А бре, колко смо добар и благородан народ. Ама, некад умејемо и да га претерамо, па некада си кутамо и онова што је за кутање, и онова што је за приказување, а заборајимо да све на овија свет, све и да очеш, неможеш да скуташ.
Ако је некој млого грозан, че се натаври у поубаве дреје, че тyри у џеп поголему пару и грозотијата штукне. Проубави се, бре, човек, па неје тија. Да му се не нагледаш. Л’сне се, проц’вти и одма га прогласе за најдобру партију за женидбу у целу малу. Никој више не види да му ушити вису како стар сајван, ни да му је шија т’нка како трешњева дршка, ни да гледа разокаво поди шешират како тија што беше дош’л код Дарљу да побију колци за тарабе, па онака разокав запне сас ушити оди сећируту да забије кол’цат уземи, а Дарља, сирома, че му рече:
- Де се препитај братми још једнуш: да ли че удариш куде гледаш или куде мислиш?
Ако је па некој глупавш’к, и тов се може скута. Доста је да научи да ћути куде требе, да ћимка с главу како да се слага с това што друђити орате и да дигне веџе дорима до тил кад требе, и сви че речу да попаметно момче нема у целу чаршију.
Ама, три ствари немож се тека л’ко скутају ни у сву муку: кашљица, сиротиња и љубов. Затова се је Пирочанац тумарал да прво за теја три работе наоди лек и да се курталисује.
Оди кашљицу су помагали на баба Севу чајеви, оди сиромаштију работа, шпарање и прајење оди динар - два, а оди љубов лек је била само друга љубов.
А како си је нашинац бил одувек мек и благ човек, па му душата широка и д’лга како нишавска дол ина, а срцето големо и жешко како караван сарај узиму, те је за сви имало место, тов му је и љубов била млого важна за живот.
Затова је свакој гледал да си на време најде тија важан лек и да заврши четри главне работе у живот: занат - да има од какво леб да једе, војску - да се с државу раскусури, женидбу - да улезне у ред и закон и деца да изселамети и на пут изведе, те да се колото па склопи и почне. Само, са оди децата, како порано од њега. Јово наново!
Војска и женидба су ишле наблиза једно по друго, јербо је Пирочанац гледал да у војску научи све што че му јутре користи. Неје само, недај Боже за ратови и невољу, него и за женидбу. Да научи да слуша команду, да држи корак, да се обрча лево-десно, да чува стражу, да напада, да се варди... Е, једино, што је, кад је отодил у војску, знал колко че му д’лг рок, а у женидбу је улазил без рок. А това му па неје ни смитало, јербо је чаршија била п’лна с убава девојчетија како круше кад прероде, па незнајеш на које попрво око да врљиш.
А таја лепотиња је била приватљива, како заушће. Па је, можда затова, и Лаза Музејац, кад појдеше у чаршију, па мињује покре кавену “Лепа газдарица”, илити “Лепа Перса”, обичал по уме кроз нос да запоје:
Цимини, цимини, лепа Милка,
там појдо, там стану,
ка погледа убава газдарица.
А госпојин Тоша учитељ че се понасмеје, па че рече:
- Није “убава газдарица”, Лазо, него “Лепа газдарица”.
А Лаза слегне с рамена, накриви шију, подигне рамена, погледа госпојин Тошу срамужљиво и отћимне с руку:
- А бре, госпојин Тошо! Ја си тов онака појем. Из моју памет си речи вадим. Знајем и ја да је “Лепа”, јербо ми се уста лепе ка ђу споменем, ама, ка речем “убава”, оно ми се и на душу залепи оди благотињу и милос.
Па кад је тека Лаза работил који, Бог и душа, оди његову Лепу другу неје тел да погледа ни с половин око, какво да речемо за младињу која је имала го лем разлог да се усрта у убавињу.
Рајна, служавка код Алексу Анђелковића, беше врљила око на Јову Милчиног, калву код Провира Шулеју, па, а се виде одвечер кутачком, она че му ш’пне меџу две целивће:
- Јово, дојди кад газдете легну. Че ти скутам оди печењето најубаво парче.
А на Јову мекачко окол срце, мекачко, па че простење од милос:
- Рајненце моје, млого си те обичам. Кад дојдем кночи, че донесем и штрокавете кошуље да ми ђи опереш кад переш на газдете дреје.
И додек се они додумују кој на кога да докаже да га по цврсто обича, Мада, жена на Анђелковића и Цана, т’шта му, свере се куде штуче толкав сапун и како одједнуш постадоше толкави пропушњаци на једење да се не може залок задржи за јутре. А ништа њим се повише на снагу не познава.
Па што сас пролет и сас љубов ману да разбирају млади, и којекако. Време њим је, ама, тија опасан пламик почесто завати и опрли и онија за који би човек рек’л да су одавна туја муку прегорели. А какво се тегај деси, че чујете у следећу причу. Јербо, знајете да сам јела ногу од кокошку и да од вас нема ништа да скутам.
Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче"
Ако је некој млого грозан, че се натаври у поубаве дреје, че тyри у џеп поголему пару и грозотијата штукне. Проубави се, бре, човек, па неје тија. Да му се не нагледаш. Л’сне се, проц’вти и одма га прогласе за најдобру партију за женидбу у целу малу. Никој више не види да му ушити вису како стар сајван, ни да му је шија т’нка како трешњева дршка, ни да гледа разокаво поди шешират како тија што беше дош’л код Дарљу да побију колци за тарабе, па онака разокав запне сас ушити оди сећируту да забије кол’цат уземи, а Дарља, сирома, че му рече:
- Де се препитај братми још једнуш: да ли че удариш куде гледаш или куде мислиш?
Ако је па некој глупавш’к, и тов се може скута. Доста је да научи да ћути куде требе, да ћимка с главу како да се слага с това што друђити орате и да дигне веџе дорима до тил кад требе, и сви че речу да попаметно момче нема у целу чаршију.
Ама, три ствари немож се тека л’ко скутају ни у сву муку: кашљица, сиротиња и љубов. Затова се је Пирочанац тумарал да прво за теја три работе наоди лек и да се курталисује.
Оди кашљицу су помагали на баба Севу чајеви, оди сиромаштију работа, шпарање и прајење оди динар - два, а оди љубов лек је била само друга љубов.
А како си је нашинац бил одувек мек и благ човек, па му душата широка и д’лга како нишавска дол ина, а срцето големо и жешко како караван сарај узиму, те је за сви имало место, тов му је и љубов била млого важна за живот.
Затова је свакој гледал да си на време најде тија важан лек и да заврши четри главне работе у живот: занат - да има од какво леб да једе, војску - да се с државу раскусури, женидбу - да улезне у ред и закон и деца да изселамети и на пут изведе, те да се колото па склопи и почне. Само, са оди децата, како порано од њега. Јово наново!
Војска и женидба су ишле наблиза једно по друго, јербо је Пирочанац гледал да у војску научи све што че му јутре користи. Неје само, недај Боже за ратови и невољу, него и за женидбу. Да научи да слуша команду, да држи корак, да се обрча лево-десно, да чува стражу, да напада, да се варди... Е, једино, што је, кад је отодил у војску, знал колко че му д’лг рок, а у женидбу је улазил без рок. А това му па неје ни смитало, јербо је чаршија била п’лна с убава девојчетија како круше кад прероде, па незнајеш на које попрво око да врљиш.
А таја лепотиња је била приватљива, како заушће. Па је, можда затова, и Лаза Музејац, кад појдеше у чаршију, па мињује покре кавену “Лепа газдарица”, илити “Лепа Перса”, обичал по уме кроз нос да запоје:
Цимини, цимини, лепа Милка,
там појдо, там стану,
ка погледа убава газдарица.
А госпојин Тоша учитељ че се понасмеје, па че рече:
- Није “убава газдарица”, Лазо, него “Лепа газдарица”.
А Лаза слегне с рамена, накриви шију, подигне рамена, погледа госпојин Тошу срамужљиво и отћимне с руку:
- А бре, госпојин Тошо! Ја си тов онака појем. Из моју памет си речи вадим. Знајем и ја да је “Лепа”, јербо ми се уста лепе ка ђу споменем, ама, ка речем “убава”, оно ми се и на душу залепи оди благотињу и милос.
Па кад је тека Лаза работил који, Бог и душа, оди његову Лепу другу неје тел да погледа ни с половин око, какво да речемо за младињу која је имала го лем разлог да се усрта у убавињу.
Рајна, служавка код Алексу Анђелковића, беше врљила око на Јову Милчиног, калву код Провира Шулеју, па, а се виде одвечер кутачком, она че му ш’пне меџу две целивће:
- Јово, дојди кад газдете легну. Че ти скутам оди печењето најубаво парче.
А на Јову мекачко окол срце, мекачко, па че простење од милос:
- Рајненце моје, млого си те обичам. Кад дојдем кночи, че донесем и штрокавете кошуље да ми ђи опереш кад переш на газдете дреје.
И додек се они додумују кој на кога да докаже да га по цврсто обича, Мада, жена на Анђелковића и Цана, т’шта му, свере се куде штуче толкав сапун и како одједнуш постадоше толкави пропушњаци на једење да се не може залок задржи за јутре. А ништа њим се повише на снагу не познава.
Па што сас пролет и сас љубов ману да разбирају млади, и којекако. Време њим је, ама, тија опасан пламик почесто завати и опрли и онија за који би човек рек’л да су одавна туја муку прегорели. А какво се тегај деси, че чујете у следећу причу. Јербо, знајете да сам јела ногу од кокошку и да од вас нема ништа да скутам.
Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче"
DIVNO!
ОдговориИзбриши