Много је времена прошло отада, али се свега сећам као да је то јуче било.
Наше место, у коме је живот једноставно текао, наједаред оживе. Дошли неки страни људи. Донели некакве фине сандучиће, ногаре, дурбине, челичне пантљике, шарене мотке и још пуно којекаквих дрангулија. По цео дан се баве у пољу и тамо нешто премеравају, а увече се враћају у варош на преноћиште. То су, веле, инжењери. Они има да одреде где треба да буде пут, којим ће ићи ватрена кола. Њих не вуку коњи, већ иду сама. Кад се ватра наложи напред, она иду напред; а кад се наложи натраг, онда иду натраг. А иду брзо, као да лете. Док се само окренеш, а она одјурила бестрага далеко. Ниси у њима још ни сео како треба, а она већ стигла у Ниш!... Кад дођу до каквог брда, не пењу се навише, већ се повуку као кртица...
Тако је објашњавао мајстор-Коле Благокажа својим суседима, који су у доколици дошли у његов дућан на разговор. Он је, кажу, једанпут ишао до Ниша и онда све то видео. А његови суседи, који су га слушали, једва да су били даље од својих винограда, којима је опкољено наше место. Тек неки од њих ако је о црквеној слави на кочијама отишао до оближњег манастира Св. Богородице.
Све што је Благокажа у дућану причао, то се после по кућама препричавало. Тако смо и ми, деца, сазнали ко су ти странци и зашто су дошли у наше место. И, да би још више задовољили своју радозналост, једном смо се чак искрали од својих кућа и цео дан ишли за њима по пољу. Али од свега, што смо тамо видели, нисмо имали никакве користи. Само смо извукли казну од родитеља, кад смо се кући вратили.
Ускоро, после ових странаца, дођоше други. Било их је много. Они довукоше колица, пијуке, ашове, ћускије и још пуно других алата. Неки доведоше и своје породице. Близу вароши начинише кућице од дасака. И онде, где су они пређашњи нешто размеравали, ови сада отпочеше копати земљу и градити висок насип.
Иако нису добро говорили нашим језиком, ми се брзо спријатељисмо с њиховом децом. С њима смо се увек играли. То нам родитељи нису бранили. Од те деце смо сазнали још много којечега о железници. Све ово, помешано с оним што смо раније слушали, начинило је велику збрку у нашим главама. Та збрка била је још већа, кад смо после у школи од старијих другова понешто о томе чули...
* * *
Кад се железничка пруга доврши, подигоше и железничку станицу. Она беше већа и лепша од сваке зграде у вароши.
Тада бејах у трећем разреду основне школе. Крајем пролећа, једнога четвртка општински добошар објави да ће у недељу, у 10 часова пре подне, први железнички воз доћи у нашу варош. И позвао је грађанство да тога дана, у одређено време, изиђе на железничку станицу, ради свечаног дочека.
Кад дође недеља, цела варош добила свечан изглед. Улице брижљиво поливене и почишћене. На свима дућанима, а и многим кућама, истакнуте тробојне заставе. Људи у празничном руху. Ко је год могао, похитао је на железничку станицу. Са музиком на челу, оде и претседник општине с кметовима и одборницима. А и ми, као и други ђаци, одосмо са својим господином учитељем. Кад тамо, а оно станица искићена цвећем, венцима и тробојкама. На перону, пред њом, пуно света. Једва се провукосмо те стадосмо у ред, где су били и ђаци из гимназије. А испред нас, улево, пружила се железничка пруга, права као стрела. Њен се крај губи негде тамо у даљини...
Сви с великим нестрпљењем очекујемо кад ће се појавити воз. Међу светом жагор, а и ми један другом крадом добацимо по неку реч... Стева Пантић запушио уши памуком. Саветује нам да и ми то учинимо. Вели, ко то не учини, воз ће му, кад писне, заглушити уши. Толико јако пишти! И пружа нам памук, који је извукао из своје памуклије, с којом се ни лети није растајао... Утом се чу писак воза из даљине. Брзо, почесмо и ми затварати уши...
Напослетку, појави се и воз. Изгледао нам је као нека црна авет, из чијих чељусти куља облак дима. Хукће и брекће, приближавајући се све више. Ми извили вратове и нетремице гледамо у њега. Занети тако, пореметисмо ред. Неки иступили сасвим напред. Само што нису стали на пругу. Кад то виде, господин учитељ их брзо врати у ред. Утом и воз већ стиже. Локомотива писну и, пре него што ће се зауставити, поче испуштати водену пару, силно шиштећи. Ми се поплашисмо и нагосмо куд који. Једва нас задржаше и вратише на своје место...
Воз стаде, а музика засвира химну. Ми се прибрасмо, скинусмо капе и стадосмо мирно. Из воза, који је био искићен венцима и тробојкама, изиђоше гости из Ниша и Београда. Пред њих онда ступи председник општине и поздрави их пробраним речима. На то му један од њих отпоздрави и одржа леп говор, у коме је изнео сву корист коју ћемо имати од железнице, којом смо сада везани за Ниш и друга места.
После овога претседник одведе госте у варош, где им је био спремљен свечан ручак. С њима, на челу, оде и музика. И свет се поче разилазити. А и ми се у реду, као што смо и дошли, вратисмо у школу. Затим нас господин учитељ пусти кући.
* * *
Доцније, нарочито недељом и празником, врло често смо с родитељима одлазили на железничку станицу, да сачекамо воз. Тада смо се уверили да све није баш онако, како се оно раније по вароши причало и препричавало. А хуктање, писак и шиштање локомотиве било нам је у почетку још по мало необично; али временом на то сасвим навикосмо. И онда нам је било врло чудновато што смо се од тога онолико поплашили при дочеку првог воза.
Учитељ Ћира Ранчић
"Из мог завичаја" (објављено 1935. године)
Нема коментара:
Постави коментар