Самотница

сл. 1

Наработила сам се. Срећу сам си изработила. Затој ми срце попуштило. Налегле ме године. Е, вала, колћи је терет оно трпело – добро је и издржало. Цел век – работа и мука. Не пантим да се је некада одмарало.
Тека је било сваку годину.
Тоза је бил тежак човек. Загомиљач. Све му је смитало. За малко би се скарал. Опорит... Ретко да запоје, а имал је глас.
А, мора да ме је волел. Никад ме неје тепал. Писма из печалбу ми неје прачувал, само пара, али моја писма је чувал. Једно се и до д`н д`н`с сачувало. Имала сам т`гај триес и три године. Тоза ми га потураше понекад и насмеје се. У писмото га, сечам се, питујем:
Зашто само паре прачујеш? Зашто се не превариш некој пут писмо да напишеш? Да ли неси нијед`н д`н иш`л у школу? Немаш ли више какво да ми кажеш и да ме питаш? Дотле ли смо дошли? Кад поштар дојде у село, жене се зберу па им поштар даде писмо, те се разговоре свакоја сас својега човека, а ја, жална, веч сам се пренадала. Тозе, нече само паре.
Това су биле наше најубаве године. Поубаве нес`м имала. Отидемо, тека, понекад у село, на-оро. Живка и Јову, нашу златну дечицу, водимо заруће. Једнуш, на Божич, свире: Гога у гајде, Куша у кланета, а Камен на виулини. Тоза свакому залепи по пару на чело и рече: свирете, маће ви га, да видимо да ли ви можете повише да свирите или ја могу повише да играм!
Они свире и мењују кола: кривка, правка, запојес, пешачка... Тоза игра и држи штап уруће – коло да се не прећине. Али, јед`н по јед`н играорац почеше да се пуштају из коло. Пушти се и ја, остаде Тоза сам. Гога искоколил, Куши се надуле жиле на шију, а Камен само гусли. И – Гога испушти гајде, Куша тури кланета под мишку, само Камен мрда с гудало, а Тоза игра ли игра, у воду се претворил. Да му Камен не нажмикну и престаде да свири, чини ми се Този би срце из груди излетело.
Так`в је бил мој Тоза.

______
Аутор: Момчило Антић, из текста за монодраму "Самотница" / П. зборник
(на основу кратких прича Драгослава Манића Форског)
Фото: Игор Ђорђевић, Пирот