Приче старог Пирота: Никада више мајка Перса није остала без воде...

Љубомир и Персида Живковић са децом

Прича мала са једног ормара. Ормар остарио, време га добро “изгазило” али траје. На вратима “старине” исписан родослов породице Живковић. Њих тринаесторо је изродила мајка Персида и да не би “погубила рачуницу” са унурашње стране врата породичног ормара за одећу почела да исписује – када је рађала своју децу. Стигла је до броја тринаест... Прво дете је рођено 1908. године а последње у марту 1927. године. Све се то догађало у Новосадској улици, у центру града, поред Гимназије. У тој улици, облика слова “С”, много је знаних личности рођено и одрасло, прославило град и земљу. У њој су рођени Мирослав Ђорђевић “Пиштољ”, Мирослав Пауновић” “Паун”, и даље у њој живи познати пиротски лекар, сада пензионер Душко Васић “Каравелац”, ту одрастао и Светислав Пешић “Кари”. Овога пута “разговарамо” са старим ормаром у жутој кући Новосадске улице број 19. То је кућа “Баџиних” и Пироћанци знају ко су и шта су били и значили за ову чаршију. Испод чувене крушке “караманке”, у дворишту, причамо причу о породици Живковић, о “Баџинцима”...

„Дежурни” корбач за ред и мир

Љубомир Живковић и Персида Живковић (девојачко Миљковић) рођени су и живели на прелазу векова, доживели дубоку старост, изродили тринаесторо деце од којих су деветоро доживели лепу старост а од њих су само двојица синова живи. Христифор “Цикан” у Пироту и Ранко у Београду.

У породичном родослову је остало записано да је отац породице Љубомир (1881-1965.) такође био једно од деветоро деце. Радио је као државни мајстор, ковач и поткивач, у Касарни “Трећи пешадијски пук” у Пироту. Његова супруга Персида (девојачко Миљковић) (1884-1964.) рођена је у Јагодини а удала се за Љубомира 6. маја 1907. године. Од 1908. до 1927. године изродила је тринаесторо деце у породичној кући Живковића у Новосадској улици. Тада је било нормално имати много деце, без обзира што су услови за њихово одгајање били скромни. Патријархални начин живота је наметао и такав начин живљења а жена је била само домаћица и – мајка. Отац Љубомир је био оличење правог патријархалног домаћина и главе породице. Све је морало бити – како он каже. Ручак се сервирао тачно у 12 часова (јер је радио двократно у Касарни) а синови су му се целог живота обраћали са “Ви”. У кући је био “дежурни корбач” и ако би један од деце направио грешку сви би добијали батине. Те породичне “тајне” открива Олгица Живковић, снаја у породици Живковић, удовица покојног Властимира Живковића.

- Постројио би сву децу и издавао им распоред рада за целу недељу. Мајка Перса није могла да изађе на крај са толико деце и они су морали да јој помажу. За децу је требало сашити кошуље, панталоне, плести чарапе, кувати ручак и остале послове по кући позавршавати. Догодило се једном да “дете број 7”, Манојло, није донео воду са чесме код Гимназије (тадашњег Среза). Била је зима а деда Љуба их је постројио и сви су ишли за воду. Када су донели воду, он је тестије просипао неколико пута и враћао их. Никада више мајка Перса није остала без воде” – прича Олгица.

Мајка тринаесторо деце, Персида Перса Живковић (Миљковић), била је оличење жене из тог патријархалног начина живљења, одана својој породици и деци. Тиха, смерна и неуморна остала је до краја, доживевши својих осамдесет година, уз велику пажњу бројне породице.

Њих тринаест...

"Матична књига" на
вратима гардеробера

Дете “број 1” био је Јован Живковић “Жан” (рођен 31.5.1908. године а умро 24.10.1993. године) био је пре рата официр Краљеве војске а по ослобођењу је отишао у Београд. Запослио се и до 1964. године живео у главном граду. Онда долази у Пирот и запослио се у “Првом мају” као преводилац, где је радио до смрти.

Дете “број 2” Витомир Живковић Вита је био велики несташко, задужен за добијање батина у бројној породици (рођен је 16.9.1909. а умро 29.8.1984.године). Отишао је као мали да живи код тече у Београд. Он га касније шаље на занат у Беч, где је изучио “рестријер” (штампање свезака и књиговодствених књига) и био је једини мајстор за то у Београду. Волео је лов али је био и изузетно духовит. Супруга Милена још живи у Београду.

Дете “број 3” Божидар Живковић рођен је 19.12.1910. године и као бебица умро 1911. године.

Дете “број 4” Благоје Живковић “Зуцко” (рођен 27.3.1912. године а умро 23.11.1983.године) је такође био војни питомац у војсци Краљевине Југославије и постао официр. У време рата је био у Недићевој војсци а онда је напустио и отишао у рудник Вина код Књажевца, где га четници мобилишу. У борби је рањен али су га партизанске власти осудиле на 6. година робије. По изласку, отишао је у Крушевац код супруге и радио у картонажи “Петронијевић” до пензије. Дете “број 5” Јелица Живковић “Сека” (рођена је 5.8.1914. а умрла 27.10.1994. године у Нишу). Удала се за Добривоја Шурдиловића и живели су у Нишу. Волели су много да путују.

Дете “број 6” Петар Живковић је умро као бебица. Рођен је 22.11.1915. а умро 1916.године.

Дете “број 7” Манојло Живковић “Баџа” (рођен 21.6.1917. а умро 4.10.1991. године) и међу браћом био најбољи и најуспешнији фудбалер. Управо због фудбала је и добијао највише батина од свог строгог оца. Завршио је два разреда гимназије и отишао у Београд, где је играо за један од водећих југословенских тимова “БСК” а облачио и дрес репрезентације Југославије. У Београду је основао и породицу, живео у Добрињској 5.

Дете “број 8” није имало среће. Мирјана Живковић је рођена 22.8.1919. године и после неколико месеци те године умрла.

Дете “број 9” Властимир Живковић, Власта “Баџа” (рођен 12.2.1921. а умро 9.3.1990.) је био просветни радник. Познат по својој духовитости, чувеним “преносима утакмица”, био је глумац и изузетан интерпретатор Мијалка Расничког. Остао је упамћен – што за време окупације Бугара није хтео да буде Живков(ић). Напустио Пирот и отишао у Београд код брата Вите, те 1941. године. Но, Немци су их покупили и одвели на принудни рад у рудник Бор. Отуда бежи, враћа се у Београд и ради у млину у Барајеву. После ослобођења враћају се сви Живковићи у Пирот, кући... Власта је био учитељ у околним селима а пензију дочекао у пиротској школи. Са супругом Олгицом био је један од оснивача пиротског Позоришта.

Породична кућа у Новосадској

Дете “број 10” Александар Живковић рођен је 20.6.1922. и умро исте године. Дете “број 11” је Ранко Живковић. Рођен је 1.8.1923. године и живи у Београду. Он је ишао у Гимназију а после рата је завршио курс за наставника фискултуре. Играо је фудбал а у Загребу је добио наставничку диплому. Играо је фудбал за ОФК Београд, где је касније био тренер млађих категорија.

Дете “број 12” је Бранимир Живковић, Бане “Баџа” (рођен 10.8.1925. а умро 5.6.2000.) који је био нада оца Љубе да ће завршити факултет. Био је добар ђак и по завршетку школовања радио у “Тигру” а пре тога и као наставник хемије у Алексинцу. Био је мезимче оца и мајке а волео је фудбал. Био је голман и стално су му колена била изгребана. Бранио је у “Радничком”.

Дете “број 13” је Христифор Живковић “Цикан” (рођен је 10.3.1927. године, још увек је активан). Завршио је Учитељску школу, био у партизанима, а после радио у Станичењу као просветни радник 5 година. одатле је сваке недеље долазио у Пирот и играо утакмице за “Раднички”. Пратио је фудбал и постао прави хроничар пиротског спорта, поготову када је постао диркетор Радничког универзитета у Пироту. Сакупио је изузетан материјал и ускоро ће из штампе изаћи његова књига о пиротском фудбалу.

Ето, то је прича са старог ормара, уз помоћ две снахе браће Живковић, Олгице и Магдалене Цице Живковић. Прича мала испод старе крушке, која траје...