Из стари у нови дом

Кад заврши четврти разред башта ми ме уписа у Ниш у школу. Мора да се одвојим од бабу и деду, и напуштим село. Беше то много тежак растанак, мислела сам да че попуцамо оди муку.
Са сваку другу недељу доодим при њи, да пол'ко поденесемо одвајањето. Доводи ме и одводи чича Срба Спртињћин што работи у Ниш и сваћи д'н путује. Баба ме испрача на станицу да будемо повише заједно.
И оваја посета мину.
Лежим у мој кревет, у моју собу, она жешка, огањ се пол'к гаси, само се с време на време запали некоје дрвце или лист'к, и осветли ју. Док лежим и чекам бабу, ја разглеџујем мој стари мили дом. На креденац ж'лте дуње тужно меришу и повише ме растужују, а на астал д'ска сас тазе месен леб, преди њу „Инсин“ плав саат ц'ка. Навијен у три да звони. У четри и десет пооди радничћи воз за Ниш и с њег се врчам у мој нов дом. Уз пенеџер д'лга дрвена клупа, на њу голема крошња сас селсћи леб, п'лњене посне паприће, сукана баница, мас за мазање на леб у црвено шерпенце сас поклопку, варена моруза у зрна, печена тиква, сушенице, чварци. Цел д'н је баба спремувала да испрати за сваког понешто кој кво воли.
На двор пада убав бел снег и на окната трпа куповчичи који се растурају и поново сабирају. Гледам тужно окната, и баба леже до мене, силно ме стисну. Набива главу у моју косу да не чујем како вика, али осечам жешко у шију од њоњо тешко дисање, и мокро у косу од њоњо викање. Несмејем ништа да кажем и прајим се да спим, че се распукне од муку. Уморна заспа, и опушти ме. Заспа и ја.
Чини ми се да неје минуло много време и осети дрмање на рамо, спим и мислим да сањујем. Дрмањето стањује појако, и чујем глас: „Ајде синко, ајде дизај се! Време је да поодимо!“ Не могу да се рас'ним и буновна вој казујем да је рано и да саат још неје звонил. Она наставља: „Ајде синко, дизај се! Петлови испојаше, они не л'жу! Ја сам се цел живот по њи управљала и никад нес'м задоцнила. Саат је саат, може да стане да не извони, да задоцни, а петлови су петови, при њи нема каснење!“.
Отварам очи и седам на кревет, студ ми оди неспање и немир што се увлекал у мен. Тражим да погледам саат, али она се веч уврзала у цедило сас крошњу, и чека. Облачим уз тресење и дремање џемпер, панталоне, чижме, капут, рукавице, шал, и излазимо из кућу. На праг ме чека куче, мој Чапа. Диза се, рипа на мен, радује се и завива, знаје да отодим. Испрача ме до порту, лиже ме, подиза предње нође на затворену порту и тужно гледа.
Снег нападал и баба сас големе, д'лбоће гумене чижме прти преди мен. Излезомо на пут, нигде штрапка, нигде човек, нигде куче да залаје, свата спу! Ни у једну кућу нема светло! И човеци спу! Нигде никој, само ми и д'лбок бел снег. Прти она преди мен, и стигомо до мос. Нишава се зарцнела у овој белило и ваља се поди мосат.
Заминумо и Анђелкови сливници, све уз пртење и газење. Појдомо уз Темштицу, д'лг је пут до станицу. Одење тешко, снег шкрипи под нође, т'нак ветар бричи по лице. Баба непрестално размита снег сас гуменете чижме, оне се п'лне, сукњата мете и оди њу се праји голем ледени обруч, и шири се окрај њу, а леденице се ватају па вису. Стално се обрча да види идем ли.
Темштица се сивеје меџу жбунови што су се следили, па светлу и трепчу окре њу. Одједанпут се чу јако шљапкање по водуту као да некоја птичурина млати с крила. Уплаши се! Она застану и мирно ми каза: „ Не бој се, тој се само видре купу, оне воле ночу да се купу“.
Остајимо видре да се купу, и ми стигомо до железни мос, црн и голем. Овуја ноч личи на некоју страшну алу која че ни г'лтне само ако вој се приближимо. Прелаз за пешаци тесан и климав, поди њега Темштица стиснута меџу стене страшно беснеје и укарује стра од који ми се коса подиза. Стигомо некако до скретницу, на њу свети сијалица и осветљава пут и нашу зелену железничку станицу. Голема и окупана у светло у овуја белу ноч, личи на некој богат дворац из приче које сам слушала. И стигомо до њу. Сијалица свети јако и осветљава поље и пут за Црвенче и Рагодеш, а поди њу сат показује два саата. Два! А воз дооди у четри и десет. Два саата чекање!
Како отворимо станична врата, тека ни удари јака жешчина од „краљицу пећи“ што се усијала и осветљава чекаоницуту, на вратанцата пршту искре и падају на мокар бетон, окрај пећат наредене клупе, на њи наседали човеци и суше си дреје. Бетонат мокар, дреје мокре, меришу на влагу, млеко и шталу. Угаљ што га сваћи час сипују у пећат, штипе за нос.
Седомо на клупу, бабинијат обруч омекнел, а леденицете се почеше топе и праје вировчичи на мокријат бетон. На другуту страну у чекаоницуту, човеци саставили клупе и спу, покријени сас в'лњени капути и кожуви, обујени у оп'нци и чижме што су се нагрејале и меришу на гуму. Загушљиво је од влагу и мириси, и тешко се дише. Тија човеци несу путници, они су синоч стигли из град , па несу смејали по тавницу да отиду за Куманово и Рагодеш, и остали су овде да преспе. Има и онија који су дошли да чекају први јутарњи воз за град да отиду код доктора, купе кво им требе и заврше работе по општину и суд.
Прејдо у другуту чекаоницу, она је поголема, има повише клупе и повише народ. Она се не греје, и неје толко жега. Човеци наседали на клупе, једни нешто казују и расказују, две жене умотане у шалови све време нешто шушкају и гласно се смеју. Јед'н човек седи и вади залци од бел градсћи леб, једе залок по залок, и не дава трошинка да му падне из козињавку торбу.
Ја седо на једну клупу да дремнем, али преди мене човек шета и пуши смрдљиве цигаре, жали се како јутре мора у суд, комшија га л'жно оптужил да му је крадал дрва и повел сведока. Каже да никад неје иш'л на суд и са му је много тешко. Човеци га саветују кво да работи, али сви у глас и диза се галама.
Баба се осушила, и седе покрај мен. Уватимо се за руће, и ја вој лего на раме да задремем. Време споро мињује. Оди дремење нема ништа, седим и бројим колко има клупе, колко човека, колко су заспали, колко жене. И стиже чича Срба, не рече ништа. Он познава моју бабу и њоњо нестрпљење, довати крошњу и однесе ју на перон.
Отвори се шалтер, издадоше карте, стиже воз. Поздравимо се сас бабу, обе смо се стиснуле да не завикамо. Чича Срба укачи крошњу, и мене ми помогну. Улезомо у вагон, има место, ја трчим до пенџер да се јавим на бабу и ћимнем вој. Она укочена стоји, и не гледа ме. Вика.
Чује се пиштаљћа, воз зацима, и уз клопарање појде. Намештам се у ћоше да ми буде згодно за спање. Возат стоји на сваку станицу, отварају се и затварају врата, улазе путници, заузимају места, и одма легају, одма и заспивају. Чича Срба се наместил на једну клупу, покрил си главу сас капу, и спи. Гледам кроз пенџер како возат на кривину избацује црвене варнице, и у овој убаво белило изгледа као некаква чаролија.
Путницу пристизају, уносе снег на чижме, и он се топи. У возат је мокро и клизаво. Преко пути мен седи жена замотана у сив шал, уврзана у крошње, и на скут држи торбу, и у њу пет'л. Горњата страна на торбуту ушијена, само главата на петлатог истрчала. Он миран, али сваћи час подиза главу и криви шију, тел би да спи, али га узнемирава труцкање на возат. Има убаву густу кресу и шарену шију што се л'ска у много боје. Жената би нешто казала, али ја ћутим, па се и она умири. Стигомо и до Палилулу. Чича Срба довати крошњу, и ја по њега, али преди нас на излаз човек сас дисази се заглавил, па не може да излезне. Кондуктерат му помогну и некако слезомо.
У Ниш трепту сијалице, снег очистен, народ трчи на работу, у продавнице се истовара жежак леб и млеко. Умрдало се на све стране!
У мој нов дом ме чека жешка соба, намешен кревет сас уштиркану постељину и везен јастук с црвени цветови. Турам главу на јастук, покривам се, а жешће с'лзе капу на црвени цветови и мокре ји. Не могу да заспим. Не могу затој што мислим на бабу како стоји покрај возат у големе д'лбоке чижме и не гледа у мен. Мислим на петлатога како диза и спушта шију, на човека што требе да иде на суд, на Чапу како стоју на порту и тужно гледа по мене. Мислим на деду што се не диже да се поздравимо, да не видим колко је тужан, и да ме повише не растужи. Мислим на тазе омесен леб како че га једу без мене, и како че буду тужни. Мислим на снегат како пада на окната и праји куповчичи који се растурају и пак сабирају.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)