И сад ми је пред очима тачан распоред звезда, као руком сејача расутих
по небу изнад Цариброда. Пењали смо се на највише ограде да би, из таме,
својим жедним детињим очима упијали њихов загонетни сјај и замишљали
како је Лајка, сирота московска керуша, заувек ишчезла некуд у њима.
Кружна позорница, коју је стварала улична расвета испред Жацине куће,
чекала је да наставимо своје бескрајне игре по њој, a које су по неком
неписаном правилу, на врхунцу заплета и заноса, прекидале наше мајке,
дозивајући нас са тераса и прозора. Међу тим цвркутавим гласовима било
је и скривених, никад откривених талената попут тета Савке која је
својим снажним алтом могла да дозове свог сина јединца из далеких
царибродских сокака. За нама су, на пустој сцени, остајали ноћни лептири
да, горе око лампиона, доврше наше гоњенице, представе и „жмичке“.
Сећам се да сам једном, када је изостао позив са мог прозора, затекао
мајку у ходнику, дуго је с неким причала преко старог „искриног“
телефона са кружним бројчаником, на ком је отац често качио катанчић
због високих рачуна које смо стварали зивкајући непознате бројеве. Видно
забринута, након разговора, на мој упитни поглед, тихо је и као за себе
изустила:
– Весна је отишла у корзо...
Од те чудне и
непознате речи у мојој глави су почеле да се преврћу слике Ајфеловог
торња, Тријумфалне капије, китњастих мостова и осталих урбаних чуда које
сам до тада имао прилике да видим у штампи и на филму. Немоћно сам
посматрао како се, у неком незнаном велеграду, јарка светлост из шарених
реклама и излога, разлива по блаженом лицу моје старије сестре, како је
плени и очарава, те више и не помишља да се врати у наш неугледни
градић и оронулу царинску зграду у којој смо, до малочас, сви скупа
сретно живели. Био сам очајан и на ивици плача. Чим је то приметила,
мајка пожури да ме умири:
– Ма то је ту у граду. Ништа није страшно. Само је она исувише мала да тамо иде, а и никога није питала.
Године су пролазиле, дошло је време да се и ја отиснем у ту реку шетача
која је тихо жуборила главном улицом, од степеништа на павлиончету где
смо ми најмлађи грицкали семенке и гасили жеђ на градској чесми, па
наниже, све до ћошка са улицом Бориса Кидрича и последњег излога Нишке
банке уз који су стајали већ престарели царибродски момци са лелујавим
моп-топ фризурама и у још тада демодираним звонарицама. Негде на пола
пута, крај ограде једног порушеног здања, на месту прозваном „залудно“
сакупљала се раздрагана омладина. Супротном страном калдрме важно су
корачали старији брачни парови, лепо одевени, руку под руку, учтиво се
јављајући једни другима.
Уморне шетаче мамила је посластичарница
„Пчела“ својим врхунским оријенталним колачима које по старој рецептури
и данас израђује честита породица Билали досељена са Горе пре стотину
лета. У самом центру стајале су две семенкаре, испред једне је горео
роштиљ који смо подозриво њушкали јер је неко пронео глас да чика Абдула
прави пљескавице од кучећег меса. Другу памтим по ушећереним јабука „на
пручку“, точеном сладоледу, домаћим чоколадицама и жеравици на којој је
увек расположени чика Синан пекао кестене до позне јесени...
Корзо је био последњи траг оне старе народне потребе да се под ведрим
небом дружи и окупља. Као некада по саборима, на мобама и чесмама, и
овде је свако желео да буде присутан, да све примети и буде примећен.
Корак је постајао несигуран а срце тутњало у грудима када би из гужве
изронила два драга око, због којих је и вредело окретати бескрајне
кругове. Онај ко би се након дугог оклевања усудио да приђе девојци,
морао је да изговори питање које је подсећало на неки стари и
заборављени чин веридбе:
– Очеш ли да појдеш с мене?
– Па
не знам... морам да размислим... че ти кажем јутре... – одговарале би
најчешће оне, дајући тако до знања да им се никуда не жури, да су
опрезне и честите.
Ову чаробну лозинку и ја сам први пут изрекао
пред једном девојчицом необичног имена по којим су тада могла да се
разазнају деца царибродских гастербајтера. Упознао сам је у игри
„жандар-лопов“ која је подразумевала јурњаву по читавом граду а неколико
дана након њеног пристанка, одвео у биоскоп како бих се у полутами
осмелио да је први пут загрлим. Публика је по обичају гласно навијала, у
напетим сценама звиждала и аплаудирала, праскала у смех на шале које је
понекад и сама смишљала, а моја рука никако није успевала да се привије
око њеног врата. Сваки покушај реметила је моја бескрајна колебљивост
али и моја два најбоља друга Ђоле и Буза, који су некако дознали бројеве
наших седишта, и сместили се тачно иза нас како би нас задиркивали.
Гастарбајтерова кћи је убрзо раскинула нашу невину и детињасту романсу,
кратко и званично, баш како је све и почело...
Потоње слике у
албуму мојих сећања су све блеђе и замућеније. На њима су забележена
моја лутања, промашене љубави, честа посртања. Искру прве радости и
изгубљени мир пронашао сам у свету који је осликан на иконама. Како
старим, све ми је дража ова коју чувам у тајној одаји своје душе. На њој
невидљива рука брижног Сејача бди над Царибродом у коме ја још увек
живим и посматрам звезде и свет око себе, очима детета.
Жељко Перовић
Нема коментара:
Постави коментар