Шамија

Разлетели смо се по кућу, кречимо, сређујемо. Из некакву фиоку истресе се шамија, шарена, убава, нова, чијо ли је па тов, че ђу врљају. Ја ђу па прибра при мен'. Мајћами се сети...
Мај месец беше, време се преличило, отоплело, планината озеленела, у рибе че идем, у Рсовци, на Височицу. Млад, летим, само подалеко да се отиде, рибете поголеме тамо подалеко. Однегде приклопи облак, вану ме ћиша, растури ме, зима се врну а ја, че се заледим. Некако се доклецка до селото, вртим се по ширину, све заклопено, нигде човек. Седо на камик.
Тек, на једна врата од кућицу стоји и ћимка ми жена, стара. Пријдо, прекривила се, уведе ме у ижу, ижата поцрнела, некречена, ама жешка, мирише на дом. Притури баба дрвца, посади ме до шпоретинуту. Ја голем, како вретено, преклопил сам се на троношку а она се врти окол' мен', донесе ми шерпе с ћисело млеко, алуминијску кашику, чим кусну струја ми сабра уста. Питува ме за фамијију, рече Љубица да се зове, исприча ми и за синове и за унучетија по Војводину и одвика малко. А ја кусам млеко и гледам ђу, не знам какво да речем, дете бео. Просуши ме баба Љубица па ме пушти да си идем.
После некој д'н, исприча дома какво је било, мајћами се у суботу врну од пијац сас нову шамију, кутију шићер у коцке и кутију чоколадне бомбоне, замота све и рече да дадем на баба Љубицу кад отидем па.
Пројде се неколко, отидо па горе, газим весел, идем камто вратата а на њи парче артија, плаката, баба Љубица се преселила, тамо куде че се сви преселимо. Постоја па укрути нође, обрну се и полка изм'ко к'мто рекуту. Оди, гледа, вача рибе, седо че једем, напипа у ранчето кесу. Извади бомбонете, па дји врну, шамићуту исто. Глта пљунће па малко одвика и ја.
Дома ме питаше однел ли сам какво сам понел, .... реко, однел сам .... сл'га!

Пише: Александар Панић
Фото: "Старица у Дојкинцима", Тањица Перовић