Душан Радовић о пиротском говору

Много што шта имају и други али такав језик нема нико сем Пироћанаца. Ја сам рођен у Калчином Нишу, комшија сам вам и рођак, и ова књига је била мелем за моја носталгична расположења. / Језик завичаја је једини прави, природни, народни језик. И једино је такав језик могао сачувати мирис и укус поднебља у коме је настао. / Наш заједнички, званични, нормативни језик је конвенција, договор како да се споразумевају људи из различитих завичаја. То је вештачки, „прављени“ језик и у њему нема ни свежине ни дражи завичајних језика. / Језик наших завичаја припада другој цивилизацији и историјски је превазиђен. Нема будућности. Нови, заједнички језик угрозио је наше лепе, сликовите и атрактивне завичајне језике и осудио их н пропаст и заборав. / Ни наш завичај није више оно што је био. Све мање личи на себе а све више на све друге завичаје. Нова цивилизација униформисала нам је завичаје. Укинула је све оно посебно, ретко и необично. Да нема река и планина, не бисмо их могли разазнати и разликовати. И сами смо се изопачили. Нећемо да будемо оно што јесмо, више нам се допада туђе. ...

Душан Радовић
Из предговора књиге „Нашинци“, Т. Г. Панајотовића, 1983.