Размишљања након једне канонизације

Овај текст посвећујем свом драгом брату

Владимиру Димитријевићу из Чачка

Свети Архијерејски Сабор је на свом редовном заседању у Београду 24. маја 2017. године у диптих Светих уврстио Свете Сурдуличке мученике. Реч је о невиним људима, свештеницима, старцима, женама и деци које су бугарски војници, као јагањце на заклање, данима сабирали са свих страна и убијали, по сурдуличкој околи. За датум страдања одређен је 16/25. мај. На сајту Епархије врањске пише да је реч о „више хиљада страдалих“, нешто нише, у пратећем тексту помиње се „између шест и осам хиљада“. Можда ће списак канонизованих накнадно бити израђен... 

Вест ме најпре обрадовала, потом забринула. Судбине свештеномученика из Великог рата, страдалих у околини Беле Паланке и Срудилице, и сâм сам једно време истраживао и управо ме сазнања до којих сам дошао, подстичу на велики опрез. Не кријем, пре тога сам био уверен да се овде радило о заборављеним свецима које би Руси и Грци давно већ канонизовали, а ми то не чинимо, због наше аљкавости и мањка самопоштовања. Конкретно, занимали су ме свештеномученици који су служили у пиротском округу, од којих су неки страдали управо у околини Сурдулице, већина њих у Јанкиној Падини. Различите локације али страдање једнако, истим поводом, у исто време, од исте злочиначке руке. Међу овим мученицима, како сам дознао при трагању, има дивних и беспрекорних свештеника, можда заиста светих. О њима одавно прикупљам грађу и намеравам да пишем. Међутим, у истим изворима сам пронашао и примере велике саблазни које нисам планирао да износим. Сада то чиним јер мислим да је потребно и нашој Цркви корисно.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК ДРАГОМИР ЈОВАНОВИЋ, ПАРОХ СУКОВСКИ

Његово име стоји исписаном међу страдалим свештеницима на мермерној табли у Саборној нишкој цркви, такође и на споменику у Јанкиној падини, где је стрељан, потом и спаљен. Свештеник Драгомир Јовановић је најпре служио у Сињцу, потом у Сукову. Окружни прота Михајло Недић, брижни пастир који је извештаје, упућене нишком епископу, писао с пуно љубав ка свом свештенству, забележио је о суковском пароху 1912. године:

„Парох Драгомир Јовановић, рођен у Криваји Подринског округа, стар 44 године, однекуд свршио Призренску богословију. Чудан свештенички тип прзница, /.../ нарави, воли да се са парохијанима парничи и то му, канда, даје душевне хране. Игра карте – на новац (коцка се) и то толико да га попадија му затиче на картама и онда настаје међу њих свађа и туча, па се чак и каменицама гађају. Све ово чух од људи 28. фебруара ове године кад бејах у манастиру Сукову ради увођења у дужност старешине, намесника јеромонаха Фотија. Оно што о јереју Драгомиру чух брани му да још и један час остане и даље у овој парохији која је на самој граници српско-бугарској. И сама његова попадија жалила ми је се, да овај свештеник пренебрегава кућу, жену и децу па највеће време проводи у сеоској механчури, играјући карте и свађајући се са људима. Так на пример, на дан 22. фебруара, играо је ноћу карте са сеоским механџијом који му је на карте узео два динара, но пре него су почели да играју карте, поп је морао положити код Лазе Гоцића сељака два динара, јер механџија није хтео другаче веровати да ће му поп дати два динара, ако га механџија надигра. Механџија надигра попа и узе му депонована код Лазе два динара и тада попа поче викати на механџију како је непоштено играо, јер је прикривао и паковао карте у тај пар. У неко доба ноћи улази у механу попадија и видећи попа да се око карата свађа са механџијом, поднали се рукама и подвикне попу: „Ту ли си, лоло, распикућо, бекријо и курво“ – сад настаје оно што је најгоре: попадија хвата попа за браду а он ову за косу па се понеси по механи. Људи их разваде, поп први излеће па за њим попадија, гађајући га камењем до куће, обоје уђу у кућу, ноћ сведока нема и онда, ко зна шта се затим у кући ради. О свему овоме причао ми је 28. фебруара јеромонах Алимпије а и г. Архимандрит Јоаникије. Ономад ми је за овога попа тражена кондута, хоће полиција да га спроведе по тужби једног му парохијана, кога је поп на јавном месту грдио и ружио.“

Након две године, попадија Ангелина се и сама обратила пиротском протојереју за помоћ:

„С болом у души, као попадија г. Драгомира Јовановића, свештеника пароћије суковске, реши се, да поднесем овај акт, и у њему изнесем нечовечан поступак мога попа г. Драгомира, који ме немилосрдно злоставља и туче, на укор свештеничког кадра, па не само то, већ ме назива којекаквим речима, што недоликује његовој части, свештеничког положаја, тако да сам ја, после седамнаестогодишњег брачног живота, изродила децу, и одједном настала попу блудница и распикућа! /.../

Мој свештеник, место части, место поштовања свог чина, нашег дома и наше деце, постао је од неког времена несношљив, што се не да ничим оправдати, и ово отуда, што он као свештеник игра карте, пијанчи, скитара, о мени и деци не води никакву бригу ни старање, већ ме оставио у Пироту са две нејаке деце, дајући ми по један динар недељно за исхрану, колико да се са децом душом борим, а он оставио у селу Сукову два детета, и седевши у квартиру кафенском, па кад би дошо из села Сукова у Пирот, он одмах стане да ме напада и немилосрдно туче, тако:

24. овог месеца, око 11 сати пре подне, дошао је кући и мене без икаквог повода, стао немилосрдно тући. Ово зна г. Игуман – Старешина манастира Темска и Сукова, који се у том часу десио, а поред њега и Савета жена Јанаћка Ранчића, дунђера из Пирота, Рокса кћи Ћире Мадића из Пирота, Николија кћи Божидара из Пирота, који су такођер очевидци овог напада на мене од стране г. Драгомира.

Према свему овде наведеном, ја у интересу мира, свештеничког, с погледом на моју опасност и опасност моје дечице, тражим, да по овом акту предузмете законске мере, прописане над свештеницима, па цео предмет спроведете Њ. Преосвештенству Епископу Нишком, на даљи поступак, јер другог спаса немам, а стрпљењу је крај дошао, а са тих навода тражим, да г. Драгомир одустане од рђавих навика и то:

1. Да се остави картања и коцкања карата

2. Да се остави банчења

3. Да се остави /.../ напада и боја на мене

4. Да о мени и деци води строго рачуна, тако да деца из Сукова одмах са осталом нашом децом, која се у Пироту налазе, прикупи кући, а не да седе у квартиру кафане суковске.

Једном речју, да се свега и свачега остави, и прилегне у кући као свештеник и отац дечији, како то прописује и сам закон о свештенству.

Не учини ли то, нека зна да ћу о свему и свачему поднети формалну тужбу код месних власти, те да се види част и човечанство свештеника, који /.../ треба да послужи Богу и људима наше православне вере.

Зато се и обраћам окружном протојереју, с тврдом надом у Бога и правду, да ће о свему овде изнешеном, повести тачног и строгог законског поступка, па даље поступити по закону.“

Сем попадије, окружном проти упућивали су жалбе и сеоски учитељи, трговци, тежаци. Последња је написана само пет месеци пре кончине попа Драгомира, тачније 7. јуна 1915. године, непосредно по стишавању епидемије тифуса у пиротском крају:

„Ја сам војни обвезник, од дана мобилизације садањег рата па и данас (сам) на бојном пољу. Од тог времена до данас, мени су умрла три детета пре два месеца, од њих троје само је једно опојано по вери, закону и обреду црквеном, а двоје су још и данас неопојана од надлежног свештеника парокије суковске. За време умирања деце моје, која још неопојана у земљи лежу, док ја нисам био код куће, већ на бојном пољу, родило ми се дете од моје брачне жене Љубице из Јалботине села. И кад је моја жена однела дете на крштење код суковског свештеника попа Драгомира, он дете није хтео да крсти, већ моју жену избије и отера, без да дете крсти и у веру приведе. Моја је жене носила дете и код општинског суда у Сукову да свештеника општина натера да дете крсти, па и то није могло бити. И тако моје дете рођено, док сам на бојишту био, ја нађем кући некрштено иако је од дана рођења прошло пет недеље. /.../ Имамо свештеника у месту који се само коцка, карта и блуд проводи а за своју дужност свештеничку сасвим је заборавио. Тужим овог небрижног свештеника и недостојног за чин свештенички /.../ и молим да одредите једног свештеника који ће отићи на гробу моје умрле деце да их опоје, а оно новорођено дете да крсти и вери Божјој приведе. /.../ Пејча Антић, Суково“

Те исте, године, у јесен, поп Драгомир је страдао. Његова удова попадија Ангелина, пет година касније, тражећи новачну помоћ за себе и своју нејач, кратко је описала погибију свог супруга: „Мој муж Драгомир Јовановић, свештеник парох суковски у 1915. години евакуисао се је до Ниша где га Бугари ухвате, притворе и потом убију код села Кременице близу Беле Паланке. /.../ Мужа су ми Бугари уморили на најгрознији начин – још жива запалили петролеумом“.

СВЕШТЕНОМУЧЕНИК МИЛАН ПОПОВИЋ, ПАРОХ ЗАВОЈСКИ

Његово име такође стоји на списку свештеномученика уклесаном на мермерној плочи у Саборној нишкој цркви, као и на споменику у Јанкиној падини.

Јереј Милан Поповић рођен је на Косову, у старој Србији. Завршио је основну школу у свом завичају, гимназију у Скопљу, потом и последњи разред Призренске богословије. У пиротском округу служио је најпре као капелан у селу Срећковац, помажући осамдесетогодишњем Станчи Стевановићу о коме је прота Михајло Недић у архијерејском извештају 1912. године оставио упечатљив опис: „Јереј Станча, прави тип доброг свештеника. Скроман и са најмањим задовољан. Благе је и тихе нарави и рад службе. Изгледа ми да све свештеничке радње знаде напамет. Сама појава овога свештеника, благост и скромност његова, ведрина лица и спокојство, намах и на безбожника улије побожност. Од науке свршио је: буквар, часловац и псалтир. Увек је још чисте свести и од свачега необично уздржљив. Не могу а да бар у месец дана не видим бар једном овог свештеника. О, кад би и ја и сви могли бити и располагати одличним особинама овога човека и свештеника. Одликован је тек само црвеним појасом и то од некуда у два маха. Ову паметну свештеничку главу право је, да бар на обали гроба, краси протска камилавка.“

Узрастајући уз благочестивог старца, млади јереј Милан и сам је убрзо посао миљеник Срећковца и околних равничарских села. Одлука о његовом премештању у старопланински Завој, изазвала је велику забринутост у читавом крају. Угледни становници из неколико села срочили су дирљив апел у коме моле владику да им остави „омиљеног јереја“. Писао је и сам деда Станча, тражећи од проте Недића да спречи одлазак попа Милана „који је стекао љубав и поверење целог народа у свој околи“. Међутим, потреба Цркве била је преча. Свештеник Милан се исте 1909. године насељава са породицом у Завој, на своју прву и последњу самосталну парохију. Удаљавање од деда Станче показало се, међутим, кобним по младог и слабодушног свештеника:

Након три лета, 28. фебруара 1913. године, владика нишки Доментијан добија писмо са Старе планине, из села Гостуше, од тек рукоположеног свештеника Александра Момчиловића, следећег садржаја:

„Ваше Преосвештенство,

Познато Вам је да сам пре кратког времена дошао на парохију гостушку, у непосредну близину парохији завојској, где је парох г. Милан Поповић, свештеник. На првом кораку моје свештеничке службе наишао сам на многа разочарења, којима је узрок г. Милан мој први сусед, као свештеник. Од многих његових а и мојих парохијана добијам свакодневно прекоре: „Ако сте сви попови као он, боље би било да нема ни једног.“

У потврду тога мишљења овдашњег народа слушао сам само за његове неправилности а и сваког дана слушам, од којих Вам неке достављам у појединости као свештеник који требам чувати углед, веру, цркву и морал у народу. Тако:

1) Председник општине у Великој Лукањи, кмет истог села као и многи други, очевидци су кад је г. Милан Поповић, свештеник, пре мога доласка на парохију, за неко извесно време, дошао у општинску канцеларију пијан, почео да прича којешта, нашта му је г. председник рекао: „Ћутите г. попе, ви сте пијани, ја како му заударају уста на вино, као из бачве.“ Г, Милан, да би надјачао г. председника, окрене му стражњицу, задигао мантију, нагао се и рекао: „Примириши, председниче, да видиш нашта овде заудара“. Стидно али цела истина.

2) На дан 26. децембра прошле године, дошао у Топли До да служи Св. литурђију и крсти четри детета. Пре службе наредио је општинском пандуру, да јави женама које су се породиле, да њихова деца буду у општинској судници, да би се одмах после службе извршило крштење. По обећању није учинио, већ је после службе отишао код Тоше Лилића тамошњег трговца и почео пити ракију врућу, после овога, зашао по селу да свети водицу за „Светог Јована“, кад је наишао на кућу Николе Младеновића, ту је остао на пијанку и ручак. Куме, које су чекале за крштење, овде су долазиле и молиле га да децу крсти нашта им је он одговорио: „То није ваша брига, ја знам кад ћу доћи, ви само имате чекати на одређено место“. После овога отпочео је поново да свети водицу, наилази на општинску судницу око 3 и 1/2 часа поподне, кмет му наређује да децу крсти говорећи: Г. попе, крстите децу, јер ако се што догоди, ко ће одговарати?“. Већ је 4 сата, г. Милан се наканио да крсти децу, но пошто је већ мрак, упаљена је лампа /.../ Жене збуњене а и мрак, случајно две куме промене децу, крштење је потом отпочело. Док је децу требало да свуку и погруже, г. Милан видећи промењена два детета, пијан наљути се и оде, децу је докрстио тек 8. јануара.

3) Када је 8. јануара т. г. докрстио децу у Топлом Долу, одиграо се овај догађај: Дошао г. Милан у општ. канцеларију, скинуо обешену слику Краља Петра, почео је љубити говорећи: „Од овога се једино плашим, иначе никог другог.“ Са сликом попео се на клупу у канцеларији, шетао горе-доле говорећи: „Левом руком, десном руком, уз воду, низ воду...“ урликао, један од присутних Михаило Крстић, албантин из Пирота, рекао је г. Милану: „Молим те, оче, немој по клупи одати са сликом да не би пала, и неког убио“. Г. Милан закачив слику окрене се албантину са речима: „Ћути, магаре, ја сам овде најстарији.“ Албантин њему: „Шта си ти кад си најстарији.“ Г. Милан њему: „Ја сам Свети Дух.“ Албантин њему: „Де ми, оче, објасни шта је то Свети Дух?“. Г. Милан наљућен пришао ближе албантину и рекао: „Ћути, магаре, ја сам Свети Дух, и чим кажем, покољи, ви ћете сви помрети“. Албантин му на то рекао: „Не можеш ти да ме умориш, до суђеног часа“, г. Милан њему: „До сутра, знај, бићеш мртав и ја ћу те опојати.“ Албантин: „Нећеш ти вала, господине, већ ће ме опевати мој парох Јордан.“ Г. Милан затим узео лесков штап, правио крсни знак над албантиновом главом, изговарао „вјечнаја памјат“. Председник општине топлодолске кад је то чуо истерао г. Милана напоље „да га не би навео на какво зло“. Г. Милан изашав из канцеларије окрете се свету и рече: „Видећете да ће албантин до сутра умрети“. На ово присутни су се смејали и збивали на г. Миланов рачун разноврсне шале, тако му један рекао: „Па ти, господине, ни све своје мртве ниси опевао, а сад живе опојаваш“. Ово му је рекао због тога што у село Засковцима није отишао од мобилизације никако, а није опојао једног старца у Топлом Долу у року од 50 дана, што ће потврдити општинска власт... (у даљем тексту имена очевидаца).

4) Жену Кошуту покојног Александра Ненчића, из Завоја, бившег редова I позива, који је био на самртној постељи у Битољу, баш у то време, ухватио је за руку, у сред белог дана, испред њене куће на улицу, вукао својој кући и говорио: „Шуте, Шуте (Кошута), ајдмо у рат“, обративши се њеној мајци говорећи: „Мајко, пусти Шуту да идемо у рат“. Кошута се отезала говорећи: „Уси, попе, немој да ме сецаш, срамота је, имам си работу да повијем дете“. Г. Милан је и даље није пустио из својих руку говорећи: „Шуте, нај ти банку, ја ћу ти повити дете,“ итд. Ово је догађај за кога г. Милан није одрекао ни код председника општине великолукањске, кад му је овај рекао да то више не чини, г. Милан му одговорио: „Море, иди, ја немам никакву злу намеру“. Вредно је напоменути да је тих дана Кошутин муж Милан био тежак болесник у битољској болници и умро на 5-6 дана после овог догађаја.

5) Снаху Манојла Митића Наталију о Светом Арханђелу пр. г. поред неуљудног понашања, нудио је да иду заједно да захвате воду, она је пристала, изишав из собе у авлију, ушла је брзо у другу собу, како је био мрак, то г. Милан није ни приметио већ је изашао у авлију и дуго лутао тражећи Наталију да „иду на воду“. Тада је говорио г. Апостолу Цветковићу деловођи да изађе одатле да би он остао сам, нашта му је исти скренуо пажњу да му је ово сестра.

6) Тодору Гагићу из Топлог Дола, који је био у војсци, светио је водицу за „Светог Јована“. Његова жена Наталија, која већ зна какав је г. Милан, није могла да буде сама када јој г. Милан свети водицу, позове девера свог и каже да буде прикривен, да види шта ће исти да чини. Г. Милан осветивши водицу, пође и тражио насамо љубљење, тј. тражио од ње да га опет пољуби и при одласку и говорио неке друге ствари, нашта је изашао њен девер и хтео да премлати г. Милана, да се ту није десио деловођа г. Апостол Јовановић и др.

7) Са својом пијанком је чувен, тако пре 2-3 недеље напио се у Пироту, луњао целе ноћи по истом, ујутро јадан, прљав, пошао у Завој пешке 5 сати а заборавио да му је коњ у Пироту код Толе Живковића кафеџије. Кад је отишао кући, онда је послао Игњата Петровића из Завоја да му доведе коња...

Ваше преосвештенство, мада сам се дуго мислио шта да учиним, да се овом злу стане на пут, тим пре, што у његовој парохији има два учитеља од којих је један баш у његовом селу социјалистичких погледа, који брижљиво скупља све податке нада(јући) се да ће једног дана г. Милан бити претресен преко јавности, када ће се наудити углед свештенства а и Вама, као старешини. После дугог мишљења, одлучио сам се да јавим Вашем Преосвештенству ове ствари г. Милана са напоменом да ово није све, а са надам да ћете Ви наћи најбољи пут да се ово поправи, извештавајући Вас и о томе, да сам се обраћао и говорио Г. Протојереју окружном који ми рече: „Ја сам учинио све што треба и са себе скинуо сваку одговорност, два пут сам писао и усмено молио Његово Преосвештенство да га само одавде уклони, па нека је и грех.“

Кад је све то тако, онда и ја овим скидам са себе сваку одговорност, ако је има и ако ће је бити, као суседа свештеника.“

Из послењих редова писма дознајемо да је и благочестиви прота Михајло Недић у два наврата извештавао нишког епископа о понашању оца Милана. Међутим, владика Доментијан, потом и свети владика Доситеј ослобађали су посрнулог свештеника од кривичног гоњења, надајући се његовом обраћењу и узимајући у обзир његову беспрекорну службу у Срећковацу. Тако је духовни суд 2. маја те исте године тражио од окружног проте да свештеника Милана Поповића пошаље на лечење (вероватно од алкохолизма) уз напомену: „У случају да је свештеник Милан болешћу својом опасан за породицу и околину, о том известите надлежне власти, ради знања и даљег управљања.“ Тог пролећа поп Милан је заиста био на лечењу, са својом породицом провео је неколико месеци у Врању, можда код својих рођака, или у тазбини.

Дуготрпељива љубав милостивих нишких епископа није уродила плодом. Већ идуће 1914. године 7. октобра, прота Недић шаље Духовном суду у Нишу ново писмо са ознаком „службено“. Владика Доситеј, овога пута реагује, тражећи од Духовног суда да поступи по закону и оптуженог одмах узме на одговор:

„Јереј Милан Поповић парох Завојски пре десетак дана одселио је његову породицу у Пирот и од тога дана непрестано се виђа у вароши Пироту у напитом стању.

Данас по подне, изишавши из механе „Македонија“ у одвећ напитом стању, где је разбио – бацивши – једну пивску чашу, прошао је поред бакалске радње Јована Даскаловића где су стајала два магарета. Јереј Милан, тако напит, узјаше на једно магаре, које је јашући на њему, потерао да иде, па кад оно није стело ићи, мада га је он ударио ногама по обе слабине, скочио је с њега, ударио га и тада ускочио на један мимопролазећи фијакер и у напитом стању провозао се по вароши.

Да је у напитом стању бацио чашу и разбио у механи „Македонија“, видели су: Стојан Ћирић, газда тамошње механе, келнер Алекса Андрејић, оба из Пирота, и Коста Брадић председник општине из Доброг Дола ср. нишавскога, Нака Поповић писар, општине Крупачке из Крупца среза нишавскога.

Да је у напитом стању скочио и узјашио на магарцу и мимопролазећи фијакер видели су: Љубомир Н. Јовановић шлосер и његов калфа Бора син поч. Јована Јовановића бившег асурџије, хаџи Петар Ценић опанчар и Јеленко Драгановић шлосерски радник код Милана Д. Васића, сви из Пирота. И потписати га је истог дана поподне видео где у напитом стању седи пред механом „Таково“ у Пироту.

Понашање јереја Милана у овом случају и овога дана изазива у грађанству гнушање, нарочито у данашњим данима, кад сваки треба да је сву пажњу поклонио отаџбини и сиромашним појединцима наших сиромашних ратника. Молим Суда да јереја Милана за овакво његово несвештеничко понашање строго казни.“

Годину дана касније, у првим данима окупације, „свештеник Милан је убијен на путу између Ниша и Пирота, највероватније у селу Јелашница код Ниша“, пише ђакон Далибор Мидић у тексту посвећеном стогодишњици страдања свештеника епархије нишке. Његова попадија Мата је крај рата дочекала у Врању са децом, у великој беди. Године 1919. црквеним властима је поднела молбу за доделу новчане помоћи, још увек не знајућу шта се тачно збило са њеним супругом: „Мој муж Милан Поповић, свештеник у селу Завој, при одступању 1915. године нестало га је на путу и ништа о њему не знам...“

+ + +

Бог да прости душу оцу Драгомиру и оцу Милану. Искрено се надам, да је Милостиви Христос, уселио њихове душе у вечна жилишта, да их је у страдању помиловао, као некада разбојника на крсту. Њихове животне трагедије износим једино да би се кроз њих показало да су се у Сурдулици и Јанкиној Падини догађала различита страдања. Да постоје страдање ради Бога, страдање на правди Бога, страдање због греха (ср. Јн. 5, 14)...

До доношења одлуке о канонизацији, потребно је истражити, по архивама и народним сећањима, сваку судбу али и сам узрок мучеништва. Сурдуличке и Нишке мученике нису убијали гонитељи хришћанства, Турци, усташе, комунисти већ, православни Бугари, крштени и причешћени (међу којима је, по неким сазнањима, било и свештенослужитеља). Они су стрељали, клали, бацали у огањ наше свештенике и прваке, нашу нејач, из своје слепе, каиновске завести, из гордог националног самољубља и непросвећености. Многи добри и племенити људи скоро сваког дана страдају у Србији од таквих крштених тирана, од рђавог комшије, силеџије, од грамзивог рођака и нико не помишља да их због тога, уписује у свеце. То се разматра тек у случају када је страдалник био и подвижник, покајник, бесребреник, када се након његове смрти укажу одређена знамења...

До доношења одлуке о кананизацији, има хиљаду другачијих начина да се невиним жртвама укаже поштовање. Њихова имена могу да понесу улице, установе, удружења. Било би лепо обновити, о великим годишњицама, она торжествена сећања која су у међуратном периоду приређивали Свети владика нишки Доситеј, потом и владика Јован Илић. Прави пример је двадесетогодишњица свештеничке погибије, када је у Нишу организван велелепни сабор са литургијом, литијом, поменом, комеморацијом, са много присутних архијереја. 

Двадесет година од стрдања: Свети владика Николај у Нишу 1937. године

Важан садржај тих свечаности могу да буду и научни скупови на које треба позивати и бугарске званичнике, теологе, историчаре. Већина њих појма нема да су многи њихови „героји“ из Великог рата били страшни крволоци и убице. Распон бугарских злочина у Великом рату је стравичан, упоредив је са јасеновачком трагедијом. Није могуће успоставити никакву симетрију између њихових и наших злочина над бугарском становништву, али то не значи да ове треба заташкавати и заборављати. Ништа не стишава јед и мрзост ка ближњем као сећање на своје грехе, на брвно у оку своме (Мт. 7, 4). Паравојне формације Косте Пећанца, побиле су више од тридесет недужних Бугара, углавном стараца, жена и деце, и срушиле преко триста цивилних кућа на бугарској територији, у босилеградском срезу, у маја 1917. године. Наши преци су, након Великог рата, вршили репресију и насилно посрбљавање над бугарским становништвом у два бугарска среза, која су нам тада додељена, као ратна одштета. Године 1930. поручник Терзић је на брду Козарица, више Цариброда, убио свештеника Апостола Иванова из Изатоваца, без икакве пресуде и доказане кривице. Сада би Бугари могли, поучени нашим примером, да испевају тропар и осликају икону своме свецу, честитом свештенику страдалом једино због оданости свом народу.

Поп Апостол Иванов

Паушалне канонизације мученика из Великог рата, продубљују духовни раскол између Срба и Бугара који је ионако стравичан. Невероватно колика мржња посреди нас, вековима не јењава. Духовна провалија дели нас и од православних Румуна и Македонаца, од много искрено побожних и честитих људи саблажњених несретним дешавањима у Епархији рашко-призренској 2010. године, од више милиона крштених Срба, сасвим равнодушних ка Евхаристији, посту и молитви, светињи брака, зачећа и рађања... Све те љуте ране на Телу Христовом, ране унутар Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, показују и колико су савремени напори за измирењем и заједништвом са римским јеретицима, надмени и славољубиви, сасвим удаљени од праве хришћанске љубави која има своју тиху и стрпљиву стратегију и увек креће од свог ближњег и најближег (ср. Мт. 22, 39).

Површне канонизације, ма с колико искрене љубави и поштовања усвајане, иду у прилог и савременој квази-теологији која релативизује светост и обесмишљава хришћански подвиг, сводећи га на пуко крштење и причешће. Тако се опрезном канонизацијом чува и Свето Православље од ове горде науке која, у својој бити, презире богочовечанску Личност Христову, па тако и подвиг нашег уподобљавања или, како би старац Тадеј рекао, стицања карактерних особина Спаситеља Христа.

Жељко Перовић, Пирот
Свети муч. Вукашин 2017. године

Коришћени извори:
- Свештеник Драгомир Јовановић, парох суковски (грађа, разни списи, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016)
- Свештеник Милан Поповић, парох завојски (грађа, разни списи, дигитализовано из несређеног архива Храма Рождества Христово у Пироту, Ж. П. септ-дец. 2016)
- „Свети Сурдулички мученици прибројани диптиху светих“, Епархија врањска (eparhijavranjska.org), 29. мај 2017.
- „Стогодишњица страдања нишких свештеномученика“, ђакон Далибор Мидић, Епархија нишка (eparhijaniska.rs), 4. новембар 2015.
- „Босилеград: 100 година од погрома“, Р. Игић, Новине врањске (vranjske.co.rs), 13. 5. 2017.
- „Поп Апостол Иванов“, Апостол Апостолов, (белешка) 1. јул 2014.
- Преглед епархије нишке, Илустровани лист (из међуратног периода), и др.