село до град пешћи. Колко сам пути ишла, и неје ми било далеко! Раздрма ни моја стрина Загорка! Трећа жена бездетка, на мојег чичу Деска. Убава, добра и намучена.
Свете појдомо побрже.
Башта ми стигал и шета преди станицу. Кад стигомо, ја га увати за руку, а за другуту бабу. Он ни пригрну, па рече: „Бабо, тека је најбоље! Сви че се навикнемо. И не сећирај се, за две недеље пак че дојде. Ја че ју испратим по Живојина на Луџини. Час че мину две недеље!“
Свирну возат, и стиже. Укачимо се. Седо до пенџер, и гледам. Тетка стоји сас плави стаклени и усијани очи, опуштила уснице и руће. Баба зади њу, само вој се оп'нци виде. Стрина ћима и смеје се.
Возат појде, ја седим. Укочила сам се. Не могу се ни померим. Башта ми ме држи за руку, а у мене нема ништа. Све се испразнило. Све је остало у село. Не мрдам се, само ме возат гура напред, назад, на једну, па на другу страну. Затворила сам очи и очу да видим бабу. Не видим ју. Видим само тетку сас стаклне плаве очи, и стрину како ћима и смеје се.
Колетијата на возат се обрчају брже по шинете и вузају се. Вузају се и грабе да стигну у Ниш.
Тамо че ја останем. Тамо че ја станем човек!
_____________
Из необјављеног рукописа "Стовна", Grana Perovic

Нема коментара:

Постави коментар