Звали
смо је – Стара школа. Тако су је звали старији, па када смо и ми дошли
на ред да у њеним пространим учионицама сричемо прва слова, прихватили
смо тај назив. Тада нисмо примећивали велику таблу на лицу зграде, према
главној улици. На каменој плочи уклесана су имена добротвора (сада би
рекли: донатора) који су помогли њену изградњу те, сада далеке, 1887.
године.
Мењала је Стара школа људе, а људи помало њен изглед. Када је грађена, то је био плац до Општинске суднице, а град се проширио када смо срицали своја прва слова и трчали код чика-Мије књижара, прекопута код „Национала“, за нову таблицу и крижуље, јер смо оне претходне поломили на одмору. Како их и не бисмо поломили, када су нам торбе служиле као стативе на головима. Набацали бисмо торбе и кренули на два гола, пре часа и на „великом одмору“.
Клупе су биле прави мали рељефи: изрезбарене, избраздане потписима и формулама, тврде и неудобне. Мирис олаја, црног премаза који је служио као заштитно-дезинфекционо средство, остао је заувек у мојим ноздрвама. То је оно што се носи кроз живот, као истина неких чудних дана. Остао је у сећању и велики „клопотар“, то школско звоно, које је у рукама служитеља чика Бранка деловало баш огромно. Како и не би када смо се окупљали на његов звук и у колони по један улазили у учионицу. Знало се: улазе прво они најмлађи, па даље по старешинству и бројевима одељења. Без речи, без цике, буке и трчања, све под будним оком дежурног наставника. Та Стара школа има приземље и спрат. Они из нижих разреда су сањали када ће се – попети на спрат. Нису смели горе ни да привире. Добијали би одмах „по носу“ од старијих разреда, али и од дежурног наставника, који је „шпартао“ ходницима. Ту су биле и наставничке канцеларије и канцеларија директора и то је било „свето место“ за нас прваке... Касније, када сам порастао, ту сам први пут у животу – поломио главу. Смешно: од кугле за бацање са рамена. Звонко Чавдар је тада био млад и између осталог амбициозан наставник фискултуре, код кога смо, ту у дворишту вежбали бацање кугле. И тако, на загревању, кугла се измигољи, па мени на главу. Са великом белом чалмом дошао сам кући. А и сада стоји белег на челу у облику броја седам, још једна вечна успомена из Старе школе...
После су са друге стране дворишта изградили Вежбаоницу и преселили смо се у нове просторије, а у Стару школу су дошли неки други. Ту су касније биле стручне школе, Школа ученика у привреди, полазници разних курсева. Код нас у Вежбаоницу су долазили будући учитељи, ученици завршних разреда Учитељске школе и учили се на нама. Ми смо служили као нека врста огледног средства за практични рад.
Стара школа и данас „контролише“ главну градску артерију, али нема чесме испред ограде. Нема Фото „Ниџе“, чувеног берберина Шукуре и још многих, многих... Табла на зиду и даље пркоси времену, баш као и гласови неких нових клинаца који ће ову школу упамтити по много чему, баш као и ја.
Не знам само да ли и ови садашњи ту своју (и нашу) школу зову Стара школа!
Милан Пауновић
"Пркоси пиротске калдрме"
(Фото: Слике старог Пирота)
Мењала је Стара школа људе, а људи помало њен изглед. Када је грађена, то је био плац до Општинске суднице, а град се проширио када смо срицали своја прва слова и трчали код чика-Мије књижара, прекопута код „Национала“, за нову таблицу и крижуље, јер смо оне претходне поломили на одмору. Како их и не бисмо поломили, када су нам торбе служиле као стативе на головима. Набацали бисмо торбе и кренули на два гола, пре часа и на „великом одмору“.
Клупе су биле прави мали рељефи: изрезбарене, избраздане потписима и формулама, тврде и неудобне. Мирис олаја, црног премаза који је служио као заштитно-дезинфекционо средство, остао је заувек у мојим ноздрвама. То је оно што се носи кроз живот, као истина неких чудних дана. Остао је у сећању и велики „клопотар“, то школско звоно, које је у рукама служитеља чика Бранка деловало баш огромно. Како и не би када смо се окупљали на његов звук и у колони по један улазили у учионицу. Знало се: улазе прво они најмлађи, па даље по старешинству и бројевима одељења. Без речи, без цике, буке и трчања, све под будним оком дежурног наставника. Та Стара школа има приземље и спрат. Они из нижих разреда су сањали када ће се – попети на спрат. Нису смели горе ни да привире. Добијали би одмах „по носу“ од старијих разреда, али и од дежурног наставника, који је „шпартао“ ходницима. Ту су биле и наставничке канцеларије и канцеларија директора и то је било „свето место“ за нас прваке... Касније, када сам порастао, ту сам први пут у животу – поломио главу. Смешно: од кугле за бацање са рамена. Звонко Чавдар је тада био млад и између осталог амбициозан наставник фискултуре, код кога смо, ту у дворишту вежбали бацање кугле. И тако, на загревању, кугла се измигољи, па мени на главу. Са великом белом чалмом дошао сам кући. А и сада стоји белег на челу у облику броја седам, још једна вечна успомена из Старе школе...
После су са друге стране дворишта изградили Вежбаоницу и преселили смо се у нове просторије, а у Стару школу су дошли неки други. Ту су касније биле стручне школе, Школа ученика у привреди, полазници разних курсева. Код нас у Вежбаоницу су долазили будући учитељи, ученици завршних разреда Учитељске школе и учили се на нама. Ми смо служили као нека врста огледног средства за практични рад.
Стара школа и данас „контролише“ главну градску артерију, али нема чесме испред ограде. Нема Фото „Ниџе“, чувеног берберина Шукуре и још многих, многих... Табла на зиду и даље пркоси времену, баш као и гласови неких нових клинаца који ће ову школу упамтити по много чему, баш као и ја.
Не знам само да ли и ови садашњи ту своју (и нашу) школу зову Стара школа!
Милан Пауновић
"Пркоси пиротске калдрме"
(Фото: Слике старог Пирота)
Нема коментара:
Постави коментар