Биоскоп

Биоскоп...  Сазнали смо о томе као клинци слушајући наше старије и њихове приче о немим филмовима. У то њихово време на квадрату платна одвијале су се кратке епизоде, док је виолиниста свирао и давао живи тон. Седело се за кафанским столовима, мезетило и пило, док су се на платну одвијала чуда и покретне слике. Тада је Чарли Чаплин био главни и засмејавао све својим смешним ходом, покушавајући да поједе своју ципелу за дезерт. Тако је тада било... А онда су дошли нови филмови, и код нас су педесетих и шездесетих година у моди били „каубојци“. Амерички вестерн филмови са Гари Купером, Берт Ланкастером, Ричардом Видмарком и осталима... Да не говорим о партизанским филмовима и офанзивама („Неретва“, „Сутјеска“, „Кадињача“...).  Долазак таквих спектакала гледали смо, обично, организовано са школом, у колони по два, по разредима, али то је било нешто касније. Прво смо гледали „Славицу“, први филм нове Југославије у црно-белој техници и дуго гледали црно-беле филмове, јер „обојених“ филмова код нас није било. Касније се нешто променило и за Пирот је био догађај када је у биоскопу „Искра“ освануло огромно платно, а пред нашим задивљеним очима затрептале велике слике у боји. Каква лепота! Тада смо се винули у свет...  Једини биоскоп у граду је тада био у продужетку чувеног „Национала“ – биоскоп „Искра“. Касније су измислили и биоскоп „Младост“, код Големог моста, али је он био само – алтернатива, мада је и он имао својих дражи – балкон, са кога су летеле „семће“ као ноћни лептири...

Милан Пауновић, „Пркоси пиротске калдрме“
Фото: Приче старог Пирота