По народном веровању Свети Сава избавља људе и домаће животиње од напасти вукова. Нарочито су чобани поштовали Светог Саву, држали пост у седмици која претходи празнику. Та недеља се називала Савица а недељни дан уочи овог поста – Савине покладе. Има више народних легенди о Светом Сави као заштитнику од те шумске немани, међу њима би могла да се уброји и ова истинита прича пиротске учитељице у пензији Светлане Младеновић, посвећена школарцима, о догађају који се збио на Старој планини када се једном приликом сама пешице враћала у град из далеког села Гостуше, у коме је као сасвим млада девојка отпочела свој дуги и успешни просветни рад.
+ + +
Шта вам је? Видим како зачуђено ширите очи и подсмешљиво се смешкате. Чудом се чудите.
– Па и најмања деца у вртићу знају да се прича зове „Црвенкапа и вук”! – мислите ви.
– Шта она мисли, да смо ми прваци, глупи? Да тек тако може да измишља неке нове наслове и приче.
Без бриге, мили моји. Ја о првацима имам најлепше мишљење. Знам да су прваци највреднији ђаци. Зато и хоћу да најпре вама првацима испричам ову причу. Причу, коју дуго, дуго знам, али је никад никоме нисам испричала.
Припремите се да је чујете... И то, ви први...
У једном селу на планини, високо изнад града била је школа. У тој школи радило је неколико учитеља и учитељица. Сви су први пут учили ђаке. Били су почетници. Као ви.
Само да знате, тада су ђаци и суботом ишли у школу.
Часови су се раније завршавали да би учитељи могли да оду до града да обиђу продавнице, библиотеку, па и биоскоп и позориште.
А пут до града био је дуг. Путовало се неколико сати. Пут узак, а около висока, густа шума.
А у шуми, знате и сами ко се све крије.
Зато су људи до града ишли у групама. И учитељи из више села окупили би се на једном месту и заједно путовали.
Једне суботе наша учитељица реши да остане у селу. До краја школске године остало је још неколико дана. Остаће и сређиваће књиге.
Друштво оде.
Учитељица поче да ради. Али посао не иде.
Школа тиха... Нема деце. И врапци су некуд одлетели.
Чује се само мољац у поду.
Окрете се учитељица према прозору. Окрете се према вратима и у тренутку одлучи: идем у град. Није одлучила. Самоћа и тишина је наговорише.
Мисли учитељица; ако пожури, ако потрчи, стићи ће друштво.
И заиста брзо стиже до места где се окупљају. Али нити види кога, нити чује гласка. Мало је зазебе око срца. Али реши да настави пут.
Да вам шапнем:
– Ја бих се вратила. У ствари не бих ни полазила сама на тај пут.
Али шта се може када она тада није била као ја.
Иде, жури, потрчкује наша учитељица. У руци јој поскакује мала торбица. А у торбици пола хлеба. На тако далек пут, увек се носио хлеб.
Иде наша учитељица. Тиха и замишљена. И помало уплашена.
А пут, дуга трака између високих стабала. Изнад ње види се само уска плава трака неба. И понеки залутали сунчев зрак, трепери на путу.
Одједном у жбуну крај пута нешто зашушка. А из жбуна иза учитељице изађе огроман... пас.
– Какав диван вучјак! – помисли и уплашена и задивљена учитељица.
Мркосиви жућкаст, снажних витких ногу, усправних ушију. Прави лепотан. Већи од свих паса које је виђала крај оваца.
Поче да га дозива. Он стоји у месту. Гледа право у њу. И ћути.
Нити лаје, нити режи.
Учитељица одломи парче хлеба и баци му а онда брзо настави пут.
Учитељицу замара и пут и ћутање. Пас повремено уђе у шуму. Али тихо, лоповски. Нити режи, нити лаје. Чак се и шума ућутала. Не чује се ни шуштање лишћа. Почиње да прича сама са собом. Али и њен глас је тих.
Јури, жури учитељица. За њом иде тиха, велика куца.
Одједном, зидови од дрвећа се размакоше.
Високо затрепери плаво топло небо. А сунце се весело насмеја нашој путници. На широким зеленим ливадама лежале су и пасле овце. Крај њих су стражарили пси и чобани.
– Ево нас! – одахнувши рече учитељица и окрете се псу.
Он је, као укопан, стајао далеко иза ње. Њушка му је била високо подигнута.
И учитељица застаде. А онда... Онда настаде лом. Лавежи, режање паса, вика чобана...
Учитељица се згрчи и покри шакама уши.
А пас. Пас поскочи и хитрим дугим скоковима полете у шуму.
Чобани дотрчаше вичући. Она је била изгубљена.
Један је продрма и повика:
– Дете, јеси ли ти луда? То је био курјак!
– Имала је среће, био је сит, додаде други.
– Море, курјак је курјак и кад је сит.
А затим се окрете учитељици.
– Чувао те сам Гопсод! Да клекнеш и да му се захвалиш, – рече најстарији.
Она их је немо гледала. Чинило јој се да више никада неће моћи да проговори ни реч.
Стари чобанин је отпрати део пута и очинским гласом рече:
– Добро је. Не бој се. Све је прошло. Иди и увек буди захвална Господу.
Кад угледа кровове родног града она крете пречицама. Није имала снаге за сусрете са познатима.
У кућу је ушла кроз башту. Мајка се изненади кад виде одкуда је дошла. Кад приђе ближе, она се уплаши:
– Шта је било?
– Вук, курјак...
– Где?
– Пратио ме је на путу.
– Па колико дуго...?
– Целим путем – рече и тек тада јој грунуше сузе.
Мајка је загрли и уведе у собу.
А онда поче да се моли, показавши и њој.
Учитељица је једино могла да изговори:
– Хвала, Господе... Хвала Господе...
Кад су се мало примириле, мајка узе мали црквени календар и поче да се моли Светоме Сави. Он има моћ да дивље курјаке претвори у питоме псе. И тако чува свој род.
Пролазиле су године. Свака је у смеђу косу учитељице уплела по једну сребрну влас. Много година, много сребра у коси.
А једне дивне, свете светосавске вечери, док је на свечаности слушала химну нашем светитељу, пред очима старе учитељице, појави се шумски пут и на њему ниска девојка праћена кротким вуком, јер изнад шуме, са модрог неба, пружала се нежна рука, рука која благосиља и кроти.
Тада са позорнице одјекну звонак дечји глас:
– Моја је Србија, дуга шарена
Моја је Србија земља Савина.
Очи старе учитељице напунише се сузама. Она подиже поглед ка икони на позорници и тихо, сасвим тихо рече:
– Хвала Ти Свети оче Саво. Сада знам зашто си ме тог далеког дана сачувао од вука.
– Па и најмања деца у вртићу знају да се прича зове „Црвенкапа и вук”! – мислите ви.
– Шта она мисли, да смо ми прваци, глупи? Да тек тако може да измишља неке нове наслове и приче.
Без бриге, мили моји. Ја о првацима имам најлепше мишљење. Знам да су прваци највреднији ђаци. Зато и хоћу да најпре вама првацима испричам ову причу. Причу, коју дуго, дуго знам, али је никад никоме нисам испричала.
Припремите се да је чујете... И то, ви први...
У једном селу на планини, високо изнад града била је школа. У тој школи радило је неколико учитеља и учитељица. Сви су први пут учили ђаке. Били су почетници. Као ви.
Само да знате, тада су ђаци и суботом ишли у школу.
 |
| Светлана Младеновић |
А пут до града био је дуг. Путовало се неколико сати. Пут узак, а около висока, густа шума.
А у шуми, знате и сами ко се све крије.
Зато су људи до града ишли у групама. И учитељи из више села окупили би се на једном месту и заједно путовали.
Једне суботе наша учитељица реши да остане у селу. До краја школске године остало је још неколико дана. Остаће и сређиваће књиге.
Друштво оде.
Учитељица поче да ради. Али посао не иде.
Школа тиха... Нема деце. И врапци су некуд одлетели.
Чује се само мољац у поду.
Окрете се учитељица према прозору. Окрете се према вратима и у тренутку одлучи: идем у град. Није одлучила. Самоћа и тишина је наговорише.
Мисли учитељица; ако пожури, ако потрчи, стићи ће друштво.
И заиста брзо стиже до места где се окупљају. Али нити види кога, нити чује гласка. Мало је зазебе око срца. Али реши да настави пут.
Да вам шапнем:
– Ја бих се вратила. У ствари не бих ни полазила сама на тај пут.
Али шта се може када она тада није била као ја.
Иде, жури, потрчкује наша учитељица. У руци јој поскакује мала торбица. А у торбици пола хлеба. На тако далек пут, увек се носио хлеб.
Иде наша учитељица. Тиха и замишљена. И помало уплашена.
А пут, дуга трака између високих стабала. Изнад ње види се само уска плава трака неба. И понеки залутали сунчев зрак, трепери на путу.
Одједном у жбуну крај пута нешто зашушка. А из жбуна иза учитељице изађе огроман... пас.
– Какав диван вучјак! – помисли и уплашена и задивљена учитељица.
Мркосиви жућкаст, снажних витких ногу, усправних ушију. Прави лепотан. Већи од свих паса које је виђала крај оваца.
Поче да га дозива. Он стоји у месту. Гледа право у њу. И ћути.
Нити лаје, нити режи.
Учитељица одломи парче хлеба и баци му а онда брзо настави пут.
Учитељицу замара и пут и ћутање. Пас повремено уђе у шуму. Али тихо, лоповски. Нити режи, нити лаје. Чак се и шума ућутала. Не чује се ни шуштање лишћа. Почиње да прича сама са собом. Али и њен глас је тих.
Јури, жури учитељица. За њом иде тиха, велика куца.
Одједном, зидови од дрвећа се размакоше.
Високо затрепери плаво топло небо. А сунце се весело насмеја нашој путници. На широким зеленим ливадама лежале су и пасле овце. Крај њих су стражарили пси и чобани.
– Ево нас! – одахнувши рече учитељица и окрете се псу.
Он је, као укопан, стајао далеко иза ње. Њушка му је била високо подигнута.
И учитељица застаде. А онда... Онда настаде лом. Лавежи, режање паса, вика чобана...
Учитељица се згрчи и покри шакама уши.
А пас. Пас поскочи и хитрим дугим скоковима полете у шуму.
Чобани дотрчаше вичући. Она је била изгубљена.
Један је продрма и повика:
– Дете, јеси ли ти луда? То је био курјак!
– Имала је среће, био је сит, додаде други.
– Море, курјак је курјак и кад је сит.
А затим се окрете учитељици.
– Чувао те сам Гопсод! Да клекнеш и да му се захвалиш, – рече најстарији.
Она их је немо гледала. Чинило јој се да више никада неће моћи да проговори ни реч.
Стари чобанин је отпрати део пута и очинским гласом рече:
– Добро је. Не бој се. Све је прошло. Иди и увек буди захвална Господу.
Кад угледа кровове родног града она крете пречицама. Није имала снаге за сусрете са познатима.
У кућу је ушла кроз башту. Мајка се изненади кад виде одкуда је дошла. Кад приђе ближе, она се уплаши:
– Шта је било?
– Вук, курјак...
– Где?
– Пратио ме је на путу.
– Па колико дуго...?
– Целим путем – рече и тек тада јој грунуше сузе.
Мајка је загрли и уведе у собу.
А онда поче да се моли, показавши и њој.
Учитељица је једино могла да изговори:
– Хвала, Господе... Хвала Господе...
Кад су се мало примириле, мајка узе мали црквени календар и поче да се моли Светоме Сави. Он има моћ да дивље курјаке претвори у питоме псе. И тако чува свој род.
Пролазиле су године. Свака је у смеђу косу учитељице уплела по једну сребрну влас. Много година, много сребра у коси.
А једне дивне, свете светосавске вечери, док је на свечаности слушала химну нашем светитељу, пред очима старе учитељице, појави се шумски пут и на њему ниска девојка праћена кротким вуком, јер изнад шуме, са модрог неба, пружала се нежна рука, рука која благосиља и кроти.
Тада са позорнице одјекну звонак дечји глас:
– Моја је Србија, дуга шарена
Моја је Србија земља Савина.
Очи старе учитељице напунише се сузама. Она подиже поглед ка икони на позорници и тихо, сасвим тихо рече:
– Хвала Ти Свети оче Саво. Сада знам зашто си ме тог далеког дана сачувао од вука.
Светлана Младеновић
Из књиге "Немањићи", Pi-press, Пирот, 2018.
Нема коментара:
Постави коментар