Мењала је Стара школа људе, а људи помало њен изглед. Када је грађена, то је био плац до Општинске суднице, а град се проширио када смо срицали своја прва слова и трчали код чика-Мије књижара, прекопута код „Национала“, за нову таблицу и крижуље, јер смо оне претходне поломили на одмору. Како их и не бисмо поломили, када су нам торбе служиле као стативе на головима. Набацали бисмо торбе и кренули на два гола, пре часа и на „великом одмору“.
Клупе су биле прави мали рељефи: изрезбарене, избраздане потписима и формулама, тврде и неудобне. Мирис олаја, црног премаза који је служио као заштитно-дезинфекционо средство, остао је заувек у мојим ноздрвама. То је оно што се носи кроз живот, као истина неких чудних дана. Остао је у сећању и велики „клопотар“, то школско звоно, које је у рукама служитеља чика Бранка деловало баш огромно. Како и не би када смо се окупљали на његов звук и у колони по један улазили у учионицу. Знало се: улазе прво они најмлађи, па даље по старешинству и бројевима одељења. Без речи, без цике, буке и трчања, све под будним оком дежурног наставника. Та Стара школа има приземље и спрат. Они из нижих разреда су сањали када ће се – попети на спрат. Нису смели горе ни да привире. Добијали би одмах „по носу“ од старијих разреда, али и од дежурног наставника, који је „шпартао“ ходницима. Ту су биле и наставничке канцеларије и канцеларија директора и то је било „свето место“ за нас прваке... Касније, када сам порастао, ту сам први пут у животу – поломио главу. Смешно: од кугле за бацање са рамена. Звонко Чавдар је тада био млад и између осталог амбициозан наставник фискултуре, код кога смо, ту у дворишту вежбали бацање кугле. И тако, на загревању, кугла се измигољи, па мени на главу. Са великом белом чалмом дошао сам кући. А и сада стоји белег на челу у облику броја седам, још једна вечна успомена из Старе школе...
После су са друге стране дворишта изградили Вежбаоницу и преселили смо се у нове просторије, а у Стару школу су дошли неки други. Ту су касније биле стручне школе, Школа ученика у привреди, полазници разних курсева. Код нас у Вежбаоницу су долазили будући учитељи, ученици завршних разреда Учитељске школе и учили се на нама. Ми смо служили као нека врста огледног средства за практични рад.
Стара школа и данас „контролише“ главну градску артерију, али нема чесме испред ограде. Нема Фото „Ниџе“, чувеног берберина Шукуре и још многих, многих... Табла на зиду и даље пркоси времену, баш као и гласови неких нових клинаца који ће ову школу упамтити по много чему, баш као и ја.
Не знам само да ли и ови садашњи ту своју (и нашу) школу зову Стара школа!
Милан Пауновић
"Пркоси пиротске калдрме"
(Фото: Слике старог Пирота)
Нема коментара:
Постави коментар