Љубеновићи. Честити пиротски обућар Сотир и домаћица Наталија имали су богат пород. Њихов најстарији син, Божидар, у својим “Записима“ унео је и успомене из детињства у топлом породичном гнезду својих родитеља: „Није ту било неког богатства, средња занатска породица, гладовали нисмо, али нисмо могли у свему бити задовољени... Кућа је била пуна деце, осморо нас је доживело зрелост. Када се увече окупимо у кући, то је тек требало да се види. Ту је било и батина, ко је могао да умири толику дечурлију, али у вечини случајева чула се складна песма, смех и весели жагор какав није био у комшијским домовима иако је било и богатијих породица од наше. Постило се сва четири годишња поста, и среда и петак. Отац и мати су били строго побожни људи, а тако су и нас васпитавали. Неко каже да је пост тежак, нама није био, а били смо сви здрави и разиграни, бољи него деца која нису постила, а на које се у кућу гледало као мало воде на длану. Ако се ко озледио или назебао, мати је за сваку такву бољку знала лек. Лекар се у кући звао само ако је неко био у смртон опасности. Напоменух да је у кући било весеља у изобиљу. Сећам се да су отац и мати, срећни због толиког порода, после вечере играли коло. Отац поведе коло, а мати на кец, ми у средини, па сви певамо и играмо до миле воље...“
Та снажна и многољудна пиротска породица с краја 19. и почетка 20. века, изнедрила је најзнаменитије личности нашег града: интелектуалце, просветитеље, композиторе, сликаре, индустријалце које у завичају до данашњег дана нико није успео да достигне и надвиси у раду и стваралаштву. Уз све мане тадашњих родитеља и рђаве примере из окружења којих је одувек било (отимања девојака, силовања, брачног неверства и насиља, промискуитета с којим се по вароши проносио сифилис...), ове обитељи старога кова успевале су да обликују и усмеравају њихове карактере ка пожртвовању, ка заједници, ка раду и поретку, брачној верности и уздржању, ка нечем светом и узвишеном. У томе су имале помоћ и државе и просвете које данас нема.
Нашим јавним простором одавно владају риалити-магови и пешчаник-мудраци. Док први промовишу промискуитет, други га хуманизују и мећу у сумњиве научне и цивилизацијске оквире. И једни и други су сложни у оцени да је традиционална породица превазиђена и да је треба укинути јер разним митовима и легендама држи децу у магновењу, под стакленим звоном далеко од реалног света, притом и спутава развој детиње личности и сексуалности. Недавно је у школама усвојен „образовни пакет“ усмерен против сексуаланог насиља над децом (убрзо је и повучен не зато што су аутори увидели своје грешке, већ зато што је бурна реакција родитеља и појединих наставника показала да „жаба још увек није кувана“). Тај иначе сасвим оправдан подухват, искоришћен је да би се традиционална породична етика додатно срозавала. По приручнику који су добили, наставници су принуђени да у своје ђаке уливају нова подозрење ка родитељима, ка њиховој нежној љубави и искреном родитељском загрљају. Да би све било јасније, у програм су унете и живописне лекције о оралном и аналном сексу, самозадовољавању и хомосексуализму који је, наравно, једино могуће толерисати трагајући за истим у себи и својој души. Тако српска просвета, по први пут у својој историји, активно учестувује у образовању новог нараштаја васпитаног да гмиже и пузи по овој планети, да понире у кртичњаке својих анималних побуда и потребама, и да се нипошто не усправља ка небу и светлости. Наравно, да ће тај нараштај, већ повијен и понижен, пузити и пред бездушним владарима и моћницима овога света, што је ваљда и коначни циљ читаве данашње ујдурме око људских права и толеранција...
Породица полако и сигурно остаје сасвим сама. Деца ће из ње узлетати у духовне и стваралачке висине, које су освајали наши знаменити преци, једино ако се обитељ сама, уз своје слабашне моћи и снажне идеале, отргне од медијско-просветног кала који ће све јаче и дрскије да је стеже и нагриза, у гмижућим временима која долазе.
Жељко Перовић
Пирот, Светла седмица 2017.
Нема коментара:
Постави коментар