Кућа му је била близу наше. Није се видела са улице, јер је била ограђена високим зидом, изнад кога је штрчао само кров, који је био обрастао маховином. У зиду је била велика капија, на којој су била двокрилна врата, за коњанике и кола, и једнокрилна, за пешаке. Кад се кроз њих прође, уђе се у поплочано двориште, па потом у врт, у дну кога се она белила, као да је од сира срезана. На средини је имала простран доскат, на коме су лети, свуда унаоколо, биле поређане саксије разнобојног цвећа. Његов мирис, помешан са мирисом ружа и осталог цвећа у врту, мамио је укућане да овде много радије седе, него у соби.
Било кога другог или не, кад год је лепо време, њега сте увек могли видети на доксату. Седео је у својој удобној наслоњачи и пушио на дугачком чибуку, с којим се растајао само за време спавања. При томе је с неком особитом насладом сркутао црну кафу из шареног филџана. Окружен колутовима дуванског дима, изгледао је као какав светац међу облацима, како их обично сликају на иконама. Видећи га овако, нико не би веровао да је овај тихи и мирни старац некада био гласовити хајдук, који је много јада задао Турцима, бранећи сироту рају од њихових зулума и насиља. Био је немилостив према њима. Кад год су му пали шака, нападао их је и клао, као пилад. Зато су га и прозвали Кољибаша.
Многе се приче причале о његовој неустрашивости и јунаштву. Ја ћу вам испричати једну, коју сам од деде чуо.
* * *
После пропасти на Косову, целом Србијом, па и нашим крајем, завладаше Турци. Тешко је тада било народу. Не зна се да ли је теже било овима у вароши, или онима у селу. И последњи Турчин могао је у свако доба да бахне у српску кућу. Тешко онда укућанима, ако не би задовољили његове незајажљиве прохтеве! Не би оставио на миру ни дете у колевци...
Овим и многим другим дажбинама до голе коже опљачкани народ морао је да плаћа и нарочити данак цару, да би он у Цариграду могао живети у раскоши и сјају. Тај се данак звао харач. Нарочити цареви људи, који су се звали харачлије, ишли су с времена на време по селима и прикупљали га преко сеоских кнезова. Тада су се на рачун села частили и проводили до миле воље. Њиховом бесу и оргијању није било краја...
Кад је све ово народу дозлогрдило, многи одважнији људи почели су да се одмећу у Стару Планину. Тамо су се прикупљали у нарочите дружине и сваком згодном приликом сложно нападали харачлије и остале Турке изелице. Одузимали су им прикупљени харач и отето благо, па га потајно враћали народу. То су били хајдуци – ондашњи народни борци.
Вођа једне такве хајдучке дружине био је и деда-Стојан Кољибаша. Њему није могао да измакне ни један харачлија и отмичар за кога би дознао. Он се није задовољавао само одузимањем отетог народног блага, већ би се потрудио да нико од њих живе главе не изнесе. Зато је био страх и трепет Турцима. Нису смели да иду више у народ без јаке и до зуба наоружане пратње.
Једног дана дођу харачлије у Гостушу, под Старом Планином. Сеоски кнез их дочека с народом и лепо угости. Село велико и прилично имућно, па се Турцима необично свиђало и остадоше дуже него што су мислили. Кољибаша, чим сазна за њих, спреми се да их при њиховом проласку за Дојкинце дочека са дружином далеко од села. Кад виде да их још нема, он се побоја да се нису предомислили и скренули другим путем. Зато се крадом упути селу, да види шта је у ствари. Пошто сазна за силно оргијање њихово, због кога су се толико задржали, није се могао савладати да их сачека у већ спремљеној заседи, већ одлучи, да их ту, у селу, нападне и поубија. Зато пошаље гласника кнезу с поруком, да се он са својом чељади благовремено склони из куће.
Видећи на што све може изићи, кнез, који је био веома разборит и трезвен човек, замоли Кољибашу, да нипошто не учини оно што је наумио. То би била пропаст за цело село, јер би Турци онда лако могли да прокљуве њихову потајну везу. Муке је имао док га је одвратио. Толико је овај плаховити хајдук био нестрпљив у свом обрачунавању с Турцима.
Тек трећега дана по овоме, Турци се једва накане и са прикупљеним харачем пођу за Дојкинце. Кољибаша, који их је као на иглама чекао, брзо са дружином заузме згодну бусију крај пута. Њих је било мало, а Турака много. Требало је бити врло опрезан.
Кад Турци наиђоше, Срби сложно опалише плотун. Паде десетина Турака. И док се остали и не прибраше од изненађења, опалише још једаред, те паде још толико. Затим исукаше јатагане и полетеше из заседе. Заподе се љута борба. Тукли су се прса у прса... Напослетку Турци попустише и нагоше у бекство, а Срби потегопше за њима. Дуго су их вијали кроз густу шуму, којом је онда био покривен цео овај крај, док их не сустигоше и вешто опколише на једном узвишеном пропланку. Отпоче опет љута борба на живот и смрт. И у тој борби Срби надвладаше Турке и сатераше их у једно мочварно и баровито земљиште. Ту их све исекоше и побише, те се сва вода зарумене од силне крви...
Отада ово земљиште прозваше Крваве баре. Тако се оно и сада зове.
* * *
Деда-Стојан је доцније био и у ратовима за ослобођење од Турака. Тада је он учинио велике услуге и нашој војсци. То су најбоље сведочиле оне многе ратне медаље, које су о државним празницима красиле његове старачке груди.
Учитељ Ћира Ранчић, 1935.
Фото: Крваве Баре на Старој планини, Миодраг Пенчић
Нема коментара:
Постави коментар