Које на шољћу...

Брат и сестра Петар и Даница Манчић
 - Пронћини, на балу под маскама
у предратном Пироту.

Ја мислим, разбрасте вечемка, да је мен ората за тија убав, стар Пирот, и убаво старо време, најблага ората, па ми се од њу уста лепе како да сам зерде кусала или баклаву јела код Лазу Торника, или па код Постола алваџију алву мезетила. Таја ми ората и мезе и главна манџа. Затов се и тумарам да на младити поубаво замерише на това време, на тија катмерл’к, бећарл’к и туја лепотињу.
Е, али, немој по досад’шњу орату да помислите да је Пирот бил чујен само по убаве кавене и убаве певаљће. Јок, бре! Пирот је имал и преставе и тов какве преставе. Које на шољћу, које па изистинсће. Ја че ви са само споменем једну, ако чича Ваца не обичаше да му се спомињу преставе. Оратеше како су му све преставе омрзле одкако се оженил. Од тегај му жена преставља д’њоночно и п’рпче. Е, али оваја престава што ви заорати неје од теја.

- Дете ка бео, оратеше чича Ваца, башта ми реши че ни одведе у “Национал” да гледамо једнога што се беше прeстављал како мађионичар, како мисли чита. Мандрак се окаше, те устра накара Пирочанци. Највише онија код који имаше какво да се прочита. Они и тражише од началника да забрани преставу.

Какво че ни он чита, оратеоше, какво ми мислимо. Ми си и сами знајемо кој на кога кво мисли и без њега. Ако ни и он почне чита, очи че си повадимо колко си јед’н на другог убаво

мислимо.

- Ма, да ли је това истина, бата Соте? - питујеше Провир шустер Сотира Костића, терзију. Истина ли је да има теквија који че ти потреве и какво си јучер ручал, и куде си на муштерију, разђеле, у цену погрешил, и какво си лани на комшику рек’л?

- Има ђи и теквија који знају - оратеше газда Сота, читал сам за њи.

А кад он тека орати, како да му не верујеш. Председник на терзијсћи еснаф, паметан човек, бре.

Ознојише се Пирочанци па се само усртају јед’н у другога, или се па умрџују и ћуту. Пропоштени се народ одједнуш - до нечу. И кој знаје од када заборавенити дугови почеше да в’рчају. Басбађим се са сетили. Почеше си Бога називају и онија који по десет године несу оратили. Муштерија по пет пута преброји паре кад плача, а мајсторат стоји како свеча на чирацити и на калвете над главу да работа буде поштено уработена. Комшиће час-час па испрате једна на другу од месенију:

- Да си уста раскваси - оратеоше.

Свакој си мислеше у себе на онуја страшну рекламу:

”Духовне очи господина Мандрака све виде и све знају.”

- Море, ка му само погледаш сликуту на рекламу, оратеше Алекса Антић, меанџија, а оно ти се ст’вни. У црно облечен, па мутан, како мратињска ноч. А очити му тека свиткају поди маскуту, да ти је одма јасно с кога имаш работу. Тија би и ђавола на лед потковал.

Е, колко је кому на преставу погодено, а колко неје, свакој си сам знаје. Ако ништа друго, оно бар иде ората по град, смеј и шољћа до нечу.

А најубаво беше, оратеоше, кад поче да вади голубје и зајеци из шарене кутиће и да на убаве госпођице поклања цвеће из свилене мараме, и, уз това, свакоју целива уруку. Свете госпојице се беоше насмејале од уво до уво од радос, ама се господата дрезгаво усмиваоше. Кој би га знал ешто?

А за това идење на преставу што ви кажем, Вацу Вакло Јагње одведе башта при Сотира Љубеновића, шустера, да му узне меру за нове ципеле, а он че рече:

- Тате, нека ми ђи чича Сота напраји малко шиљаве, са је тека модерно.

А он бре, Сота, ка окне на њега:

- Как’в шиљ’к бре! Ти че мене, старог мајстора да учиш за моду! Јела бре Мико, а тов му беше чирак из Долњу малу, дали га беоше његовити при Сотира на занајат, узимај му меру да му кал’пјети од уши не обијем!

- Ја се у стра оћута - рече Ваца - тури ногу на панглу, узе ми Мика меру, али ка донесе после баштами готове ципеле, оне како да су за Мику Распиздри прајене. Тројица како мене у њи ногу да туре. Те си ја у старете ципеле отидо на преставу, а баштами му ђи врну да ђи препраји, и спомену му, тамо њему, ма тер шустерску. А и мајћами одма рече:

- Боже, Николо, како дозволи да тека напраје ципелете.

Боље да смо ђи код Змијскуту Главу однели, мож би поубаве биле.

Те’ кому добро, кому лоше, ама Мандрака у Пирот сви упамтише.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче"