Чика Војин, омиљени градоначелник Пирота

Војин Ћирковић (1859-1927)

„Кад си се родио, сви су се радовали, а ти си плакао. Потруди се да свој живот водиш тако да, када дође крај, ти се радујеш, а сви плачу. Да плачу што такав човек одлази“. Ове речи српског патријарха и господина Павла испуниле су се на градоначелнику Пирота Војину Ћирковићу, судећи по једном некрологу објављеном у часопису за пољопривреднике „Тежак“ 1927. године. Вољеног чика Војина оплакала је читава варош и приредила му испраћај какав се у Пироту не памти. Осим бројних заслуга нанизаних у овој умрлици, треба поменути да се Ћирковић на положају председника пиротске општине први пут помиње 1888. године, да је у српском парламенту, као народни посланик, био велики заштитиник права јеврејске заједнице, да се на челу општине налазио оне страшне јесени 1914. године када је Пирот постао грдно лечилиште рањених и заражених војника допреманих са западних фронтова, да је у октобру 1918. као први грађанин Пирота са хлебом и сољу дочекао француске ослободиоце који су из правца Нове Мале свечано умарширали у Ћилимград...

Текст о визионару и градоначелнику који је „умро честит и поштен, иако је могао обогатити се“ и његовој свечовечанској љубави с којом је умео да пригли и своје политичке неистомишљенике, људе супротних сталежа и туђих религија, посвећујем мом пријатељу Владану Васићу, садашњем градоначелнику Пирота, са искреним убеђењем да и он поседује све чика Војинове људске и стваралачке потенцијале, и да може да их оствари ако у свом времену буде успео да се избори са страначким запошљавањем због кога нам млади већ деценијама копне или заувек одлазе из града, са пропалом аутентичном привредом Нишавља због које Пироћанци све више, као гладни и изгубљени печалбари скитају по Италији, Словачкој, Русији и другде по Европи, са давно запрложеним њивама, са пустим шталама и фармама, са агресивном хидро-електро мафијом која је због проклетог профита насрнула да уништи наше чисте планинске реке и „всјакоје диханије“ у њима и око њих...

владика Венијамин,
Војинов син јединац

 „На дан 13. септембра ове године угасио се занавек један живот до краја испуњен борбом за народна права и слободу и неуморним радом на подизању и унапређењу трговине и пољопривреде. Смрт је прекратила живот уваженом грађанину вароши Пирота, Војину Ћирковићу, у 69. години старости, који је од уже породице после себе оставио јединца сина владику бихаћког Венијамина и супругу Љубицу.

Први редови статута
Задруге пиротских
ћилимарки из 1899.
(Архив Старе цркве)

Покојни Ћирковић још за време Турака прочуо се је као национални борац. Зет покојног Косте Таушановића, још 1889. године био је изабран за народног посланика, па од тада, са малим паузама, када је биран за председника општине, стално је био ту кроз пуних 20 година, чврсто држећи развијену заставу. За све време живота неуморно је радио и на подизању трговине и пољопривреде свога краја. Као трговац по професији, био је од помоћи у скупштини када су закључивани разни трговински уговори, основао је Ћилимарску задругу коју је све до рата 1915. водио као њен председник и подигао је на највиши степен, а чувено пиротско ћилимарство добило је под његовим руководством одређен правац и материјалну подлогу. Ниједна изложба на страни није била без угледног павиљона Ћилимарске задруге из Пирота која је представљала Србију и величала њен углед. Покојни Ћирковић основао је од пре 20 година Трговачко занатлијску банку, један од угледних новчаних завода.

Меморандум Трговачко-занатлијске банке (Архив Старе цркве у Пироту)

Енергија Војина Ћирковића није могла задржати се на ономе што је дотле већ био урадио. Отац његов, поред трговине бавио се и земљорадњом, па је то остало у наслеђе и његовом сину Војину. После пропасти винограда од филоксерне заразе у овој околини, нашло се неколико усталачних људи, међу којима је Војин први био који је прихватио сађење калемљене америчке лозе и обнове винограда. Исто тако он је први прихватио новину да прска виноград раствором плавог камена и креча ради заштите од пероноспоре. Да би помогао и друге, неуке и сиромашне, 1900. године он оснива Виноградарску задругу са лозним расадником на општинком земљишту. Овај расадник кроз пуних 15 година успешно је вршио свој задатак. У исто време ствара Пољопривредну подружину са посебним задатком да унапређује све остале гране пољске привреде а и сам лично даје пример како се обрађује земља, одабира семе и ђубри хемиским ђубривима.

Павиљон са пиротским ћилимом на великом сајму балканског
стваралаштва у Лонодну 1907. године

У свим овим удружењима покојни Ћирковић био је стални председник и неуморни радник за њихов напредак. Последњих година био је јаче оронуо, но ипак је редовно и први долазио на заказане седнице, и прекорео би по кога члана управе, ако би се случајно задоцнио. Тачност на послу није га остављала до последњег часа. Само на пример, почетком октобра 1918. године, одмах по ослобођењу Пирота, као председник општине, први од свих председника варошких општина, покојни чика Војин, депешом захваљује Њ. В. Краљу и влади у Солуну у име грађанства за ослобођење од трогодишњег ропства.

Умро је честит и поштен, иако је могао обогати се.

За сав тај рад који је овде само делимично приказан, покојни Ћирковић одликован је орденом Белог орла II и III реда, орденом Светог Саве IV реда, Таковским крстом и двема златним медаљама за грађанске заслуге, разним дипломама и медаљама са светских изложби. Ценећи његов рад С. П. Друштво га је још давно пре рата изабрало за свога редовног члана, а сада је уписан и за члана утемељивача С. П. Друштва.

Данас оронула гробница
породице Ћирковић
на Тијабарском гробљу
(фото: Душан Ранчић)

Пратња његова била је величанствена, какву Пирот не памти. Учествовало је око 5.000 људи, међу којима командант III пешадијског пука, председник општине, народни посланици, чиновништво, трговци, пољопривредници и занатлије, сиромашно и богато, без разлике на партијску подвојеност. Израђен је нарочити програм за сахрану а учествовала је војна музика III пешадијског пука, певачко друштво „Момчило“[1], ученици гимназије и основних школа. Ношено је осам скупоцених венаца приложених од стране Окружне пољопривредне подружине, Трговачко-занатлијске банке, Електричног друштва, Есконтне банке, Трговачке школе, С. М. Димитријевића, лекара, и два од стране радикала из Пирота.

Покојник је поздрављен од седам говорника: у цркви од проте Стојана Аранђеловића, пред црквом од др. Панајотовића у име радикалног кулба, пред Трговачко-занатлијском банком од Чедомира Антића, пред Пољопривредном подружином од Мих. Видановића, упр. лоз. расадника, у име грађанства пред његовом кућом од Панте Митића шефа железничке станице, од Моше Леви студента права у име јеврејске црквене општине, и на гробу од Божидара Стојадиновића, студента философије. Сви су говорници величали Војинов рад.

Међу многобројним депешама изјава саучешћа прва је депеша била садањег председника Владе г. Веље Вукићевића, његовог друга и сарадника.

Слава Војину Ћирковићу и мир пепелу његовом!“


Жељко Перовић
Часни пост 2018. године

__________________
[1] Војин Ћирковић је крајем 19. века вршио дужност председника првог градског певачког друштва „Певачка дружина Пирот“