Наш народ је одавна рек’л: кад оратиш греовити, грешникатог не казуј! И, сигурно је знал ешто тека требе да буде. Па, било некому право или криво, де да и ми тека напрајимо. Да изоратимо за блађи греове на једног нашег катмер-севдалију, ама, зарад домаћинсћи чес и поштување, че му споменемо само крштено име. Без прекор! А Пирочанац без прекор је како писмо без адресу, или кућа без врата и прозори, па може бити да нема сви ни да знају за кога се орати. Осем онија који су си све това знали и преди да им га ми, еве, речемо.
Оно, нити је он први, нити па садњи, за кога је чужда жена била и блага манџа и горчиво пелинче. Може бити затова што текваја љубов умеје да те подб’цне да ч’пнеш оди њу, а не знајеш, завалића, какво те чека. Како петровача јаб’лка. Замерише ти и там’н ти љиђе потечу и меркаш оди коју страну да загризеш, а оно, од куде дршкуту нас’рне ц’рвик и врти с главу. И ти убаво видиш да те и он подира што се залатиш а не знајеш на какво. А некада загризеш на невидено па ком оп’нци, ком обојци.
А још кад знајеш да је тув лето, па сл’нченце поприпекло, па башче замирисале, па се младе женице раскокотриле, па провредниле, па кад мету у авлију или преди капију, а оно њим се сукње задигну дорим до листовити на нође. А нођете беле, беле, како река на месечину. Па де, речите по душу, како да се не потика и најпаметан човек.
Са ви је јасно ешто је и Видосав дућанџија одавна врљил око на убаву и младу комшику, удовицу Љубицу и како који д’н (за ночи нема ни да оратимо) све почесто прајил рачуницу у памет: колко би било убаво кад би... Ама, како?
А тесан и малечак Даскалов сокак, па кућицете налегле једна на другу како пијани сватови, па мислиш, ако се јед’н изм’кне свити че литну како барјам здравка јед’н на другога, па се нема знаје ни кој пије ни кој плача. Малечћи прозорчичи клекли наземи и раскрилили се, па те доримка окају да ђи прерипиш и улезнеш у собице како у голубарничек.
Е, у теквуја малечку кутићу - собицу супротиво мајстор Видосава, седела је Љубица сас две дечица. А дооди из чаршију, тел - нетел мора ђу видиш. А отоди у чаршију она је па тува. А ручује, кроз прозорчето и у њен тањир нас’рта. А лега, и да нече, чује њенити кревет ка заскрца.
Вртел у памет мајстор Видосав како дрвен ц’рвик и прекренул. Дојде Љубица једнуш у његов дућан да пазари папучи (на старити се одавна дојеле петете) а он че њу продума:
- Е, Љубице, на тебе че дадем појевтино папучи. Јер си млада удовица, без мушку главу, а на муку и терет с две дечица. А комшије смо. Мора се помагамо. Онаја реч неје тићемка тека: дрво се на дрво наваља, а комшија на комшију.
Видела Љубица с који дисаг Видосав бије, ама си прећутала. Е, ама обуши ли вода једнуш насип, она си пресве тува мињује додек га па не насипеш.
Д’н из д’н подсечал комшија комшику на комшиску љубов и поштување, ама, кад видел да она на једно чује, на друго пушти он зажми и рече:
- Море, Љубице, да дојдем ја нач’с при тебе на седењћу.
- Сас комшику ли? - че га пита она.
- Јок, она си рано лега. Сам че си дојдем!
- Како сам? Ели си имаш жену! - па се буни Љубица.
- Ама имам, кој каже да немам, ама жена си је за имање, а комшика за милување.
- Како па ти тека оратиш? - себне се оваја. Ја и женати си убаво живимо и исто име носимо. Двете смо Љубице.
- Те, че потврди и мајстор Видосав. Видиш ли да ви је и по иметијата писано да ти и ја будемо заједно. Него, ја че после половин ноч да дојдем коди тебе у собу преко прозорчето одкуде сокак, а ти тури децата да спу у другу собу. Ако је све добро, ја че, ка улезнем, да те питам:
- Љубице, ти ли си?, а ти ми речи “Ја сам”, па убаво и на теб и на мен. А за папучити се немој сећираш. Ја че ти ђи нач’с донесем. Убави, стамболисћи, сас срму везени. Да сви завишчије пукну од јад.
Убава рачуница, ама, без крчмара. Што рекли тија: какво ли мисли камилата, какво ли камиларат.
И, додек си је Видосав лизал прсти оди благотињу што га Љубица чека, она се надигне до комшику си Љубицу, на Видосава жену, и оприча њу све! Од аз до ижице. Убаво је наш народ оратил: у женску главу и у циганску торбу немож да потревиш какво све има.
Писне другата Љубица како змија и њи две смисле план тека убав, како да је под инжињерсћи кон’ц прајен. Заборајил је, сирома Видосав, да је и једна жена голема мука, а две, пак’л без капију. А додума је била: комшика Љубица че си легне у собу с деца, а жена му Љубица че легне у њенити кревет и че чека мужа севдалију.
Тека и буде. Кад он, завалија, дојде ночту у собу сас с’рмали папучи у руће и ш’пне:
- Љубице, ти ли си?
Она му одш’пне:
- Ја сам.
Прикокри се он у легало покре њу и топрва тегај разбере колко су саата и да је у женсће ајдучће мреже уватен како тиче у капан. А још повише му се разбистри ка му госпа Љубица, увредена до кошчину, обије папучити од уши и упишти се тека да се цела мала сабере поди прозори.
Ка се чур слегне, извлечу сирома мајстор Видосава, како оди мајћу роденог, на сокак. И додек су се сви по сокак крстили оди чудо и укор, одврчали главу и оратили јед’н на другога: "Леле, леле, видосте ли некад тек’в резил’к у свет?", мајстор Видосав се сас стиснуте шаће преди њега и с голу задњицу, коју је вечемка сл’нце огрејало, додек се тарапана растурила, увлекал ко попарен у авлију спомињучи си на самога себе шашаву памет која га је на другу Љубицу напратила, кад си је веч имал муку сас једну.
И од тегај, Љубица у сокак, он из сокак. А ни жену си више неје тел по име да окне. Кој знаје да ли је, завалија, више смејал и да кумује негде куде би се женско дете родило, из стра да му не даду разђеле име: Љубица. Е, тека буде кад у тесни сокаци налегне кућа на кућу, небо на чандија, а кара-севдах на комшије.
Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче"
Нема коментара:
Постави коментар