Најстарија књига из Пирота

"Празнични минеј" на пергаменту - најстарија књига из Пирота
(црно-бела репродукција)

Пиротски истраживач Жељко Перовић, који последњих година истражује архив Старе цркве у Пироту, у народу познатије као Пазарска црква, открива ексклузивно за Пиротске вести судбину најстарије пиротске књиге настале кад и Градић на Калеу, писане на српскословенском језику, на пергаменту, у доба Немањића, крајем 13. или почетком 14. века. Ова књига, како отрива Перовић за Пиротске вести, игром случаја, преживела је два светска рата и два бомбардовања Народне библиотеке у Београду. Ипак, како се сматрало, књига није изгорела приликом бомбардовања јер је још пре рата ”нестала”, да би се појавила тек шездесетих година прошлога века. Данас се ова књига, како је Перовић открио, налази у музеју у Мађарској, у Дебрецину.

- Са дужим паузама, архив проучавам од 2013. године. Њему сам нарочито био посвећен од почетка септембра до краја 2016. године. За та четири месеца успео сам да прелистам читаву грађу смештену у преко 40 џакова и да притом направим око 25.000 снимака мени лично занимљивих докумената. То је био тежак и мукотрпан посао, због нагомилане, столетне прашине и прилично опасан, међутим, осећај да, као неки тајни агент, истражујете сасвим заборављене списе и у њима долазите до важних открића, је непроцењив и доноси много радости и неког детињег усхићења. Велику захвалност дугујем и старешини храма Миљану Панићу који је препознао значај сређивања и формирања црквеног архива а мени омогућио прва истраживања у њему.

Стара пиротска црква у којој су четири древна рукописа
чувана до 1884. године (Фото: Тањица Перовић)

За само постојање пиротских србуља сазнао сам пре неколико година из једног старог Шематизма Епархије нишке за 1900. годину на који је скренула пажњу покојна др Борислава Лилић. У њему је аутор Милан Анђелковић направио чланак о нашој Старој цркви у Пироту и сасвим успут поменуо две србуље које су пронађене у овом храму а потом дате неком музеју на чување. Тај прилично неодређени податак заголицао је моју знатижељу а октобра прошле године, тајна пиротских србуља почела је полако сама да се разоткрива. У црквеном архиву сам пронашао преписку између нишке духовне власти и пиротских свештеника с краја 1883. и почетка 1884. године у којој је договарана примопредаја четири „старих рукописних књига са шарама“ из Старе пиротске цркве. Из Ниша су тада тражили да се Народној библиотеци доставе „празнични минеј писан на пергаменту“, „Еванђеље писано на хартији“ и „апостол и осмогласник, такође писани“. Из ових списа сазнао сам да се на унутрашњим корицама свих књига налази потпис знаменитог сликара Ђорђа Крстића који је нешто раније боравио у Пироту и у некој блатњавој пиротској кухињи, заједно са Пајом Јовановићем, осликавао стару и чађаву оџаклију. Тих дана је вероватно прегледао старине из нашег храма, потписао оне највредније и касније их препоручио као драгоцене надлежнима у Београду. У овим преговорима пиротски свештеници су имали крајње скроман захтев, тражили су „бар један велики требник пошто црква у њему оскудева“. Размена је успешно обављена, пиротски храм је добио две нове богослужбене књиге, а Народна библиотека у Београду четири драгоцена рукописа који ће са овом установом делити бурну и несретну судбину у потоњим временима - каже Перовић за Пиротске вести.

Своје даље трагање, Перовић је наставио преко својих контаката у Народној библиотеци у Београду.

Зграда Народне библиотеке са којом
су изгореле и три пиротске србуље

- Убрзо сам контактирао познаницу Бранкицу Ресан из Народне библиотеке у Београду. Она ми је помогла да ступим у контакт са Археографским одељењем где ме је један од стручњака, Мирослав Лазић упутио у даље истраживање. Најпре сам прелистао каталог Љубомира Стојановића из 1903. године и у њему препознао наше рукописе и сазнао да је пиротски Празнични минеј на пергманету настао у време Немањића, у другој половини 13. или првој половини 14. века. Пиротско Четворојеванђеље на хартији је из 15. века, из времена српских деспота и вазалства. Остала два рукописа писана су под Турцима, у 17. веку. Важно је поменути да је међу старим рукописима Народне библиотеке било и оних који су писани у другим редакцијама старословенског језика: у руској, бугарској, влашко-молдавској. Међутим, пиротски рукописи су, сви од реда, сврстани у србуље, тј. у књиге писане у српској редакцији старословенског језика.

Почетком Другог светског рата, 6. априла 1941. године немачки бомбардери су до темеља срушили Народну библиотеку и претворили у згариште све оно што је у њој сакупљано током целог једног века. Тада је страдало 500.000 књига и часописа и око 1300 древних ћирилских рукописа, спремних за евакуацију. Тог кобног дана, изгореле су и три пиротске србуље. Она најстарија, писана на пергаменту, избегла је огањ фашизма јер је знатно раније, још почетком Првог светског рата, у сеобама и збеговима, мистериозно нестала заједно са 56 вредна српска рукописа. Неко време се сматрало да су они страдали у ратном вихору, међутим, временом су почели да излазе у јавност, на аукцијама, из разних приватних и државних колекција по читавој Европи. Тако се и најстарија пиротска србуља однекуд појавила 1961. године и налази се у Реформаторском колегијуму у Дебреницу, другом по величини граду у Мађарској. У нашим публикацијама о њој је писано 2012. године у Археографским приказима а потом и 2015. године у каталогу „Пут књига“ који је објавила Народна библиотека. Сада наша археографија поседује и преписку из пиротског црквеног архива која разоткрива како су и када су тачно четири рукописа из Пирота доспела у Београд - закључује Перовић и додаје:

Пиротски градић, Ж. П.

- Пиротски рукописи за нас данашње Пироћанце представљају јединствене и драгоцене споменике. Већина их је уништена, али, овај најстарији, Празнични минеј, као Градић на Калеу, још увек пркоси времену. О њему сада знамо да је писан на пергманету у другој половини 13. или првој половини 14. века. Украшен је орнаментима и садржи 211 листа у формату 190 х 135 милиметара. Исписан је уставним писмом на српскословенском језику. И пре свих народних несрећа и страдања он је био један од само стотину српских рукописа на пергаменту, сада је још ређи и драгоценији јер је рукописна збирка у међувремену десеткована. Овај споменик пиротске средњевековне писмености ми данас не можемо да вратимо из мађарског музеја у Нишавље али наш град Пирот и сви утицајни Пироћанци требају да учине све што је у њиховој моћи да градска библиотека добије бар једно квалитетно, фототипско издање, верно оригиналу из Дебрецина, које ће потом бити презентовано грађанима, ђацима, истраживачима, туристима као важан део идентитета нашег града - каже Перовић. 

Извор: Пиротске вести