Слава у дому Д`лгошијиних

 Д`лгошијини и Клисаревићи. Ђорђе стоји први с лева. 

Прослављање Крсне Славе у Пироту је најлепша потврда пиротског гостољубља о коме су писали средњовековни путописци, очарани пријатношћу, отвореношћу и непрорачунатом услужношћу наших предака у чијим срцима је трептала једна дубоко побожна, Павловска мисао, коју је прибележио Мирко Живановић: “У који дом народ долази, у тај дом и Бог улази, и где гости не долазе ту Бог не пребива”.  (уп. Јев. 13,2)

Пример гостољубља познате пиротске породице Д`лгошијиних би могао да уђе у многе поучне књиге и уџбенике. Потомак ових вредних ћилимара, Миомир Митић с побожним поштовањем говори о томе како је његов деда Ђорђе Петровић Танин у свом дому код Големог моста у први дан Крсне Славе Светог Харалампија примао искључиво пиротске сиромахе који би се, знајући за овај обичај свог добротвора, од ране зоре низали пред његовом кућом све до нишавског моста. Да би све невољнике стигао да нахрани, милостиви Ђорђе је у својим одајама приређивао “шведски сто” са славским послужењем, док је своје рођаке и блиске пријатеље гостио тек у други дан Славе. Овај побожни ћилимар је тако чинио све до окончања Другог светског рата, када су комунисти разнели његову имовину напунивши цела два камиона мноштвом отетих ћилима, а њега злостављали и тамничили. Међутим, оно најлепше ткање Ђоке Таниног, саткано од милости и христољубља, нико од безумних није могао да отме и расточи. Оно је отишло с душом његовом као најдрагоценије уздарје Свемилостивоме Господу Христу.

Гостољубље старих Пироћанаца је у свом срцу понео и Тихомир Костић, одлазећи у црнорисце, те је касније, као владика Василије Костић, по речима једног биографа: “Крсну Славу славио седам дана, гостећи прво сабраћу архијереје, а остале дане одвојено, сваки посебно за монаштво, свештенство, родбину, пријатеље, богомољце, увек сам дворећи и посужујући за трпезом као самога Христа да је примио, подсећајући умногоме на гостољубивост праведног Аврама.” ...

У својим  “Малим градским причама” Мирјана Јонић Игић преноси реч Ђоке Кучкадина о чувеном пиротском гостољубљу: “Улезне ли, разђеле, госјанин у дом, преди њега се изнесе све најубаво за једење и за пијење, па макар си ти немал јутре за леб. Теб` може да пљушти под груди од празну мешину како кад преко Часни пости целу недељу расол кусаш, али за госјанина мора да има. Па, неје само што све изнесеш, него се и не отрзаш од њега од канење... Ако па остане да преночи при тебе у дом, најубава соба и најубаво легало че је за њега. На сви у дом че се припрети да на прсти оде и да ш`пчу, макар и пладне дошло, да га не разбуде”.

Приредио Ж. П.

Из књиге "Стара црква у Пироту" 

(Ова књига о храму је уједно и прва објављена

књига о побожности старих Пироћанаца. 

Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао

илустрованих страница у пуном колору.  

Доступна је у Старој пиротској цркви по 

веома повољној цени од само 250 динара)

Деда Јаков - Соко са Сокола

Поштовани читаоци, имамо велику част да вам у овом  броју Новог Момчиловца, представимо делове из необјављене књиге “Соко са Сокола” пиротске књижевнице Мирјане Јонић Игић. У овом делу она бележи животну причу заборављеног хероја Јакова Велекинца, човека који је ноћ уочи пробоја Солунског фронта уништио непријатељску артиљерију на врху Соколу. Храбри Јаков је рођен у селу Средска код Призрена а последњих двадесет година свог живота провео је код своје ћерке у Пироту, где је наша многопоштована сарадница обавила разговоре с њим, у два наврата 1986. и 1987. године.  Од срца јој се захваљујемо и желимо да ово драгоцено дело буде што скорије објављено.   

Деда Јаков са Карађорђевом звездом

„Те вечери, уочи нашег главног пробоја, пуковник Дунавске дивизије Драгомир Милојевић, построји нас и пита: „Је ли мајка родила јунака да се јави добровољно да уништи ону батерију на Соколцу, јер ће нас она сасвим осакатити кад ујутру кренемо на јуриш. Однесе нам досад најбоље људе“. Ја одмах  икорачим из строја и кажем: „Ја ћу. Ја се јављам да уништим артиљерију на Соколцу“. За мном се јави један мој сељак из Средске који је са мном дошао из Америке. А на неколико дана пре тога заробисмо шест Бугара. Скинемо ми са њих бугарску униформу и обучемо је. Ставимо бугарске капе, утегнемо се ко прави бугарски војници. Наш командант нас погледа: “Водите рачуна о себи. Идете у осиње гнездо, а нико од нас не може да вам помогне. Од сад па на даље препуштени сте Богу и својој сналажљивости. Нека вам је са срећом!“  И Коста Пећанац је био ту са бомбашким одељењем, па приђе и он да се поздрави са нама: “Послушајте ме вас тројица – рече. Ево вам по један пиштољ, две бомбе и по једна кама да вам се нађе.“ Узмемо ми оно оружје од њега и сакријемо га по његовом савету испод одела да се не види, а каме стависмо у камашну. Свако од нас доби и по једна кљешта да исечемо бодљикаву жицу испред наших и бугарских ровова.

Само нам брзина може спасти главу

Већ је пао мрак. Изљубисмо се са другарима, поздрависмо и изађосмо из логора. Испратили су нас муклом тишином. За све наше ми смо били већ покојни. Исекосмо нашу жицу и пузећи по земљи дођосмо без проблема до бугарске жице. Чујемо, тамо, са бугарске стране, лупа мањерка. Време за вечеру. Исекосмо и бугарску жицу и увукосмо се тихо у њихов логор. Нешто ниже, испод нас, бугарска објавница. Да би је избегли, идемо  још ниже. Нађосмо неки путељак и пођосмо њим. Пут нас одведе право у бугарски ров. Гледамо се међусобно и договарамо очима. Само да нас нико ништа не пита. Познаће по говору да нисмо њихови. Око нас гомила бугарских војника са порцијама. Видимо, кувари донели казан и деле вечеру. Прођосмо поред веће групе Бугара и настависмо даље кроз логор. Не знамо којим ћемо путем до врха Сокола. Знали смо, по информацији добијеној од нашег официра, да према врху Сокола воде само две проходне стазе сакривене између степенасто поређаних стена. Остали део је, кажу непроходан. Одједном, видимо испред себе тројицу Бугара избачених на мртву стражу. Иако је у нама све треперило од узбуђења, трудили смо се да што мирније прођемо поред њих. Они нас само погледаше. Не видимо оружје на њима, а и наше се не види. Не обратише они пажњу на нас. Мисле да смо њихови. Прођосмо их и одлучисмо да пратимо пут поред рова, јер нам је, некако, било разумно да он мора да води према врху. Идемо ми, тако, и избијемо на козју стазу која вијугаво иде иза громадног стења и жбуња, само шуме и стење. Тешко, планинско место. Уз велики напор дођосмо до врха Соколца. Испред нас пуче видик. Зелени плато и шест топова великог калибра. На чистини испред топова постављен на трави сточић и поред њега тројица Шваба. Једу нешто и пију. Никога више око њих. Видимо да имамо луду срећу. Сви су на вечери. Њих тројица вечерају овде и чувају топове. Чучнусмо иза жбуња. Ја шапнух другарима :“ Оставите пиштоље да нас не ода неки пуцањ, узмите каме, па сваки по једног. Ја ћу овог првог. Пазите само. Брзо ударац, и право у срце. Ако погрешимо, одоше нам главе.“ Извучемо ми каме из камашне. Чврсто обухватих дршку каме  и завукох сечиво у рукав да се не види. „Сачекајте да дођемо баш до њих“ - рекох. Устадосмо иза жбуња и пођосмо према Немцима. Дигоше они поглед са хране, али не реагују. Мисле да смо Бугари. Приђосмо као да хоћемо да их поздравимо и да им се придружимо у вечери. Видимо да ништа не сумњају. Извукосмо муњевито каме из рукава и ударисмо. Тап! Тап! Тап! Падоше без речи. На месту мртви. Морали смо да журимо да нас неко не затекне овде. Одвукосмо лешеве у жбуње, разшрафисмо затвараче са свих топова и вратнице. Све то однесосмо у шуму далеко од топова и закопасмо у земљу. Одозго набацасмо камење, грање. Нисам осећао страх. Никада, па ни на Соколу. Знао сам само да нам брзина може спасти главе. 

Као мишеви у мишоловци

Пођосмо назад. Другог пута нема, или га ми не знамо. Морамо опет кроз бугарски логор. Опрезно скачемо са камена на камен придржавајући се рукама за стабла и жбуње. Задатак је извршен, а нама шта Бог да. Важно да смо многе другаре сачували од сигурне смрти. Соколац није више тако опасан. Почупани су му очњаци и канџе. Дођосмо и до бугарских ровова. Шта ћемо сад? Вечера је одавно прошла. Ако нас зауставе? Слегох раменима. Шта се може. Морамо ту. Другог пута нема. Уђосмо у бугарски ров. Бугари стоје један поред другог и гледају доле, према нашим рововима. Ставили пушке на браник и осматрају. Што смо могли хладнокрвније закорачисмо. Били смо као мишеви у мишоловци. Бугари окренуше главу. Један бугарски официр пита: „Кој иде?“ „Наши“ – одговара бугарски војник. „Нашата патрола.“ Шта ако нас сад нешто питају. Ноге ми се укочише од напетости. Даде им Бог памети. Не питаше нас ништа. Изађосмо из рова, дођосмо до њихове објавнице и мртве страже и заобиђосмо их у благом луку. Ево нас опет пред бугарском жицом. Узосмо кљешта да пресечемо жицу, кад оном Призренцу испадоше кљешта и ударише о камен. Јесте да је висока трава, али овај ударац одјекну кроз ноћну тишину као детонација. Бугари припуцаше. Ми брзо легосмо на земљу. Ћутимо. Чује се фијукање метака. После пет минута прекинуше Бугари паљбу и све се ућута. 

Сачекасмо још мало, исекосмо брзо жицу, пређосмо брисани простор, исекосмо и нашу жицу и дођосмо у наш логор. Командир нас чека. „Шта је било?“ – пита узбуђен. „Уништили смо батерију на Соколцу“ – кажем. „Напад може да почне.“ Одједном сам био уморан. „Јунаци“ – рече командант, „идите у шатор, попијте нешто и одморите се. Хвала вам у име свих нас.“ А ту поред шатора, била је једна барака од дасака и у њој телефон. Командант уђе у бараку, а ми седосмо на клупу испред бараке. Чујемо како командант виче: „Хало, хало! Молим вас Степу Степановића. Сокол је пао! Нема више батерије на Соколу које смо се бојали. Топове су уништили тројица добровољаца из Америке. Сада имамо чист терен када ујутру кренемо на јуриш.“ Ми стојимо на вратима бараке и слушамо. Чује се јасно како војвода Степа са друге стране виче: “Одлично! Коначно је и та батерија уништена. А како се зову ти јунаци? Ко је први Американац који се добровољно јавио?“ А ја сам се јавио први. Командант пука одговара :“Први је Велекинац Јаков из Средске, општина Средска код Призрена. Други је Манцасевић Ђорђе из Призрена и трећи Тихомир Недељковић из Средске.“ Овај што се први јавио - каже војвода Степа - нека добије Карађорђеву звезду, а она двојица „Милоша Обилића“. „Разумем!“ - салутира наш командант поред телефона. Затим изађе из бараке, загрли нас још једном и рече :“Идите у ров и одморите се. Кад се раздани, крећемо у напад!“ Од одмора не би ништа. Тек што се раздани, поче француска артиљерија да грува. Отвори паљбу на бугарске положаје. Боже, Боже, Боже... Када поче напад да бије осамдесет топова са нашег положаја. Паљба не престаје, а са бугарске стране нико не одговара. А испред нас, тако, како да објасним, једна планинчина, па јаруга, па иза ње друга планина. Они су иза те јаруге направили јаке бункере и сакрили се. Командир нареди: “Сви бомбе у руке и јуриш! Бацајте што више бомбе!“ Ми засипасмо бугарске ровове бомбама. Унезверени Бугари дижу руке и предају се. Било је око десет сати ујутру када смо освојили прву линију бугарских ровова. Одједном, пристиже њихова резерва, а Немци митраљезима отворише јаку ватру. Претрчасмо прве бугарске ровове, сјурисмо се у јаругу пред нама и избисмо на чистину. Немци опалише други рафал. И ми припуцасмо. Ранише поред мене једног нашег и он паде. За њим паде други, трећи, четврти...

Немци не прекидају ватру. Бугарска резерва све више долази и опкољава нас. Свуда само Бугари. Иза нас, испред нас, око нас... Чујем нашег команданта како виче: “Опколише нас Бугари!“ Одједном, у магновељу осетих страшан бол од кога ми се замрачи свест и падох на земљу. Притрча један из моје јединице и покуша да ме подигне. Узалуд! Не може са мном да напредује и да ме носи уз планинску косу. Погледа ме само и спусти ме на земљу. Махну ми руком још једном и оде за војском. 

Бугарин му спасио живот

Лежим сам на разбојишту. Око мене препуно мртвих и рањених. Свестан сам свега. Знам шта се десило. Дум-дум метак ме је погодио у уста, улетео у грло и експлодирао. Поразбијани су ми сви зуби, обе вилице... Лежим на земљи и ћутим. Још увек осећам несвестицу. Одједном, видим пред собом бугарског војника! На рукаву има санитетску ознаку. Неко из њихове амбуланте. Приђе до мене. Ја полако померих главу. „А мамка ти српска“ - чујем га. Само то рече. Саже се и истрже ми из руку француску пушку коју сам држао загрљену на грудима. Погледа је и баци је далеко од мене. Е, рекох у себи, збогом Јакове. Сад си готов. Овај ће да те убије. И тебе и друге рањенике. Одједном, приђе још један Бугарин. Погледа ме, окрену се и чујем како виче некоме: “Јелате да ови рањени туримо у амбуланту. Дај носила да их однесемо.“ Ја ћутим и чекам. Донесоше носила. Потоварише три-четири наша рањеника и однесоше их. Полако се усправих на ноге. Онај Бугарин ме премери и рече: “Овај може да иде. Не требају му носила и помоћ“. Њих двојица ме узеше испод руке и одведоше ме доле у његову јединицу. Сакупи се око мене гомила Бугара. Дође и њихов командир. Поче да ме испитује. Пита ме која сам јединица. Ја покушавам да му објасним, али не могу да говорим. Из уста излазу само неартикулисано мумлање. „У бре“, рече њихов официр, „па овај је рањен у уста, не може да говори! Оставите га ту“.

/.../ Овај њихов високи официр, видим, не обраћа пажњу на мене. Још увек говори окупљеној војсци: “Слушајте ме војници! Напустићемо положај полако, тако да Немци не примете да бежимо, иначе, Немци ће нас пострељати. Бежите и не одговарајте на српску ватру. Или се предајте или бежите ако имате где“. Слушам ја како их официр учи бежанији и мислим: нека ти братко имаш још сто звездица, ти си нула према нашем редову. Преплашени Бугари почеше у гомилама да напуштају положаје. На мене више нико не обраћа пажњу. Разбацано оружје, хаос... Одједном, један Бугарин се врати до мене и погледа ме као да се извињава и тихо рече: “Слушај Србин, ми ће бегамо, да те водимо у амбуланта – немамо време. Моји другари бегају и ја ћу с њи. Збогом и не бој се, твоји ће сад наиђу и ће те нађу“. Ја закркљах колко сам могао разговетније. Хоћу да га питам има ли воде да ми да. Жедан сам. Разумео ме је. “Не“, каже, „не смејеш воду, Ја имам воду, али нећу ти дам. Ако пијеш, ће умреш. Немој да пијеш воду, рањен си“. Слушам га како ме другарски учи и схватам колико је рат страшан, ужасан, нечовечан... До малопре смо били заклети непријатељи, а сада ми он помаже и саветује ме. Да смо се срели у некој другој прилици, у другим околностима, можда би били и пријатељи. Е, и то је судбина! Има свакаквих и непријатеља и пријатеља. И добрих и лоших.

Забрањено је копирање и умножавање овог текста без сагласности аутора.

Да се не облажимо како да смо Турци!

Чувени пиротски прота Љуба са породицом

Када је Господ хтео да скрати своје Свето Еванђеље, Он га је свео на две свете врлине - молитву и пост, каже ава Јустин Ћелијски, наводећи речи Господње у којима Он помиње пост и молитву као једине злогонеће силе (Мт.17,21)”. Своје речи Господ Христос је потврдио примером  - и сам је строго постио, а постили су и сви свети апостоли, свети подвижници, исповедници, па тако и наши преци, стари богобојажљиви Пироћанци.

Владимир Николић пише да је у пиротским домовима сва чељад редовно постила све постове, укључујући среду и петак. Годишњи извештај лекара Округа пиротског о стању здравља за 1883. годину открива да су наши стари  поред ових редовних посних дана постили и још око Светог Илије, Огњене Марије, Вартоломеја, Прокопија, као и сваког четвртка до Спасовдана. Забринути доктори у овом извештају примећују да се Пироћанци због „својих верозаконских прописа више од половине године хране искључиво биљном храном“. Но и овај биљни јеловник није био нимало сличан данашњем шароликом изобиљу посне хране. Мирко Живановић у свом делу „Нишавље“ набраја разна старинска посна пиротска јела: пасуљ, лећу, боб, грашак, скроб, туршију, „ориз“, „покриву“, ћиселице, печурке, пужеве, рибе, кромпир... али и каже да су се Пироћанци њима гостили ретко, два, три пута годишње и да је главно посно јело био хлеб и стуцани посољени бели лук, смешан са сирћетом. 

Учитељ Гавра Пешић бележи у својим писмима из Пирота 1881. године да „овде народ јако пости, а нема тога који би се, не само у време великих постова, но и средом и петком омрсио (облажио). Штавише, негодује кад и за странца чује да је мрсио у посне дане. У време поста највише се хране пресним купусом, расолом, киселим паприкама и пројом. Имућнији покаткад празником купе по неколико драма морунске рибе, од које овде по свима бакалницама преко целе године имаде.“ 

Са Бадње трпезе (Фото: Т. Перовић)

Хаџи Боса Пејчић памти да када је била дванаестогодишња девојчица, почетком 20. века, у Пироту нико није ни помишљао да у току прве недеље Великог поста макар шта окуси, чак ни воде, пре заласка сунца, “а више њих, без обзира на године, трећега дана после заласка сунца окусе мало хране”.  Сећајући се свог детињства, учитељ Ћира Ранчић памти да се целе прве, Чисте недеље Великог поста ”једноничило (постило по ранохришћанској пракси - један суви оброк дневно, прим. прир.) и тримирило (прва три дана без хране и без воде, прим. прир.), како је ко већ могао да издржи. Кад су се тако окајали греси, приступило се исповести и потом примало свето Причешће”. Он каже и да је било појединих трговаца који су подваљивали купцима, тако што су уместо чистог зејтина продавали неку мешавину са лојем, па су се стари Пироћани нарочито чували од таквих продаваца бринући: “да се през Велићи пос` не облажимо како да смо Турци!” .. Побожност старих Пироћанаца била је толика да су архијереји допуштали венчања о Никољдану, знајући да овдашњи народ неће у посту да се омрси и претера са слављем. 

Занимљив је податак да је, након ослобођења од Турака, пиротским учитељима, који су пристизали из унутрашњости, нарочито скретана пажња да посте или и да макар не мрсе јавно у време поста, да не би саблазнили овдашњи богољубиви народ. Али је, на жалост, саблазни ипак било, те су родитељи оштро реаговали. Тако су Темштани 80-тих година 19. века подигли праву буну против два тамошња учитеља који су јавно у школи мрсили, а и саме ђаке омрсили у дане поста. Забринути родитељи су тада писали Ми­­ни­­с­­­­тар­­ству просвете, претили да више неће слати децу у школу, и на крају успели да отерају из Темске ова два учитеља опи­јена модерним европским безбожјем и бестиђем.

Пиротска породица Љубеновић   (Фото: Мирјана Игић)

Путописац из давне 1634. године био је запањен када је у једном пиротском дому видео како се снажно узнемирила мајка кад  је њено сасвим малено дете узело од гостију парче сира и појело у посни дан. Постоји запис да су крајем 19. века, многа деца из планинских села, због удаљености, ноћивала у градашничкој школи. Родитељи су им празником и недељом долазили и у току постова доносили искључиво “сув леб”, а каткад и мало пасуља. Мирјана Јонић Игић преноси у својим “Малим градским причама” сећање деда Ђоке Кучкадина који се као дете омрсио на Крстовдан не могавши да одоли “жешћим ђеврецима” набреклим од млека и јаја, те је зато од осталих ђака прозван “блажипетко” и био двоструко кажњен, и од учитеља и од својих родитеља. Прота Божидар Љубеновић у својим “Сећањима” пише да се у дому његових родитеља Сотира и Наталије “постило сва четири годишња поста, и среда и петак. Отац и мати су били строго побожни људи, а тако су и нас васпитавали. Неко каже да је пост тежак, нама није био, а били смо сви здрави и разиграни, бољи него деца која нису постила, а на које се у кућу гледало као мало воде на длану” (Треба рећи да се у старој пиротској породици знало кад је време поста, али се знало и кад је време породичним радовањима и играма, о чему исти прота бележи: “...У кући је било весеља у изобиљу. Сећам се да су отац и мати, срећни због толиког порода, после вечере играли коло. Отац поведе коло, а мати на кец, ми у средини, па сви певамо и играмо до миле воље. Нема данас такве среће и задовољства у породицама.”) .

Владика Василије Костић је као млађани Тихомир имао многе невоље током школовања у Карловачкој богословији, због упорног држања строгог породичног посног правила које је било престрого чак и за један богословски интернат. Он је касније, са својим духовним оцем авом Јустином, показао велику ревност у борби против тадашњих протестантских покушаја у СПЦ-у да се православни пост реформише и ублажи, а занимљиво је и сведочанство  садашњег свештеника Старе цркве Јована Глишовића који памти да га владика Василије као десетогодишњег дечака није причестио зато што је целе те недеље постио “на уљу”.

У старом Пироту пост је коришћен као благодатни лек у многим немоћима. Наш отац Зоран Тошић каже да му је хаџи Персида Петровић причала о поп Таси који је имао дар чудотворне молитве којом је многима помогао, па тако и њеној мајци Таски, исцеливши је од епилепсије. Овај богољубиви и веома скромни пиротски свештеник је свима који су му притицали саветовао, као најважније лекарство, ванредни строги пост и усрдну молитву... Колико се пост строго држао говори податак да чак и човеку на самрти стари Пироћанци нису давали мрсну храну ако би је пожелео у време поста. Тада би му рекли „нема“, „не мож се најде“, или „че га огрешимо за малу работу“.  

Зашто су стари Пироћанци били тако строги у посту, и по данашњим хуманистичким мерилима, просто немилосрдни ка себи, својој деци, својим ближњима? Зато што је њихово простодушно богољубље било извориште опитних знања по којима су они срцем осећали да је немогуће истовремено бити и сластољубив и богољубив (II Тим 3-4) и да је пост “извор сваког добра” (Свети Јован Златоуст)  који “малену децу чува, младима даје разборитост, а старцима достојанство.” (свети Василије Велики). Они су осећали да пост чува срце од тромости (Лк 21,34) и  да “уводи хришћанина у духовно стање” те он постаје “смирен духом, целомудрен, скроман, ћутљив, тананих осећања у срцу и мислима, лаган телом, способан за духовне подвиге и умовање, способан за примање божанске благодати” (Свети Игњатије Брјанчанинов)...

Данас, као и свагда, пост има своје присталице и опоненте, има оних који га с радошћу дочекују и најстроже држе, а има и нас који га једва испуњавамо уз сва могућа разрешења. Но сви ми заједно морамо да се у једном сложимо и признамо да је управо ова стара пиротска, строго побожна породица изнедрила најзначајније личности нашег града, чак четири знаменита епископа, много угледних свештеника, даскала, неустрашивих војсковођа и ратника, светски познатих научника, уметника, филолога...

Жељко Перовић

Из књиге "Стара црква у Пироту" 

(Ова књига о храму је уједно и прва објављена

књига о побожности старих Пироћанаца. 

Шивена је у меком повезу и садржи 160 богатао

илустрованих страница у пуном колору.  

Доступна је у Старој пиротској цркви по 

веома повољној цени од само 250 динара)

"Златен Пирот"

Костурница од преко 500 грађана Пиротског округа
које су бугарски војници поубијали у Барју 1917. године

"Златен Пирот". Овај назив често чујемо и дан-данас по улицама Пирота од туриста који долазе из Бугарске и који сасвим сигурно не знају одакле он потиче и колико је невоља донео грађанима пиротског краја у току Првог светског рата. Ако они не знају, а оно бар ми да знамо и да памтимо и поштујемо своје претке. И наравно, да праштамо и да никада злочине и злочинце не поистовећујемо са читавим народом. У наставку следи исечак из сећања проте Божидара Љубеновића:

“Кад су Бугари ушли у Пирот понашали су се као према свом народу. Пирот су прозвали `Златен Пирот`, а нас који смо живели у њему, сматрали су Бугарима. У почетку никакве репресије. Наредили су да се све фирме преправе, да се брише `ић` а стави `ов` на крају презимена. Дефицитарну робу, коу нису имали ни у Софији, Пирот су опскрбљивали. Шећер, гас, пиринач и друго, за Пирот је морало да буде, само да би задобили народ за себе. Одмах су отворили основну школу и довели свој просветни кадар. Пропаганда бугарска се вршила на велико. Народ ћути и трпи, али се никако не бугарчи. Војнике нису мобилисали са окупираног терена, јер по међународном праву нису смели то да раде. Ишло се тако прву годину и по, па једног дана дође у Пирот неки бугарски министар. Заказује бугарски збор који ће се одржати у Национал кафани, највећој у Пироту. Сакупили се сви истакнути Пироћанци, нису ни знали о чему се ради, кад ће тај министар у свом говору да позове Пироћанце да сакупе међу собом добровољни прилог да купе `аероплан “Поморавље” да го испрате на бојното поле да тепа српските кучеки`. Кад су чули људи о чему се ради, ко на врата, ко кроз келнерај и прозоре, сви се разбегаше, остане само два-три реда који баш нису незапажено могли побегнути. Кад су видели Бугари какве `Бугаре` имају у Пироту, одмах сутра нареде да се покупе обвезници и пошаљу у Бугарску на рад. Од онда су настали црни и несносни дани. Тек тада смо осетили шта је окупација, нема више намирница, а терор какав се не може замислити. Сваке ноћи блокада појединих делова града, претреси по кућама, што се допадне војницима носе, интернације честе, нарочито се окомили на студенте и гимназијалце. Ту још недораслу децу одводили су у Бугарску и терали их на најгоре послове. Многи су тамо и помрли. Народ погнуо главу, излази у град само по потреби... Како су Бугари на фронту губили битке, били су све гори...” 

Коста Н. Костић

Научник, истраживач, писац, један од заборављених великана Србије и Пирота. Преданим радом и пожтвованошћу посебно је задужио Пироћанце, стога ми, потоња поколења, скромно настојимо да мисао и дело Косте Н. Костића извучемо из сенке заборава.

Реч је о угледном интелектуалцу који је са родољубивом чежњом учествовао у оснивању старог Момчиловца, и био његов уредник и стални члан редакције. Захваљујући његовој писаној заоставштини ми данас имамо сведочанство културно-историјске баштине Србије, али и града Пирота у коме је Коста провео највећи део живота. Посвећеност у истраживању историје Пирота уз садржајне описе друштвеног и привредног живота тог времена издвајају Костића као веома значајног пиротског ствараоца. Поред тога, успешно се бавио описивањем индустријског живота тадашње државе, што га уводи у значајне интелектуалце србског народа. Богате биографске податке о њему можемо пронаћи у предговору посхумно објављеног дела: „Наши нови градови на југу“. Ово дело изнедрило се из Костиних надахнутих писања кратких монографија о новоослобођеним градовима јужне Србије после Бал­кан­­ских ратова, међу који­ма су убројани: Битољ, Скопље, Прилеп, Ох­рид, Пећ, Призрен. Захваљујући његовом прија­тељу, етнологу и академику Тихомиру Ђорђевићу који је и приредио поменути увод, књига је доспела на светлост дана и објављена је 1922. године.

Према овим наводима Коста Н. Костић је рођен 15. марта 1875. године од оца Николе и мати Настасије у Нишу, где 1886. године стиче основно образовање. Међутим, пошто се његови родитељи убрзо селе за Пирот, Коста наставља школовање у пиротској Гимназији, и завршава је 1895. године. Као добар и примеран ђак наставља усавршавање на Великој школи у Београду, Историјско-филолошки Одсек, а завршава је 1899. године. Академик Ђорђевић нам открива да је већ тада примећен његов научни таленат што је потврдио на Видовдан 1889. године, петстогодишњици од Косовске Битке. Костић је тада заједнички са другом израдио темат „Краљ Стефан Драгутин“ и добио прву награду. Рад је штампан исте године. Још запаженији успех постигао је следеће године, опет на Видовдан, темом „Трговински центри и друмови по Српској Земљи у средњем и новом веку“. Ова рад је у облику књиге штампан 1900. године на скоро 450 страна. По речима академика Тихомира Ђорђевића овај обимни и озбиљни рад у коме се објашњава значај појединих трговинских центара обележио је младог Костића као озбиљног историка. Значајно је да су његови професори истраживање оценили као велику добит за нашу географско-историјску књижевност. У периоду студија посебно је занимљиво поменути његово познанство са тадашњим професором Велике школе, Јованом Цвијићем које се касније преточило у пријатељство. Цвијићеве научне методе су оставиле дубок траг у Костићевом стваралаштву. Он усваја његово радно начело, по коме је наука дар који се треба употребити на оно што је племенито, дар који захтева велико одрицање и у великој мери жртвовање свог живота. Овог начела се држао до краја живота! После студија Костић се враћа у Пирот, настављајући да истражује и пише. Од 15. фебруара 1900. године служи као професорски приправник, а после положеног професорског испита из Опште и Српске историје и Географије 2. јануара 1903. ради као професор. За живота овај човек је био привржен пиротском крају, о томе сведочи читав његов живот. Потврду више налазимо у аутобиографији његовог сестрића, Десимира Тошића, такође интелектуалца, који помиње Костића као угледног просветног радника посвећеног Пироту током целе своје каријере. Радови „Историја Пирота“, „Прилози старим српским записима и нат­писима“, „Фолклористичке белешке из Пиротског Округа“ („Караџић“ 1900.), али и други необјављени записи остали су данас као обележје некадашњег живота пироћанаца. Остала дела попут: „Рударство и рударски предели и центри у Српским Земљама за турског времена“ („Наставник“ 1912.);  „Културне биљке у Српским Земљама за турскога времена“ („Наставник“ 1913.); „Домаће животиње као транспортна средства за турског времена“ („Гласник Српског Географског Друштва“ 1914.); „Прегледи Географске Литературе о Балканском Полуострву“  представљају његова истраживања значајним за поспешивање науке уопште. Костић се открива као свестран аутор са изразитим талентом препознавања важних детаља. Његове књиге и белешке сачињене у стако да богатим живописним материјалима допуњују историјске податке. Десимир Тошић је ову врсту истраживања назвао културном или социјалном историјом. И заиста поред историјских записа налазимо обиље садржаја о занатлијама и начину трговине како у Пироту, тако и у остатку земље. Сазнајемо да је Пирот крајем 17. века био поприште страдања и збегова, нарочито 1688. године због хајдуковања Еген – Паше. Док на основу записа о занатлијама и трговини у Пироту, имамо комплетнију слику некадашњег градског изгледа. Читамо да је у Пироту половином 19. века постојала једна радионица коже, лоцирана испод градића, а њен први власник био је Манча Петровић. Даље, да је било развијено ћилимарство и опанчарство. Да су се ткале бисаге, покровице, зобнице и вреће, и да је било доста трговаца из Београда који су долазили. Ове податке налазимо код др Бориславе Лилић у књизи: „Историја Пирота и околине“. Она је посебно указала на значај Костићевих радова за упознавање црквеног живота становништва Пиротске Митрополије средином 19. века. Такође нам открива необјављени рукопис „Трговачка и занатлијска удружења“, рукопис 7 из Костићеве збирке радова, у коме се помиње да је шегртовање било везано уговором који се тешко раскидао, чак и због болести. Шегрт је толико припадао мајстору да га је мајстор при напуштању посла могао заједно са радњом продати другом занатлији.

Педагошко – наставнички рад Костић је од 12. августа 1912. наставио у Београду када је премештен и постављен за професора Реалке. Ипак дани професоровања морали су бити прекидани због ратних неприлика. За време Балканских ратова обављао је дужност  помоћника начелника војне станице у Белој Паланци. Почетком Великог рата обавља исти задатак све до  1. децембра 1914. године, када је премештен у Пирот за комесара војне болнице. Ту је и завршена Костина научна каријера, али и живот, јер, док је обилазио болнице надгледајући негу рањениих и болесних војника добио је пегави тифус, и за осам дана подлегао болести, преминуо је 19. фебруара 1915. године.

Можемо рећи да је Коста Н. Костић до краја живота истицао врлински карактер. За њега који је био привржен отачству, није било дилеме шта радити када је требало помагати народу. Писаним радовима само је потврдио ову карактерну особину и оставио у амнет нама да то сачувамо. О искреном родољубљу најбоље сведочи цитат на крају књиге: „Наши нови градови на југу“ , а гласи овако: „ Светим сенима оних честитих, родољубивих и храбрих синова нашега народа, који падоше за слободу наших нових градова, пун топле захвалности побожно посвећује ову књигу, у потпису Коста Н. Костић.“ Ово посебно помињемо због младих нараштаји како би знали за постојање врлинских ауторитета у своме народу. На крају, најбоље да се послужимо речима академика Ђорђевића изнете у предговору поменуте књиге: „Као наставник био је одличан, као научник био је одличан, као човек био је одличан. Честит до крајности, умерен у свему, миран, питом, пун такта, а нада све радан као ретко ко – права научничка природа... Поменуте карактерне црте учиниле су његову личност истрајном и преданом у истраживачком раду, и само је његова рана смрт омела да му се до краја укаже оно што је у пуној мери заслуживао.“

Пише: Душан Ранчић

Слепи Милче

На празник Светог апостола Томе 1947. године упокојио се чувени деда Милче, појац при Саборном храму који је често певао и у Старој цркви, о чему сведоче записи на маргинама старих књига (“Ранђел Митић певао 22. 10. 1946. год. са Милана Слепог”) као и сећање старе Пироћанке, наше баба Вере Костић. Госпођа Олгица Петковић Гаричка памти да је Милче био веома речит и паметан, и да је често долазио у дом њеног деде, Светозара Николића Гаричке у Славонској улици и ту са њим водио веома садржајне и побожне разговоре. Деда Милче је био оснивач певачког удружења “Успеније Пресвете Богородице”, учио је заинтересоване певању и у православном удружењу “Покров Пресвете Богородице”, као и многе ђаке, будуће богословце а међу њима и Љубомира Антића, потоњег пиротског намесника. Свети владика Николај се при својим доласцима у Пирот нарочито радовао сусрету и разговорима са њим. Деда Милче је беседио и на јавним скуповима, о празницима, прославама, сахранама...  Дирљиву реч о његовом тешком детињству и животу оставио је његов школски друг учитељ Ћира Ранчић у делу “Из мог Завичаја” из 1935. године, сећајући се епидемије великих богиња која је његово одељење задесила у другом разреду основне школе:

“... Кад зараза сасвим престаде, пођосмо у школу. Ту сазнасмо да је ову опаку болест прележало више од половине ђака. Неки од њих су остали рошави по лицу, да је жалост била погледати их. али од свих најтеже беше прошао Милче. - Он је ослепио. Зато и није дошао у школу. Милчету је било крштено име Милан. Он је био јединац у родитеља. Родитељи му беху сиромашни, али су га чували и одевали тако да се ни у чему није разликовао од имућнијих ђака. Учио се врло добро. А по срцу и доброти био је најбољи од свију. Зато смо га сви много волели и од милоште звали Милче. Пошто у то време код нас није било школе за слепе, Милче је морао сасвим прекинути са школом. Свима је било врло жао, али му ничим нисмо могли помоћи. Једина нам је утеха била у томе, што смо се с њим састајали кад би нас господин учитељ недељом и празником одвео у цркву. Ту смо га у почетку застајали са оцем и мајком. А доцније, кад је навикао сам да се креће од куће до цркве, долазио је и без њих. Увек је стајао испред десне певнице, пред олтаром, и пажљиво слушао како старији ђаци одговарају на јектеније свештеникове. И тако Милче школу замени црквом. Долазио је уредно по двапут дневно: и на јутрењу, и на вечерњу. Ту је с највећом пажњом слушао све што се чита и пева. За кратко време научио је толико, да је могао певати све оно што и старији ђаци. Зато је сада, кад они уочи празника на вечерњи или празником на служби певају, заједно с њима певао. А имао је леп и звонак глас. Певао је са неким нарочитим осећањем. И његово певање се издвајало својом топлином и лепотом.... Доцније, кад смо ми, његови школски другови, већ били у четвртом разреду, за нас је била највећа радост кад у цркви и Милче с нама пева. Он би онда обично почињао, пошто свештеник заврши јектенију, а ми би прихватили и с њим сложно отпевали сваку песму. Кад сврших основну школу, с родитељима се отселих у друго место. Тамо сам од другова с којима сам се дописивао, добијао вести и о Милчету. Он је и даље редовно двапут дневно ишао у цркву. И временом је научио напамет све црквене песме и молитве, те је примљен за сталног црквеног певача. Тако је он, иако слеп, без нарочитог школовања, само својим трудом дошао до сигурног парчета хлеба. Прошло је много година отада. Милче је већ остарео, али још има леп и пријатан глас. Он и сада у цркви свога места пева у славу Творца. А пре неколико година певао је и у Београду на једном духовном концерту, који је приредило Свештеничко удружење. Тада су га и многи Београђани чули.”

Извор:
"Стара црква у Пироту", Млади Православац бр. 39 (књига је шивена и богато илустрована на 160 колорних страница. Заинтересовани је могу купити у самом храму по веома приступачној цени од 250 динара)

И не врнул се више...

Пише: Мирјана Јонић Игић

Млого је мутна вода отекла низ Нишаву од време кад је даскал Пота учил пиротска деца слова и „Оче наш“, па до даскала Ристу кога су пиротсће чорбаџије испратиле у Стамбол с песму „да се више у Пирот не в`рне”.
Однело време и прекрило прашиште кој знаје колко даскали и у песме спојани и по добро и по лоше запамтени. Лошето у гору нек иде па кому требе нек се с њега ћити, а ми да памтимо доброто, да ни раат на душу легне.
А имал је Пирот добри и чујени учитељи који су муку мучили и с деца и с надзорници и с малечће плате. Па, с деца и плате и које како, ама ка дојдеоше „надзорници народних школа округа пиротског“ да ђи преконтролишу и да испрате „извештај министру просвете и црквених послова“, они се смрзнеоше.
Најголема је мука била да пиротска деца науче српсћи и рачун. Затова надзорник Софроније Симић у јед`н извештај писује:
„На српски језик и рачун се обраћа највећа пажња, али иде теже, па сам упозоравао учитеље да користе примере из живота. Ученици у овом округу немају појма о граматици, а из рачунице учитељи дају деци задатке који су право мало предавање. Куриоза ради да поменем један пример који је учитељ пиротски дао деци из рачунице: једна је жена куповала свилу, и плаћала за један метар 14 динара. Ви, децо, не знате шта је то свила, али то је једна врло скупа ствар коју купују само богате жене и од ње праве женске хаљине. Јесте ли видели како се носи попадија? Е, такве хаљине носе богате жене по варошима од свиле...“ Уморих се кад је прешао на задатак. Док су деца понављала овај задатак и бркала речи „свила, подадија и варошанке“ заборавивши на цифре, ја сам морао прнути у смеј“

"Да се ред и лепотиња усади у детињу душу" 

Учитељи и ученици основне школе на Пазару (данас ОШ "Вук Караџић") 

у свом врту цвећа који су сами ученици одржавали. Пирот, 1934. године

Е, али нису сви учитељи били теквија. Те, госпојин Тошу Ћирића учитеља и „управитеља школе на Тијабари“ су поштували и обичали и деца и родитељи. И што је без паре на сиротињска деца давал књиге и свесће, и по голему љубов да у непревијене детиње главе сипе ак`л и на пут ђи изведе. Учи ђи он једнуш рачун сас зрнца васуљ и тн`ка издељћана дрвца, а они трепчу како свраће на југовину из скамијете, па че прозове Соту, на Провира из Долњу малу синатог:
- Имаш ли Сотире дрвца за рачунање?
- Имам господине.
- Изађи пред скамију.
Збере Сота из чантуту дрвцата и излезне.
- Колко имаш прутића Сотире? - питује га госпојин Тоша.
Сота ћути.
- Рашири руку да избројимо. Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, десет. Ако ти Миле, ево овај, узме шест, колико ће да ти остану?
Сота стисне брже шакуту.
- Ешто да ми ђи узне, господине?
- Ниси ме разумео, Сотире - че рече госпојин Тоша. Ајд да пробамо овако. Узми шест дрвца у другу руку. Замисли да су то јабуке, и да их ти поједеш. Колико ће ти овде остати?
Сота стисал дрвцата и гледа разокаво у госпојин Тошу.
- Да ђи изручам ли господине?
- Јесте.
- Јок, господине! - че рече Сота, а дорим привикује од муку. Баштами че ме утепа. Он ме олеши њекња ка изедо дугмиштата оди његовете дреје да ђи не најде при мене, да не знаје да сам ђи ја одрезал ка се играмо на сокак на пулове. Ако и пручћете изедем, баштами ми нема друђе издељћа. Па ем што че ме бије што сам ђи изел, ем че мене па боли мешина како што ме боле пуловити ка изедо.

Госпојин Тошину муку је мучил и друђи гомем и добар пиротсћи учитељ и „управитељ школе на Пазару“, Богдан Мадић и жена му, тија, кротка и стрпљива учитељица Љубинка.

А како је госпојин Тоша муку мучил да деца научи рачун, тека је и на госпојин Тошу учитељ, књижевник Радоје Домановић, муку мучил да пиротска деца научи да орате српсћи.
Уче једнуш падежи, па че Домановић прозове неког Илију изи Пазар:
- Хајде, Илија, састави реченицу од речи: птица, летети, поток и предлога над.
А Илија како из пушку:
- Птица лети над поток!
- Треба рећи птица лети над потоком - исправља га Домановић.
- Оће да је тако - че рече Илија.
- Ајде сад састави реченицу од речи птица, пасти, поток и предлога у.
- Птица паде у потоком! - че се из`пне овија.
- Исправно је рећи: птица паде у поток.
- Може и тако - не срди се Илија.
Домановић се од муку увати за главу, па настави да га питује:
- Састави реченицу од речи: риба, пливати, поток и предлога у.
- Риба плива у поток! - че рече мирно Илија, сигуран да је са потревил.
- Каже се: риба плива у потоку. - почне да се нервира Домановић.
- Сигурно је тека, кад Ви кажете! - слага се Илија с њега.
Тазе Пирочанац Домановић узд`не од пусту муку, па че настави тврдоглаво:
- Састави сад реченицу од истих речи и предлога низ.
- Риба плива низ потоку - че рече с дигнуте веџе Илија, а да не трепне.
- Црни Илија, - изнервира се Домановић - видиш ли да грешиш?

 - Како грешим, кад све понављам онако како га ви кажете? - че рече овија.
Насмеја се од сву муку Домановић, па узд`не:
- Како бре, Илија, да не научиш седам падежа?
- А како ђи па ти толко измисли господине! - че уздне и Илија уморно, како да је кола дрва на В`зганицу сам исецал.

А Илијинуту муку и д`н д`нс Пирочанци муче, и никако да разберу ешто, истина, мора да има б`ш седам падежа, кад се, те, убаво разбирамо меџу себе и с помалко.

Радоје Домановић из пиротских дана

Пиротске хаџије и Ставрине муке хаџијске

Свети владика Николај и хаџије међу којима је и група Пироћанаца, 

испред храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму

Најстарији писани траг о пиротским хаџијама пронађен је у рушевинама једне старе куће у Пироту. Реч је о путопису са ходочашћа који је давне 1776. године сачинио хаџи Неша, предак данашње породице Нешића. Он је на 17 листића уставним словима и на локалном наречју описао како су у Солуну  окупљене хаџије погодиле „френску галију“ за 28 гроша по човеку, и њоме стигли до Јафе, а затим наставили копном до Јерусалима.

Старим Пироћанцима је био заветни циљ да пред своју смрт посете Гроб Господњи. За многе трговце, одлазак на хаџилук значио је истинско покајање: неки су престајали са рђавим трговачким навикама у закидању купцима, а неки више никад нису узимали аршин и кантар у руке, да не би нехотице, по већ стеченој навици, неком криво измерили и тако се опет огрешили. 

Њихови испраћаји и дочеци били су празник за читав Пирот. Народ је у литијама дочекивао своје хаџије који су граду доносили благослов из Свете Земље и мноштво скупоцених поклона за градске храмове. И дан данас на њиховим зидинама стоје велика сликана платна “Јерусалим” као успомена на златна времена пиротске побожности. Баба Вера Костић памти да су хаџије сахрањиване уз нарочите обичаје и да са њих није скидано погребно платно...

У стара времена одлазак на Гроб Господњи подразумевао је и разне опасности на дугим и неизвесним путовањима, те су се у хаџилук углавном упуштали људи испуњени великом и незадрживом љубављу ка Господу Христу. Један од таквих био је и сироти терзија Ставра Џунић који се, након женине смрти, предао побожном животу и одлучио да походи Свету Земљу упркос својој немаштини. Учитељ Ћира Ранчић је написао дивну повест о хаџи Ставриним путешествијима, а ми је преносимо тек у исечцима:

Ставрине муке хаџијске

“... Из захвалности, што му Бог у најтежим часовима у животу посла анђела избавитеља у лицу старијег му сина, мајстор Ставра се заветова, да ће се целога свог века старати да живи богоугодним животом. Кад год је звонило на јутрењу или вечерњу, могли сте га видети у цркви. Висок, сувоњав, мало повијених леђа, у дугачком капуту од црног сукна, одмереним кораком ишао је улицом. На глави је имао црну шубару, а у рукама бројанице, које је стално пребројавао. Лице му мршаво, као у испосника и оивичено густом проседом брадом, а у погледу кротак и благ. Кад поред кога прође, подигне очи, махне благонаклоно главом и назове Бога.

Недељом и празником би одстојао целу јутарњу и Литургију, које су у то време служене једна за другом, без икаквог прекида. А по свршетку Божје службе, пошто би од свештеника добио нафору за себе, он би узео и у чисту марамицу увио неколико комада и за укућане, а и за извесне познанике и пријатеље, који су тога дана били спречени да дођу у цркву. Затим би прво свратио познаницима и пријатељима, да им да нафору. Код сваког би се задржавао док не добије уобичајено послужење. За то време су се обично водили разговори о служби у цркви и о другим религиозним стварима. Тек у подне би дошао кући на ручак. А често се догађало да је од неког био задржан на ручку. Онда би његови укућани тек сутрадан наштину морали да узму намењену им нафору, јер по шегрту, по којем би их тада обично известио о свом недоласку, не би смео да је пошаље. Бојао се да шегрт коју мрвицу не испусти, па да је онда неко изгази. То би био велики грех.

Тај се мајстор Ставра овим својим новим животом поче издвајати од обичних људи. Хаџије из места, иако беху све сами богаташи, почеше га призивати к себи и враћаху му посете. Водили су с њим многе побожне разговоре, али је он највише волео да слуша њихова причања о Христовом гробу и другим светим местима. Тада се у њему заче одлука да и он, по сваку цену, походи та места. Када би му син могао дати само толико новца, колико је потребно за подвоз на лађу и остале неопходне трошкове, он би сувим ишао пешке, па кад стигне. Ноге га, хвала Богу, још добро служе, а свуда у путу наћи ће се и добрих људи који би му својим гостопримством олакшали трошкове око хране и преноћишта. Ако се, и поред тога, буде нешто и намучио, то ће пред Господом само увећати значај овог његовог подвига и још више осигурати опроштај његових знаних и незнаних грехова.

Малобројни Пироћанци су били у могућности да оду у Јерусалим. Већина је само слушала занимљиве повести које су се препричавале градом и гледала ретке фотографије са хаџилука. Чланови православног удружења “Владика Василије Костић” су 2013. године открили у Архиву Старе цркве микро слајд са фотографијама из Свете Земље које су вероватно приказиване на побожним скуповима између два светска рата. 




+ + +

Пуче глас по граду да се мајстор Ставра спрема да пође пешке на хаџилук.

- Истина ли је, мајстор Ристо, да се побратим ти справља за `аџилук? - упита једном мајстор Коле.

- Истина.

- Па кага мисли, у име Бога?

- Кроз некој д`н.

- А зашто тол`ко рано?

- За това, што решил да иде пешће.

- Што му је па това требало?!... `Аџил`к неје како одовде до лозје. За тамо треба повише да се запне, а он је човек вечем улез`л у године...

- И ја сам му тов оратил, ама не помага ништо... А и на сина му неје баш право, ама нече да му скрши вољу. Једва збра малко паре, те му даде да му се најде за по пут.

... И једнога дана мајстор Ставру, много раније него друге поклонике, са свима почастима које овима припадају, испратише за Јерусалим.

Отпратили су га до краја густих врба, које, почев од града, с обе стране друма беху засађене у дужини од једног километра. ту се с њим срдачно опростише, пожелевши му сваку срећу на овом необичном путу.

До Солуна он допутова срећно, без икаквих препрека и сметњи. Свуда, где год би заноћио, дочекан је срдачно од својих домаћина. А многи, опет, сазнавши за циљ његовог путовања, при поласку из њихових кућа, обдарише га према својој могућности, молећи га притом, да се и за њих помоли Богу кад буде у цркви на Христовом гробу.

У Солун, док је очекивао лађу на којој је требало да се превезе преко мора, упозна се с неким Грком који је добро говорио његовим матерњим језиком. Он је, вели, у младости дуго служио у Србији, а неко извесно време провео је и у његовом месту, и онда научио српски.

Обрадова се мајстор Ставра што је наишао на човека с којим се може споразумети на свом језику. Његова радост беше још већа кад му овај каза да је и он из свог родног места потегао пешке за Јерусалим.

Мајстор Ставра се, као и сви старији људи из његовог места, прилично служио турским језиком, али тај језик није баш много марио, а и волео је да буде што је могуће даље од Турака. Омрзо их је био за време ропства. А слушао је да се тамо, кад се пређе преко мора, свуда може проћи и са грчким језиком. Зато се овом Грку повери као брату. Овај пак, пошто беше обична варалица, каквих много има по свим већим градовима, искористи то његово поверење.  Првом згодном приликом покраде га и нестаде, као да је у земљу пропао. Тако остаде мајстор Ставра без пребијене паре у овом великом и непознатом граду.

Шта ће сад?!... Напред не може, треба му пара за подвоз на лађи, Натраг би морао пешке, као што је и дошао, јер би се опет нашло добрих људи који би га својим гостопримством потпомогли у овој великој невољи. Али куд ће од бруке, кад дође у своје место?! Служио би за подсмех, док год је жив...

Док је, размишљајући овако, бесциљно лутао непознатим улицама, спази га неки Македонац који је овде имао своју радњу. Заустави га и упита: одакле је и зашто је дошао? Кад му се он пожали шта га је снашло, овај га посаветова да оде до нашег конзулата, не би ли му што могли помоћи.

Мајстор Ставра се прихвати овог савета, као дављеник за сламку. И у конзулату доби извесну новчану помоћ којом није могао платити лађу за превоз преко мора и продужити намеравани пут, али се том сумом могао вратити возом у своје место. Но он то не хте, већ у себи одлучи да помоћу оног Македонца који га је из милосрђа био примио и на преноћиште, покуша наћи каквог било рада, па кад стекне довољно пара, да, у име Бога, крене даље. И тако, после кратког времена, буде примљен за харџију у једном хану. Ту је морао остати две пуне године.”

Крст и икона у флаши из Јерусалима. Ризница породице Д`лгошијиних

/.../

У Солуну је мајстор Ставра живео врло скучено. Није се појављивао ван хана у коме је служио. Одвајао је и од својих уста да би само што пре уштедио довољно пара. После две године мучења и злопаћења, он стече колико му је било потребно да би могао продужити поклонички пут.

И тако, треће године по своме поласку од куће, после још неких мањих препрека и сметњи које срећно преброди, он на празник Цвети стиже у Јерусалим.

Случајно се догодило да су тих дана били допутовали и нови поклоници из његовог места. То беху газда Перча и газда Ваца, два највећа богаташа. Једнога дана, када су обојица пролазили најживљом улицом, газда Ваца застаде.

- Ама, тако ти Бога, погледај - обрати се газда Перчи - који је онов? Млого ми личи на нашега мајстор Ставру што полане пешће појде за овамо, па негде пропаде. Само му је брада поголема и сасвим бела. А и дреје му млого вејте и `сцепене, како на прошљака.

Погледа газда Перча у правцу куд му овај показа и спази како се међу светом тиска један висок, сувоњав старац, повијених леђа. На њему је некакав дугачак извештао капут који је сасвим избледео од сунца и на многим местима искрпљен. На главу му шубара која је већ изгубила свој првобитни облик и некада, као и капут, била црне боје. О рамену му виси велика торба од кострети. У левој руци држи бројанице, а у десној дебео путнички штап којим се у ходу поштапа. Дуга седа брада спустила се до појаса. Идући тако, својим уморним очима погледа лево и десно, не би ли се што лакше могао провући кроз онај шаролики свет који је у разним правцима врвео улицом.

Заинтересоваше се обојица и убрзаше ход.

-Ама одека беше ти, пријатељу? - једновремено га упиташе кад му се приближише.

- Откуд Пирот - немарно им одговори он, и не обраћајући пажњу на њих. Само левом руком притиште торбу која му висаше о десном рамену, трудећи се да продужи свој пут - Од како га оно у Солун покраде онај Грк, он је био врло неповерљив према свакоме, нарочито према онима који би му се овако неочекивано приближили.

- Ама да неси тов ти, мајстор Ставро!?-  повика газда Перча, коме беше врло загонетно ово његово држање.

Кад чу своје име, он се трже и тек тада добро загледа обојицу. Наједаред му се, дотле суморно лице, озари изненадном радошћу.

- Гле, зар сте то ви?!... - узвикну, пребацивши штап у леву руку и испружи десницу па их поздрави: - Добре ми дошли!... - и рукова се с њима.

-  Боље те нашли! - отпоздравише ови и пољубише се с њим у образ.

Затим, кад прође прво изненађење, те се мало стишаше, настадоше узајамна питања  и одговори.

- Сполај на Господа, кад су дома живо и здраво!... - срдачно захвали мајстор Ставра кад чу да су му сви код куће добро.

А кад им исприча све муке и невоље које је морао поднети на своме путу, газда Перча му рече:

 - Млого ли си се напатил! Добре си остал` жив!...

-  Е, Божја воља! Белћим је било писано да испаштам гре`ове и на башту си - одврати он.

Ова двојица његових земљака не само што су били веома богати, већ беху и људи врло доброга срца. Много их дирну његово причање. Сажалише се и договорише да они лично поднесу сав трошак око његовог повратка те да се врати заједно с њима. Тиме ће свој поклонички пут запечатити једним добрим делом. А да би његовим укућанима и пријатељима учинили што пријатније изненађење, о свему не хтедоше никога извештавати. Да би, пак, пристојније био обучен, пристадоше да му купе и ново одело. Кад му саопштише ову своју одлуку, он рече:

- `Вала ви млого и нека ви Господ плати за това добро дело што че ми помогнете да си се посрчено врнем дома!.. Ама што рекосте за дреје, за това не пристајем. Зашто кага сам си у њи мог`л да видим Божји гроб, у њи и дома че си идем.

+ + +

Икона Пресвете Богородице
и Богомладенца Христа. 
Детаљ са платна “Јерусалим”. 
Ризница Старе пиротске цркве. 

Нико не примети да је икада било таквог дочека као што беше овај кад се хаџи Перча и хаџи Ваца вратише из Јерусалима. То беху најугледнији грађани у месту, па је свако сматрао за своју дужност да својим присуством увелича њихов дочек. Свештеници, учитељи, ђаци, народ - све то беше изишло на железничку станицу.

Настојањем Мацка Полиције који је био дугогодишњи старешина својих општинских пандура, на станичном перону се васпостави нарочити поредак. У првом реду беху свештеници у златотканим одеждама, са иконама и крстовима у рукама. До њих, с обе стране, рипиде и барјаци, потом се упарадили ђаци. Иза ових стајаху породице, рођаци и пријатељи хаџије, па онда остали народ.

Сви с великим нестрпљењем очекују долазак воза. Учитељи код ђака с муком одржавају ред. А и међу одраслима се чује притајени жагор... Писак локомотиве из даљине још више појача ово узбуђење.

На оближњој кривини појави се воз. Сви извирили вратове и нетремице гледају у њега. Напрежу очи, не би ли на коме вагонском прозору спазили кога од хаџија...

Воз стаде. Из вагона се појавише хаџије иза једног старца дуге седе браде у већ похабаном оделу. Сва тројица пођоше заједно.

Све очи упрте у њих, али им старац највише привуче пажњу.

- Лелће, Бошће, кол`ко се је променил!...-  чу се нечији глас. Затим настаде неко тискање и комешање.

- Леле, тате, ти ли си?!... - најнапред узвикну син му Спира кад га познаде, и потрча, трудећи се да се што пре кроз онај свет провуче.

Једновремено с овим узвиком разлеже се глас:

- Побратим, бре, жив ли си?!

То га је познао мајстор Риста. Он му пре Спире беше пришао те се први поздрави и изљуби с њим. Утом му приђе и Спира, а и остали почеше прилазити. Млађи га љубе у руку, а старији се љубе с њим у образ. Хаџи Ставра плаче од силне радости, а и многима навреле сузе... Свима је мило, сви се радују... Само Мицко Полиција чупа косу што му ово поремети толико смишљени план распореда који је имао да се изведе при дочеку двојице најугледнијих хаџија из места ...”

Приредио: Ж. П.
Из књиге "Срби и Света Земља" (у претплати!)

Пироћанац на Kарловом универзитету

Разговор са Пироћанцем Светиславом Костићем, професором индологије на Карловом универзитету у Прагу. Светислав Костић је рођен 1. новембра 1951. године у Присјану од оца Боривоја и мајке Данице. У Пироту је завршио основну школу и гимназију, а философију је студирао у Београду где је и упознао Чехињу Мирославу, своју будућу супругу. У време студија периодично је одлазио у златни Праг где се коначно преселио 1981. године. Ту је докторирао на тему „Глаголски системи индијских језика“ а касније почео да ради на катедри за индологију на Философском факултету Карловог универзитета. Ту предаје групу индолошких предмета: систематску граматику санскрита, морфологију и синтаксу језика хинди, интерпретацију санскритских текстова, интерпретацију хинди тек­стова, индијски језички ареал, смерови у књижевности на језику хинди и др. Четири пута је боравио у Индији. Израдио је неколико студија и чланака о индијским језицима. Превео је са санскрита на чешки Бхагавагиту, део познате Махабхарате, као и Мануов законик. Коаутор је обимног хинди-чешког речника. Превео је са хинди на чешки и српски језик бројне песме и кратке приче које су објављиване у разним књижевним часописима. 

Приредио: Жељко Перовић

Шта то ми Пироћанци имамо са чувеним Карловим универзитетом основаним скоро пола века пре Косовског боја? Имамо студенте, младе Пироћанце које су њихови родитељи, имућније градске чорбаџије, још почетком 19. века слали у мајку свих градова  –  златни Праг да похађају разне школе. Карлов универзитет је тада био неостварени сан младог Антанасија, сина знаменитог поп Крсте који није могао да прежали што његов наследник неће у свештенике. Када је већ било доцкан и за студије и за свештенство, прота се пожалио пиротском дервиш-аги, Турчину доброга срца, те се овај заузео и његовог сина дао аскерском хећиму да изучи лекарство и постане први хришћански доктор у Пироту  –  чувени Хећим Тане... На Карловом универзитету је као професор радио и Лудвиг Куба, чешки сликар, писац и фолклориста који је крајем 19. века боравио у Пироту и тада израдио за нас драгоцене цртеже Старе градске цркве и зграде пиротске Митрополије која је касније изгорела. У овој престижној образовној установи је и Јован Валента „получио дипломе доктора медицине, доктора хирургије и магистра бабичлука“ а затим дошао у Пирот и постао познати „физикус округа пиротског“. Он је касније подигао писани споменик пиротским жрт­вама које су преживеле језива мучења од бугарских војника 1885. у бизарном рату краља Милана Обреновића, почевши свој лекарски извештај цитатом натписа са улаза у Дантеов Пакао: “Кроз мене се иде у град болан и проклет...”. На овом најстаријем словенском универзитету је студирао и музиколог, композитор и диригент Војислав Вучковић, рођени Пироћанац, кога су Гестаповци убили 1942. године у Београду и уврстили у тзв. „изгубљену генерацију чешких композитора“, генерацију која је готово цела пострадала од нацистичког режима. Прашки ђак је сасвим изгледно и Чех Карел Скацел, познати пиротски апотекар из прве половине 20. века. Име овог „доброг соколца и примерног човека“, како пише Света Петровић, и дан-данас носи главна градска апотека... Сви ови подаци су мање-више познати, међутим, мало ко зна да је управо данас на једној катедри на Карловом универзитету  –  рођени Присјанац и пиротски ђак, Светислав Костић. Да будем искрен, и ја то сâм не бих знао да ме судбина није заувек спојила са Присјанцима, тим веома трезвеним људима бритке и довитљиве памети, и доделила ми почасну и доживотну улогу - присјанског зета.

Поражена душа је увек покорна

Разговор са чика Светом почињемо, неочекивано, причом о родољубљу. Показујем му наш други број Новог Момчиловца и говорим о љубави ка Пироту и Србији која је почетком 20. века покренула пиротске интелектуалце да ове новине објаве, а затим и нас да их обновимо, читав век касније. Он ме пажљиво слуша док прелистава Момчиловац и каже да прати многе родољубиве сајтове, нарочито руске, и да је велика грешка што неки њихови, као и наши медији, често преузимају информације из западних извора. Каже да се и у Русији, као и код нас, информације доста тешко пробијају и да мало шта истинитог дође до јавности. Глобалисти и тамо гуше информације и бојкотују све што ради патриотски фронт те зато Руси имају видео-телевизију по имену „Познавателное ТВ“, где има јако добрих коментара и анализа о Русији, о њеној снази и слабостима, као и о свим напастима које су се окомиле на њу:

– Питање је да ли је Русија слаба изнутра. Доста тешко можемо сазнати шта се ту дешава. Можда преко појединих аналитичара, философа, као што су Александар Дугин, Евгени Фјодоров, Николај Стариков, Андреј Фурсов, међутим, ипак је то мало за упознавање зато што се нама Србима намећу информације са CNN-а који све контролише. Мислим  да су Руси много мање предвидиви него ми. Они су сада несложни, али знају да се некако одједном спрегну и онда крену напред. То је та тајанствена, јуродива словенска душа, то је нешто предправославно, неки прасловенски хирови. Руси су одлични шахисти. А ми Срби никада нисмо имали ни добру дипломатију, ни добре информације. Кажемо: „А зашто Путин не удари?“ Па није он луд, његов народ је изгубио 27 милиона људи у Другом светском рату. Ионако га оптужују низашта, а кад би још прешао украјинску границу, то би била велика грешка... Било би јако убитачно за њих ако би бранили Русију негде у Бугарској, Лици, Украјини. Мора доћи до те неке критичне тачке. Руси су спремни да се боре само у одбрамбеном рату, а то је онај који се води на својој територији и у коме се непријатељ коначно уништава. Тако је било у оба светска рата, као и увек раније. 

Говоримо о томе како је нама готово сасвим непознато шта се дешавало након Другог светског рата. Професор каже да су нам упорно сервиране лажи о Титовом „не“, о Стаљинизму и „Крвавом Стаљину“ од кога су много крвавији били Лењин и Хрушчов. Са друге стране, сакривани су важни подаци те зато људи не знају да је Стаљин издавао наредбе да се Казанска икона Мајке Божје односи у места најтежих ратних окршаја и да је тада вера Православна спасила Русију и човечанство од нацизма. Запад презире Стаљина јер је Русију ишчупао из руку ционистичких пљачкаша и направио моћну државу, скоро царевину.

– Колико сам могао да схватим, све идеолошке борбе од Октобарске револуције до данас су вођене против Русија. То је уствари, политика Енглеске империје, она америчка је само наставак ове. Енглези воде најлукавију, најкрвавију и најбезоч­нију политику која не бира средства. Уништили су неколико континената, Америку, Аустралију. Шта су само урадили у Индији? Људе су газили као мраве. То је та колонијална сила Енглеске. Фашизам је чиста идеологија Енглеске империје, не Немаца. Енглези су наметнули рат Хитлеру против Русије, и пошто нису успели да на овај начин срозају и униште Совјетски Савез, они су испланирали напад на Русе 1. јула 1945. године. То је позната историјска чињеница. Напад није извршен и Черчил је зато изгубио положај, па се тек касније опет вратио. Налогодавци, односно финансијери Ротшилди, Рокфелери, то нису опростили...  Њихови плаћеници ових дана уништавају Славјанск и кажу: „то су Руси урадили“. За њих не постоји разлика између истине и лажи. Сва прича је лицемерна. Код нас се још од 70-тих, 80-тих пропагирала та америчка философија, тај њихов прагматизам: Истина је оно што доноси корист. Зато они час „бране“ нечију државу, а уништавају њено становништво, а  час „штите“ становништво, а уништавају државу. Њима ти принципи уопште нису важни. Они друге народе, и уопште људе, не сматрају достојним дијалога. Раде оно што хоће. Видите којим речима се они обраћају Русији и Путину: „Како ти можеш себи дозволити да се мени супротстављаш, повуци војску 50 километара од своје границе“. Руси кажу: „добро, ево повлачимо“, а ови истовремено то одмах сматрају слабошћу и иду даље. Међутим, руско повлачење је нешто друго, није то одустајање од борбе... Важно је и знати да је језик који се данас зове украјински, само један руски дијалект из околине града Лавова. Католички попови су подстакли неког тамошњег сеоског учитеља да напише граматику тог дијалекта, а затим је Ватикан то инсталирао као службени језик – језик без књижевне традиције. Као када би неко данас рекао: „Ево, Пирот има свој дијалект, ми смо посебан народ“.

Чика Света каже да су Србија и Бугарска за Русију геостратешки врло значајне и да зато требају да се држе заједно, упркос многим историјским несугласицама и сукобима. Оно што уједињује ова два народа јесте Православље али и јарам савременог колонијализма:

– Ко је колонизован данас? Колоније су данас овде. Колонија је Бугарска, Србија и сви народи Југославије, Румунија, Мађарска, Чешка, Словачка... Међутим, они не верују и не виде то, иако их ови бију по глави. Уништавају их биолошки, хемијски, психолошки, а они кажу: „добро је, добро је, све је уреду“. Мене просто изненађује колико има сервилности код Словена, уствари, сваки народ је наиван, не само Словени. Знам Индију, знам Индијце. Јесте Енглеска формално изгубила Индију као колонију, међутим, ти људи тамо су постали тако сервилни да Енглезима, и уопште белцима, прилазе са страхопоштовањем и понашају се према њима као према полубоговима. Поражени народ, поражена душа је увек покорна. И америчке Индијанце су истребили, сабили су их у те сабирне центре, логоре, они су исто десетковани, уништени, и психички и физички, оно што је преостало, то је у логорима. Међутим, не знам да ли те сервилности има игде у тој мери као код Срба. Та наша раја је увек волела да буде западна. Идем градом и слушам како млади људи са одушевљењем изговарају: Њујорк, Париз... Неман западна гута земљу, а они јој се диве. Они који вуку народ у ту пропаст, имају узоре у неким мањим европским германским народима, којима је све једно да ли су Данци, Холанђани или Енглези јер је тамо енглески већ службени језик. У окупираним земљама Источне Европе већ уводе полако студирање на енглеском, и нема никог да каже: наш језик је стар, треба га неговати. Плашим се да ће то почети и овде у Србији, наши су поготову поводљиви и агилни у том смислу... Данас има много еурофила, али, што каже генијални Достојевски, када дође до најгорег, онда се сви држе Русије, многи међу словенским народима постају велики русофили. Критиковао је он Србе у својим Дневницима, али не да их понижава, већ их сажаљева. Треба читати те Дневнике али на руском језику. Нама не смета када нас пљачкају они који су нас бомбардовали, али зато нашим русофобима, т.ј. „модерним Србима“ смета да случајно не дође неки Рус и овде нешто заради. Та подозривост ка Русима потиче из народа, али мислим и да је и потхрањивана са стране.


Пиротски говор није грешка у развоју

Светислав Костић је израдио неколико студија и чланака о индијским језицима. Превео је Бхагавагиту, део познате Махабхарате са санскрита на чешки. Преводио је са индијских језика на чешки и српски језик  бројне песме и приче које су објављиване у разним књижевним часописима у Чешкој и Србији. Питам га одакле толика љубав ка Индији и индијској књижевности:

– Више се бавим језиком и лингвистиком, мање књижевношћу. А љубав вероватно потиче из млађих дана, из времена пиротске Гимназије у којој смо учили латински језик, то ми је било интересантно, нешто далеко, историјски удаљено... Касније ме је заинтересовао и стари грчки језик те сам и њега изучавао, а учио сам и новогрчки. Неколико година касније ме заинтересовао староиндијски, то је санскрит. После сам студирао индологију и научио сам хинди. У Чешкој сам упознао једног професора с којим сам доста сарађивао и помагао му када је писао неке уџбенике и скрипте. Касније је отишао у Индију као лектор чешког језика, тамо се задржао а затим постао и чешки амбасадор, тако да сам ја остао у Прагу као једини професор за хинди. Ми на универзитету негујемо четири индијска језика: хинди, бенгалски, тамилски и санскрит. За сваки од тих језика постоји један стручњак, а повремено имамо и екстерне сараднике.

Професор ми стрпљиво појашњава како се језици деле на индо-европске и неиндо-европске, и како се ови први, по једној старој подели из 19. века, деле на две велике групе. Прву чине балто-словенски, индо-ирански и арменски и они се сви скупа називају сатемским језицима, док другу групу чине грчки, келтски, романски и германски језици, и њих наука назива кентумским језицима. У занимљивој причи о језичким поделама, о правилима и одступањима од истих, долазимо и до нашег – пиротског говора:

– Нисам србиста али ме наш језик интересује. Мислим да су ови јужни, тимочко-призренски говори, много старији него остали говори српског језика који су сачували деклинацију, т.ј. мењање именица, придева и заменица по падежима. То се види и по гласовима који су овде боље сачувани, као рецимо полуглас ъ (тънко, уместо танко, прим. прир.). И наш акценат је јако интересантан. Налазио сам много сличности у акценту пиротског и руског, нпр. и овде и тамо је често сличан нагласак речи: „водá“, „млекó“, „козá“, „травá“, итд. Академик и књижевник Драгослав Михајловић критикује академике сербо-кроатисте, каже да Србију чини велики део народа који је са простора тимочко-призренских говора, и да је њима наметнут говор, односно књижевни језик, заснован на говору из динарских области. Није дошло до неке интеграције, до неког зближавања, требало је више уважити и неке особености јужних говора и омогућити узајамно упознавање како наречја, тако и локалних народних обичаја, веровања и стваралаштва. Има се утисак да у Србији доминирају Шумадинци са својом културом и језиком. Они сматрају да смо ми са периферије некако мањи Срби него они. А то је зато што они не познају богатство свога језика у његовим дијалекталним облицима као и народне културе других области. То је и зато што нисмо тако васпитавани, зато што немамо развијен школски и државни систем у смислу патриотског васпитања. Одбацујемо често оно што је наше, а онда околни народи у критичним историјским моментима, с неким правом, траже поједине области. Памтим још кад су седамдесетих година долазили Срби са Косова у Београд, а ови кажу „Дошао Шиптар!“. Грешка је у томе што Србија није имала национални препород, освешћење, него је све било стихијски. И то је јако опасно. Ми смо народ који нема никакве кохезионе тенденције.

Питам чика Свету колико је пиротски говор аутентичан, да ли је поменути полуглас ъ бугарски и  колико има турцизама у нашем локалном дијалекту:

– Сви словенски језици припадају индо-европској групи језика. Вероватно да су Бугари као неко неиндоевропско, урал-алтајско племе, бугаризовали Словене, прихватили словенски језик и дали му неиндоевропско име „бугарски“. Тај полуглас ъ није само њихов. Среће се и у неким другим језицима Балканског језичког савеза, например у румунском и албанском. Што се тиче мекоће неких сугласника у нашем говору, она је слична као у другим словенским језицима. Например пиротско „ћ“ је право словенско. Пиротски говор има гласовни систем много ближи другим словенским језицима од књижевног српског. Пироћанцима се сви смеју што „ћ“ изговарају као „тј“, односно „кј“, и „ђ“ као „дј“, односно „гј“, међутим мени се чини да је то сасвим логично, јер су ту палатализовани гласови „т“, односно „к“,  и „д“, односно „г“. На пример, реч „брат“ је у множини „братја“, и много је ближе пиротском меком „ћ“ („тј“). Књижевни српски језик не познаје меко „ч“ и „ћ“ и зато се данас сматра да смо ми нека грешка у развоју. Стандардни српски гласови „џ“ и „ч“  су нешто тврђи и чак су врло ретки у осталим словенским језицима. Они су вероватно примљени од Турака или још раније, од романизованих балканских староседелаца. О томе би вам више рекли познаваоци историје балканских и словенских језика. Руси, Бугари, Чеси, немају то тврдо „џ“ него имају „дж“ и пишу га тако... У пиротском говору нема посебних речи којих нема и у другим словенским језицима. Оријентализама, турцизама и персизама има доста, а има их и у осталим балканским језицима, као и свуда где су владали носиоци ових језика тј. Турци, Персијанци. Турски, који ми знамо као језик Османског царства, је нека мешавина арапског и персијског, релативно мало је изворних турских (урало-алтајских) речи. Има у војној терминологији речи које нису арапске и персијске, него су их баш донели Турци, а те позајмице су стигле како на Балкан, тако и у Индију. Рецимо реч „топ“, није ни арапска ни персијска, већ баш турска, онда „чаку“, то је нож и у индијском и у српском (чакија) и у персијском, затим, „сандук“, „банкук“ (пушка), барут, итд.

Помињемо и наше чувене пиротске проблеме са падежима. Професор каже да је до распада деклинације дошло у многим језицима и да то уствари није никаква неправилност:

– И у црногорском говору и у другим наречјима у Србији је дошло до губљења појединих падежа. Ја сам са уживањем гледао серију „Село гори а баба се чешља“, не мислим на саму радњу, већа како су етнолошки лепо описани обичаји, а и онај говор је фантастичан! Упоредив је са пиротским, нишким, лесковачким, врањским, разлика је само у падежима а фразе су потпуно исте, нема никакве разлике. И акценти су доста занимљиви. Нико не примећује да они у том говору користе само два или три падежа, слично као у пиротском. Они кажу „вода“, „од воде“, „у воде“, „Шведска“, „идем у Шведске“, „видим Шведске“. Не знам зашто се истиче да само јужни говори имају два падежа, кад их толико имају и они око Крушевца, Трстеника, то је скоро до Крагујевца? О чему ми онда ту говоримо? И грчки језик је губио падеже, у новогрчком постоје само три падежа, први други и четврти. Врло је интересантна паралела да је до губљења падежа дошло и у новоиндијским језицима. Тамо је остао први падеж, они га означавају као директни, и коси падеж – један општи падежни облик, који исто као наш четврти падеж, уз помоћ предлога, изражава функције свих осталих падежа. Само је разлика у томе што се у језицима балканског језичког савеза функције падежа изражавају помоћу поменутих предлога, т.ј. препозиција, и тог неког основног косог падежа, на пример: „човек“, „од човека“,  „с човека“, „на човека“, „при човека“, „из човека“, „над човека“. У хиндију и другим новоиндијским језицима није то препозиција него постпозиција, каже се „човека од“, „човека с“, „човека о“ „човека до“ итд. Тај савремени индијски језик „хинди“ је аналитички као и балкански језици и дија­лекти, међу које спада и  пиротски говор. Ту нема неправилности. Шта је правилно у језику? Правилно је то што се прогласи од неке научне институције, од неке државне комисије за стандард. Језик као такав не познаје правилно и неправилно, он се развија као биљка, пружа гране, цветове, и све је ту правилно. Књижевност и поезија никако не трпе такве стеге. Неки народи су више рационални, строги, траже да се све нормира, као што нормирају улице, дрвореде и не подносе те такозване неправилности. Тако имају и стандардизоване језике, па се зна, падеж се има користити овако, речи се морају користити као књижевне и стандарне, а ове друге нису стандардне и не смеш их користити. Е, сад шта је добро, а шта није добро... Други народи немају толико проблема са стандардизацијом, са нормом. Да кажем и да је санскрит уствари нормирани језик из неког четвртог столећа пре наше ере. Одбачено је све оно што им није улазило у систем и скројен је језик који је проглашен за стандардни књижевни. Сам назив језика санскрит, т.ј. санскрт не означава припадност неком народу, већ је чисто језикословни термин, сложен је од речи „сан“ што значи „с“, и „крта“ што значи „учињен“, дакле, језик справљен, направљен, нормиран, стандардизован. У то време се санкрит није говорио на целој индијској територији, те су наспрам њега истовремено постојали пракрти, што дословно значи „природни“, односно спонтано развијајући говори. Касније су и неки од пракрта били стандардизовани и од њих су прављени књижевни језици.


Народни устанак мора да се догоди

Наш Света каже да су кроз пиротски крај прошли многи народи и многе идеологије, религије, и да је права штета што се томе никада није поклањала довољна пажња и што се није улагало у истраживања јер би се вероватно дошло до значајних података о првобитним становницима Балкана, можда управо Словенима. Он је превео са санскрита на чешки древни Мануов законик кога данас многи истраживачи упоређују са Душановим закоником. Професор каже да је Душанов законик закон државника, док Мануов законик није везан ни за какву реалну личност и више представља збирку обичајних норми  – опис свега што се практиковало у животу појединца и у целом друштву:

– Има много сличности између пиротских, односно српских и словенских, с једне стране, и индијских обичаја, с друге стране. То је та стара, праиндоевропска заоставштина. У православним обичајима има много прехришћанског. Хришћанство је многе старе обичаје преузело. Индијски погребни обреди из ведског периода су и данас живи, да се мртвацу носи храна, да се на толико и толико дана врше помени за његову душу. Тих честих помена нема код католичких народа. Код нас и Индијаца има много сличних обичаја и када су у питању рођење и крштење детета, сва­д­бени обреди итд. Стари Индијци су имали много смисла за научну класификацију, данас су хаотичнији, а у оно време Индија је била много бистрија, духовнија те је заслужна и за многа научна открића и идеје. Тако и у области о којој говоримо, знамо да су, например, класификовали и односе међу људима, они су односне брачне заједнице делили у осам категорија. Ту је сваки контакт мужа и жене дефинисан. Традиционални индијски брак је склапан искључиво на основу договора једне и друге стране. У том Мануовом законику, и у другим приручницима обичајног права - сутрама, постоје правила која омогућавају девојци да одбије брак. Није ту било никакве продаје и присиле као, например, код неких других народа. Муж и жена су сасвим равноправни. Отимање жена, продаје и пок­ривање женског лица су новије појаве у Индији и старе су сто, двеста година, то су муслимански обичаји и утицаји...   Што се тиче лапота (обичаја ритуалног убијања најстарије мушке главе у породици – каменовање, прим. прир.), он се помиње у нашој етнолошкој литератури која наводи појединачне случајеве везане за села Расницу, Присјан, као и за Влашку крајину, Црну Гору и друге области. Сматрам да је то обичај романизованих староседелаца, чији су потомци, на пример, Власи, народ који данас живи међу другим балканским народима. Лапот је од латинске речи lapis и значи камен. Логично је да то није наше, јер и реч није наша. Мислим да је то чисто несрпски и несловенски обичај јер је у нашем народу однос према старијим члановима породице неспојив са оваквим ритуалом.

Након три сата разговора чика Света мора за Присјан а за који дан и у златни Праг. Многе теме смо тек начели, многих се нисмо ни дотакли а он ми каже да ћемо наставити причу јер ускоро опет долази и све ће чешће долазити. Његова велика жеља је да се по окончању рада на Карловом универзитету коначно врати у свој вољени Присјан:

– Присјан волим, ту сам рођен, најпознатији ми је. Он представља мој почетак  свега што јесам. Што се данашњег момента и ситуације тиче, из ове перспективе, све ми ово изгледа доста жалосно. Не само наш крај и Србија, него и цео овај континент. Како се можеш нечему надати кад видиш да је неко ставио шапу и не да? Али, ипак, сматрам да појединац може много да учини. Веома је важно васпитање, ширење неког утицаја, неке позитивне пропаганде, да се унесе у народ вера да није све изгубљено, тачније, да није ништа изгубљено. Да се искорени та похлепа за материјалним по принципу: да ја имам, а држава нека пропадне. Ето, то је већ почетак неког устанка. Тај устанак покорених словенских и источноевропских народа мора да се догоди. Руси су већ организовали свој народно-ослободилачки покрет који се бави ширењем истинитих информација и освешћивањем народа који мора да схвати да су званичне информације подле и подмукле, да су штетне, да су штетни њихови производи, не само духовни и душевни, него и ови које једемо и које пијемо. Немој куповати страну храну, купуј оно што је у твом селу произведено, у твом граду... Ми као млади ништа нисмо знали. Младима је у добром проценту наметнут начин понашања још од  80-тих година прошлог века. Велики глобалисти су још тада почели да уништавају Словене. Нашу младеж су васпитавали ноћном животу, од 11 увече до 3 након поноћи, а тога никада није било овде. Са друге стране, Шиптаре су васпитавали да превозе дрогу из Авганистана да би овде убијали становништво, не само духовно, него и физички, биолошки. Одакле толико дроге? То није ништа случајно. Колонијалисти и данас раде оно што су радили у прошлом и препрошлом веку, имали су они и тада опијумске ратове у којима је дрога из Авганистана, преко Индије, била усмеравана против Кине, где је од ње страдало на десетине милиона становника. Данас то исто раде и нама, то раде и Русима након победе у хладном рату. Тамо неколико десетине хиљада младих умре од дроге сваке године. А и да не умре, такав човек више вегетира него што живи. На то треба указивати, да је наркоманија данак у крви савременим колонијалистима, баш као што је инсталирање на стотину страних банака данак у финансијама, плаћамо и данак у природним богатствима, данак су и разне агенције за такозвано упознавање које од наших жена праве проститутке, данак су и параде које понижавају мушкарце, и усвајање словенске деце од стране америчких педофила које је недавно законом забрањено... То освешћивање је најважнија борба, и наравно, да се рађају млади људи.

Пирот, 5. јул 2014.
Извор: "Нови Момчиловац" бр. 3/4