Фијакер

Често сам са бабом, средином педесетих година прошлог века, долазила из Станичења у Пирот. Продавале смо на пијаци маст, чварке, сир и обавезно јаја. Пеле смо се у парњачу са високим праговима и уз лупетарање, стењање и облаке дима седале на дрвене клупе а потом, труцкајући се стизале до пиротске станице. Путника је увек било пуно и воз је дуго, пушећи се, чекао док сви не сиђу. На станици су чекале чезе и фијакери. Ја сам увек журила да уђем у фијакер да са њим стигнемо до пијаце. Фијакер је деловао отмено, био је покривен, обложен црвеним плишем и имао је интересантне украсе. Коњи су били лепи, чисти и са кићанкама поред ушију, имали су и прапорке. Фијакериста крут, отмен и са обавезним шеширом. Диван је био осећај возити се фијакером. Коњске потковице одзвањају ударајући у коцку, прапорци звоне, плиш милује по ногана и леђима, као у старим руским филмовима. Цела се предајем уживању, осећам се некако посебно, лепо и градски, желим да путовање дуго траје... Баба седи поред мене и јадикује: „Четри јајца за једно возење. Четри јајца да седнем у фијакер. Могле смо пешћи да идемо, пијацат неје преко свет. Трошимо незарадене паре.“ Жао ми је за четири јаја али ово уживање је јединствено, незаборавно... Стигоше нова времена, отераше чезе и фијакере. А лепи су били. Давали су Пироту посебну чар и обележје града из бајке.

Пише: Грана Перовић
Фото: Фијакери на железничкој станици у Пироту (М. Ј. Игић)