Браћал`к

Голем рат - голема мука!

Натисал терет на народ ко Стара планина. Иљаду девестотин и шеснајеста година. У цел пиротсћи крај остале само жене, дечица и старци. А како у град тека и по села. У цел Висок нема мушко у снагу. Нема кој да помогне. Ни стог да здене, ни дрвца да докара, ни да пооре... Што остало у домови, које недорасло, које претвасало. И по град и по села газдује бугарска војска. Како да си је на баштинију.

Младиња откарана у рат. И Денко из Пклешицу је откаран у војску. Кој знаје куде је! Жив ли је, неје ли! Господ једн` знаје! Отиш`л је с друђи мужје још 1915 године. На дом је остајил жену Јаглику и три дечица. Водицу једно на друго немож си даду. А Јаглика млада, убава... Образје како пердиш, лице синуло како сл`нце у зору нади Три кладенца, коса како најдебел сноп у жетву, ж`лтуњаво златан, тежак и напел од п`лно зрно. У снагу т`нкопијеста, висока... Ма, да гледаш па да се заборајиш!

А дом јак, газдинсћи...

А Денко силан и у памет и у снагу. Убаво би се живело, ама, кој знаје куде је са Денко и какво је с њега.

Сирота Јаглика на нигде. Теретује сама. Чува дечица, гледа дом, колко може дрћи по поље, гледа сточицу, па у сву муку пречекује и чужду војску која налети по путиштата у село. Кад њу арне натежаје, она поузд`не, попребрише кутачком с`лзу, па се прекрсти, дигне очи нанагоре и улезне па у бразду. Горе високо, доле тврдо! И тека мињују године... Налагају се једна на другу... Падају ко скапан гроз од вињагу. С`вни - мркни!

Тув - там, па дојде аб`р за по некога из село. Пођинул! По некоји па добију и писмо. Још је жив! А оди Денка ништа! Ни жив ни мртав!

Малко по малко, у село излезе реч за Јеглику.

- Е, убава жена, лозје покре пут! - че рече некој усуле и отћимне с главу к`мто њен дом.

Е, сирома Денко! Ако је разђеле жив, ич да се дом не врча. Жив у земи да легне, ш`пне друђи.

Наблизил Ускрс. Иљадо девестотин и деветнајеста година. Војска се врча дом. Свака сила за време. Прекара се и таја мука и рат.

Још сумракњичаво. Јеребичасти облачичи се разбивају на белужњава валаметића, а откуд Вртибог подувкује ветр`к и лелеје лисје и т`нће гранће од јаралиће. Мерише на убав д`н.

Уз каљаву Долњу малу варка и гази одвисоко човек у ж`лте вранцусће цокуле и широку шајкачу набијену на чело. Једва чека да си види дом после толће године.

- Кој знаје да ли че ме децата познају? - усмивује му се и око и брк. А и ја њи! А Јаглика? Јаглика, Јаглика, Јаглика...

С тов име живим четри године. Само да су ми сви живи и здрави!

Истијо, по тијо, како поганац преди кљусу, натисну Денко кваку и улезе у дом. Ни дума, ни вреви! Како кад га је затајила тишина која искача из ижу. Јаска му углаву, а уочи му се ст`внило и премрежило.

У ижу, на сламарицу, лежи жена, а дечица окол њу прикокрена једно уз друго како мачетића.

- Јагличће, Јагличће моја - пипну ђу Денко по рамо, а не може да д`не да проорати. Стегло га угруди и стентавило се, па му глас мињује како низ цивун.

Рипну се Јаглика како на црни трн да је наступила, уѕрну се у Денка и изви тужицу. Изрипаше се и дечица из с`н, исплашена и уѕверена, ровнуше и она и навискаше се на мајћу једно врз друго.

- Дош`л си, жив си, дош`л си, ш`пче Јаглика и пружа руће к`мто њега. Стра ђу да га пипне, да не штукне и ишчемреје како чур на ветар. Клекну Денко на сламарицу. С`лза с`лзу стиза... Пригрну ђи сви на куп, па се тићемка себну.

- Јаглиће, чија си овоја дечица прибрала? Која су наша?

- Сва су моја Денко, сва... проѕукло ш`пче Јаглика.

Денко обневидел гледа упразно. Јаска му цела снага, мрчи му памет, душа му у нос.

- Шес деца, шес деца... А ја три остаји... Само три... За какво ли дооди, Боже! Остаде Милутин, остаде кум Пера... А ја дојдо... Ја дојдо жив, живом ми месо отпадало!

Јаглика се диже од сламарицу. Дечица вој се држу за скут и пишту да ђи узне. Она се раскрилила како квачка нади њи, збира душу и прег`лчује свако слово које изорати.

- Е Денко, Денко, ти си овеја године једну муку мучил, ја другу. Може бити поголему. Дом да одржим, деца да очувам, израним и на леб изведем. А војска и при теб и при нас, Денко. А мину комитсће чете, а мину бугарсће чете. Једна војска другу стиѕа. Како дојду, тека сакају. Све сакају! Почну сас једење. Даваш мој Денко и што немаш...Па уз једење иде и пијење... Рећију од бурјам печем па давам! А кад се наједу и напију, очеју и п`лно легало! А ја? Ћутим Денко! Ћутим и трпим! Неје од ћев, него од зор! Ако зинем, брже че зажмим, ама кому сирочетија да остајим?

Оваја су сва дечица наша мука Денко. И моја и твоја! Ако ли ђи нечеш, смрт че си створим доле у вир! И на мене и на децата! А ти Денко, како умејеш!

Денко ћути, а снага му играје како трепетљика на ветар. Стисну Јаглику и децата узи њег и једва процеди крози зуби:

- Наша су дечица Јаглиће, наша! Браћал`к су! Једна крв! Свакој си себе знаје! Никој ми од њи џак брашно неје донел у дом нити че ми донесе. Да смо децата и ми живи и здрави!

Ускршње сл`нце наѕрну у ижу тијо и дрезгаво. Денко пригрну деца и излезе у авлију.

- Башта ви дош`л деца - ш`пче кроз с`лзе Јаглика. Идите па мините низ село. Предрешени сте у нове дреје. Благ је д`н. Нема више мука, башта си ви је дом! Господ ни је погледал!

Минуле су године и године. И д`н д`нс су браћал`к! И истог башту имају свити - Денка. И мајћу Јаглику.

(О овом догађају ми је једног суботњег дана испричао унук покојног солунца Денка. Права имена учесника приче су промењена из оправданих разлога. По оној пиротској речи: " Ако оратиш греовити, грешникатог не казуј'')

Пише: Mирјана Јонић Игић
Фото: Станоје Бојовић