Код кума на руч’к сас чурек

- Ускрс је, за нас децу, био најлепши дан у години. За тај празник се куповала свечана гардероба, или се раније купљена гардероба чувала и облачила на сам дан Ускрса. У време Ускрса у граду се осећала празнична атмосфера. Сви су били весели и посебно расположени, сећа се на почетку разговора пензионерка Снежана Стефановић.

А празнична еуфорија је почињала недељу дана раније, тачније на Лазареву суботу – Врбицу. Врбица се слави за успомену на дан када је Христ ушао у Јерусалим и када су га деца свечано дочекала и поздравила. То је дечји празник, али у слављу је учествовала цела породица.

- За Врбицу смо се окупљали и са неким старијим смо ишли у Барје Чифлик, где су некада били врбаци. Брали смо врбове гранчице и носили их кући. Тог дана смо ишли у цркву, где су нам родитељи куповали звончиће. То је за нас децу био посебан доживљај и нешто као увод у наредну недељу коју смо са нестрпљењем чекали. Јаја су се фарбала на велики четвртак и велику суботу. Обично је мама фарбала у „луковиње” или у младо жито у жуту боју, мада су се продавале и боје за јаја. Сећам се да је преко пута зграде општине, ту где је сада апотека „Липа”, била продавница где су се продавали специјални папирићи, попут салветица, разних боја и шара. Са цветићима, тачкицама, пругицама. Радовали смо се тим шарама и са нестрпљењем чекали Ускрс да са мамом фарбамо јаја и видимо како ће шаре да се пресликају. Врућа, кувана јаја би умотали у салвету и шаре би се пресликале. Прво јаје се обавезно фарбало у црвену боју и склањало поред кандила и кућне иконе, као чувар куће, сећа се Снежана прошлих времена. Велики петак је био подједнако свечано обележаван као и Ускрс. Пост је био обавезан, чак и за децу. Кувао се постан пасуљ, чорба од младих коприва и салата од парадајза.

- На Велики петак смо једва чекали да падне мрак да нас мама води у цркву. Дотерамо се и сви породично идемо да присуствујемо богослужењу. Онда се вратимо кући да мало одспавамо, па у три сата изјутра поново идемо у цркву. Пред зору смо излазили напоље. Носиле су се литије и обилазила се црква три пута, са упаљеним свећама, а свештеници су држали службу. После тога смо журили кући да са том свећом упалимо кандило. Пазили смо да се свећа успут не угаси. Субота је била дан за кување, спремање печења, мешење колача и фарбање јаја. За тај дан је морало да се има. Штедело се и нема породице која није имала за Ускрс јагње на трпези и јагњећу сармицу од изнутрице, сећа се Снежана.

Од четвртка до недеље „перашке” су биле сакривене. Мајке су их обично криле од деце да их не узимају, а често су говориле да су „перашке” у цркви.

- На Ускрс смо устајали рано, радосни и облачили свечану гардеробу. Онда би мама првом, црвеном перашком три пута прелазила преко наших лица и говорила: „Да си црвен, бел како перашка”. После тога смо добијали перашке и трчали на улицу да се куцамо са децом и испробавамо чије је јаје јаче. Дечаци су новчићима гађали јаја, а падале су и опкалде, наравно све „у перашку”. Тог првог дана празника се нигде није ишло. Породица је била на окупу. Други дан је био резервисан за посету кумовима. Месио се „чурек”- милиброд и са перашкама носио куму и тамо се остајало на ручак, прича Снежана.

Посебан доживљај за децу су биле вртешке које су специјално биле постављане за Ускршње празнике.

- На месту садашње зелене пијаце био је постављен чувени Мунин рингишпил. Била је ту и „вртељешка” са коњићима за децу коју су покретали мало старији дечаци ножним погоном. Вртело се један „круг” за једну перашку. Тих дана су Цигани, музиканти обилазили насеља и ишли од куће до куће и свирали. Било је и доста мечкара. Цигани су им свирали, ударали у тупан, а мечке су играле. Обично им је свако давао по нешто, прича са сетом Снежана.

Биле су то године када се Ускрс још увек „слободније” славио. Постепено су и Ускрс као и остали православни хришћански празници почели да се славе кришом или у кругу породице, а само старије жене посећивале храм божји покушавајући да одрже обичаје и веру. Временом се много тога изменило.

- Нико ко је радио није смео да иде у цркву, нити смо на посао за Ускрс смели да носимо фарбана јаја. Деца су кришом са бакама одлазила у цркву. Све што се радило, радило се кришом, каже на крају Снежана не скривајући радост што се све ипак вратило и што се, упркос забранама и неретко казнама „по политичкој основи”, лепи Ускршњи обичаји нису заборавили.

Текст: Данијела Тобић ("Слобода" бр. 2441)
Фото: Тањица Перовић