Поп Мартиново благо

Поп Матиново благо. Вечита тема у Нишављу. Причало се да је крајем деведесетих, током ратова, неки наш генерал довукао велику војну силу како би открио поп Мартинове ризнице сакривене некуд над реком Јермом, у врлетима Влашке планине. И данас су живи стари Височани који памте да су за време фашизма сељани били приморавани од бугарских власти да дугачким моткама пробадају тло свугде по Арбињу, претходно спаљеном ради лакшег налажења поп Мартинових скришница. Потрага за  благом свештеника који се ради освете одметнуо у хајдучију била је актуелна и раније, у време краљевине што илуструје и овај новински чланак с почетка 1941. године... Једна од најзанимљивијих легенди каже да је поп Мартин био један од чувара блага Немањића које је на време склоњено пред османлијском најездом и вековима брижно чувано на различитим локацијама. Друга вели да је култ поп Мартина живео двеста или триста година након његове смрти јер се његово име као чин преносио и наслеђивао међу хајдуцима због огромног страха које је изазивало код Османлија. Ипак, оно што је очигледно и засигурно тачно јесте то да су трагачи за закопаним благом у источној Србији трајно упропастили бројна археолошка налазишта, оскрнавили многе цркве и манастиришта, уништавали древне фреске, са њима и своје животе, породице, своје омамљене и грозничаве душе.  (Ж. П)

Код кума на руч’к сас чурек

- Ускрс је, за нас децу, био најлепши дан у години. За тај празник се куповала свечана гардероба, или се раније купљена гардероба чувала и облачила на сам дан Ускрса. У време Ускрса у граду се осећала празнична атмосфера. Сви су били весели и посебно расположени, сећа се на почетку разговора пензионерка Снежана Стефановић.

А празнична еуфорија је почињала недељу дана раније, тачније на Лазареву суботу – Врбицу. Врбица се слави за успомену на дан када је Христ ушао у Јерусалим и када су га деца свечано дочекала и поздравила. То је дечји празник, али у слављу је учествовала цела породица.

- За Врбицу смо се окупљали и са неким старијим смо ишли у Барје Чифлик, где су некада били врбаци. Брали смо врбове гранчице и носили их кући. Тог дана смо ишли у цркву, где су нам родитељи куповали звончиће. То је за нас децу био посебан доживљај и нешто као увод у наредну недељу коју смо са нестрпљењем чекали. Јаја су се фарбала на велики четвртак и велику суботу. Обично је мама фарбала у „луковиње” или у младо жито у жуту боју, мада су се продавале и боје за јаја. Сећам се да је преко пута зграде општине, ту где је сада апотека „Липа”, била продавница где су се продавали специјални папирићи, попут салветица, разних боја и шара. Са цветићима, тачкицама, пругицама. Радовали смо се тим шарама и са нестрпљењем чекали Ускрс да са мамом фарбамо јаја и видимо како ће шаре да се пресликају. Врућа, кувана јаја би умотали у салвету и шаре би се пресликале. Прво јаје се обавезно фарбало у црвену боју и склањало поред кандила и кућне иконе, као чувар куће, сећа се Снежана прошлих времена. Велики петак је био подједнако свечано обележаван као и Ускрс. Пост је био обавезан, чак и за децу. Кувао се постан пасуљ, чорба од младих коприва и салата од парадајза.

- На Велики петак смо једва чекали да падне мрак да нас мама води у цркву. Дотерамо се и сви породично идемо да присуствујемо богослужењу. Онда се вратимо кући да мало одспавамо, па у три сата изјутра поново идемо у цркву. Пред зору смо излазили напоље. Носиле су се литије и обилазила се црква три пута, са упаљеним свећама, а свештеници су држали службу. После тога смо журили кући да са том свећом упалимо кандило. Пазили смо да се свећа успут не угаси. Субота је била дан за кување, спремање печења, мешење колача и фарбање јаја. За тај дан је морало да се има. Штедело се и нема породице која није имала за Ускрс јагње на трпези и јагњећу сармицу од изнутрице, сећа се Снежана.

Од четвртка до недеље „перашке” су биле сакривене. Мајке су их обично криле од деце да их не узимају, а често су говориле да су „перашке” у цркви.

- На Ускрс смо устајали рано, радосни и облачили свечану гардеробу. Онда би мама првом, црвеном перашком три пута прелазила преко наших лица и говорила: „Да си црвен, бел како перашка”. После тога смо добијали перашке и трчали на улицу да се куцамо са децом и испробавамо чије је јаје јаче. Дечаци су новчићима гађали јаја, а падале су и опкалде, наравно све „у перашку”. Тог првог дана празника се нигде није ишло. Породица је била на окупу. Други дан је био резервисан за посету кумовима. Месио се „чурек”- милиброд и са перашкама носио куму и тамо се остајало на ручак, прича Снежана.

Посебан доживљај за децу су биле вртешке које су специјално биле постављане за Ускршње празнике.

- На месту садашње зелене пијаце био је постављен чувени Мунин рингишпил. Била је ту и „вртељешка” са коњићима за децу коју су покретали мало старији дечаци ножним погоном. Вртело се један „круг” за једну перашку. Тих дана су Цигани, музиканти обилазили насеља и ишли од куће до куће и свирали. Било је и доста мечкара. Цигани су им свирали, ударали у тупан, а мечке су играле. Обично им је свако давао по нешто, прича са сетом Снежана.

Биле су то године када се Ускрс још увек „слободније” славио. Постепено су и Ускрс као и остали православни хришћански празници почели да се славе кришом или у кругу породице, а само старије жене посећивале храм божји покушавајући да одрже обичаје и веру. Временом се много тога изменило.

- Нико ко је радио није смео да иде у цркву, нити смо на посао за Ускрс смели да носимо фарбана јаја. Деца су кришом са бакама одлазила у цркву. Све што се радило, радило се кришом, каже на крају Снежана не скривајући радост што се све ипак вратило и што се, упркос забранама и неретко казнама „по политичкој основи”, лепи Ускршњи обичаји нису заборавили.

Текст: Данијела Тобић ("Слобода" бр. 2441)
Фото: Тањица Перовић

Шамија

Разлетели смо се по кућу, кречимо, сређујемо. Из некакву фиоку истресе се шамија, шарена, убава, нова, чијо ли је па тов, че ђу врљају. Ја ђу па прибра при мен'. Мајћами се сети...
Мај месец беше, време се преличило, отоплело, планината озеленела, у рибе че идем, у Рсовци, на Височицу. Млад, летим, само подалеко да се отиде, рибете поголеме тамо подалеко. Однегде приклопи облак, вану ме ћиша, растури ме, зима се врну а ја, че се заледим. Некако се доклецка до селото, вртим се по ширину, све заклопено, нигде човек. Седо на камик.
Тек, на једна врата од кућицу стоји и ћимка ми жена, стара. Пријдо, прекривила се, уведе ме у ижу, ижата поцрнела, некречена, ама жешка, мирише на дом. Притури баба дрвца, посади ме до шпоретинуту. Ја голем, како вретено, преклопил сам се на троношку а она се врти окол' мен', донесе ми шерпе с ћисело млеко, алуминијску кашику, чим кусну струја ми сабра уста. Питува ме за фамијију, рече Љубица да се зове, исприча ми и за синове и за унучетија по Војводину и одвика малко. А ја кусам млеко и гледам ђу, не знам какво да речем, дете бео. Просуши ме баба Љубица па ме пушти да си идем.
После некој д'н, исприча дома какво је било, мајћами се у суботу врну од пијац сас нову шамију, кутију шићер у коцке и кутију чоколадне бомбоне, замота све и рече да дадем на баба Љубицу кад отидем па.
Пројде се неколко, отидо па горе, газим весел, идем камто вратата а на њи парче артија, плаката, баба Љубица се преселила, тамо куде че се сви преселимо. Постоја па укрути нође, обрну се и полка изм'ко к'мто рекуту. Оди, гледа, вача рибе, седо че једем, напипа у ранчето кесу. Извади бомбонете, па дји врну, шамићуту исто. Глта пљунће па малко одвика и ја.
Дома ме питаше однел ли сам какво сам понел, .... реко, однел сам .... сл'га!

Пише: Александар Панић
Фото: "Старица у Дојкинцима", Тањица Перовић

Браћал`к

Голем рат - голема мука!

Натисал терет на народ ко Стара планина. Иљаду девестотин и шеснајеста година. У цел пиротсћи крај остале само жене, дечица и старци. А како у град тека и по села. У цел Висок нема мушко у снагу. Нема кој да помогне. Ни стог да здене, ни дрвца да докара, ни да пооре... Што остало у домови, које недорасло, које претвасало. И по град и по села газдује бугарска војска. Како да си је на баштинију.

Младиња откарана у рат. И Денко из Пклешицу је откаран у војску. Кој знаје куде је! Жив ли је, неје ли! Господ једн` знаје! Отиш`л је с друђи мужје још 1915 године. На дом је остајил жену Јаглику и три дечица. Водицу једно на друго немож си даду. А Јаглика млада, убава... Образје како пердиш, лице синуло како сл`нце у зору нади Три кладенца, коса како најдебел сноп у жетву, ж`лтуњаво златан, тежак и напел од п`лно зрно. У снагу т`нкопијеста, висока... Ма, да гледаш па да се заборајиш!

А дом јак, газдинсћи...

А Денко силан и у памет и у снагу. Убаво би се живело, ама, кој знаје куде је са Денко и какво је с њега.

Сирота Јаглика на нигде. Теретује сама. Чува дечица, гледа дом, колко може дрћи по поље, гледа сточицу, па у сву муку пречекује и чужду војску која налети по путиштата у село. Кад њу арне натежаје, она поузд`не, попребрише кутачком с`лзу, па се прекрсти, дигне очи нанагоре и улезне па у бразду. Горе високо, доле тврдо! И тека мињују године... Налагају се једна на другу... Падају ко скапан гроз од вињагу. С`вни - мркни!

Тув - там, па дојде аб`р за по некога из село. Пођинул! По некоји па добију и писмо. Још је жив! А оди Денка ништа! Ни жив ни мртав!

Малко по малко, у село излезе реч за Јеглику.

- Е, убава жена, лозје покре пут! - че рече некој усуле и отћимне с главу к`мто њен дом.

Е, сирома Денко! Ако је разђеле жив, ич да се дом не врча. Жив у земи да легне, ш`пне друђи.

Наблизил Ускрс. Иљадо девестотин и деветнајеста година. Војска се врча дом. Свака сила за време. Прекара се и таја мука и рат.

Још сумракњичаво. Јеребичасти облачичи се разбивају на белужњава валаметића, а откуд Вртибог подувкује ветр`к и лелеје лисје и т`нће гранће од јаралиће. Мерише на убав д`н.

Уз каљаву Долњу малу варка и гази одвисоко човек у ж`лте вранцусће цокуле и широку шајкачу набијену на чело. Једва чека да си види дом после толће године.

- Кој знаје да ли че ме децата познају? - усмивује му се и око и брк. А и ја њи! А Јаглика? Јаглика, Јаглика, Јаглика...

С тов име живим четри године. Само да су ми сви живи и здрави!

Истијо, по тијо, како поганац преди кљусу, натисну Денко кваку и улезе у дом. Ни дума, ни вреви! Како кад га је затајила тишина која искача из ижу. Јаска му углаву, а уочи му се ст`внило и премрежило.

У ижу, на сламарицу, лежи жена, а дечица окол њу прикокрена једно уз друго како мачетића.

- Јагличће, Јагличће моја - пипну ђу Денко по рамо, а не може да д`не да проорати. Стегло га угруди и стентавило се, па му глас мињује како низ цивун.

Рипну се Јаглика како на црни трн да је наступила, уѕрну се у Денка и изви тужицу. Изрипаше се и дечица из с`н, исплашена и уѕверена, ровнуше и она и навискаше се на мајћу једно врз друго.

- Дош`л си, жив си, дош`л си, ш`пче Јаглика и пружа руће к`мто њега. Стра ђу да га пипне, да не штукне и ишчемреје како чур на ветар. Клекну Денко на сламарицу. С`лза с`лзу стиза... Пригрну ђи сви на куп, па се тићемка себну.

- Јаглиће, чија си овоја дечица прибрала? Која су наша?

- Сва су моја Денко, сва... проѕукло ш`пче Јаглика.

Денко обневидел гледа упразно. Јаска му цела снага, мрчи му памет, душа му у нос.

- Шес деца, шес деца... А ја три остаји... Само три... За какво ли дооди, Боже! Остаде Милутин, остаде кум Пера... А ја дојдо... Ја дојдо жив, живом ми месо отпадало!

Јаглика се диже од сламарицу. Дечица вој се држу за скут и пишту да ђи узне. Она се раскрилила како квачка нади њи, збира душу и прег`лчује свако слово које изорати.

- Е Денко, Денко, ти си овеја године једну муку мучил, ја другу. Може бити поголему. Дом да одржим, деца да очувам, израним и на леб изведем. А војска и при теб и при нас, Денко. А мину комитсће чете, а мину бугарсће чете. Једна војска другу стиѕа. Како дојду, тека сакају. Све сакају! Почну сас једење. Даваш мој Денко и што немаш...Па уз једење иде и пијење... Рећију од бурјам печем па давам! А кад се наједу и напију, очеју и п`лно легало! А ја? Ћутим Денко! Ћутим и трпим! Неје од ћев, него од зор! Ако зинем, брже че зажмим, ама кому сирочетија да остајим?

Оваја су сва дечица наша мука Денко. И моја и твоја! Ако ли ђи нечеш, смрт че си створим доле у вир! И на мене и на децата! А ти Денко, како умејеш!

Денко ћути, а снага му играје како трепетљика на ветар. Стисну Јаглику и децата узи њег и једва процеди крози зуби:

- Наша су дечица Јаглиће, наша! Браћал`к су! Једна крв! Свакој си себе знаје! Никој ми од њи џак брашно неје донел у дом нити че ми донесе. Да смо децата и ми живи и здрави!

Ускршње сл`нце наѕрну у ижу тијо и дрезгаво. Денко пригрну деца и излезе у авлију.

- Башта ви дош`л деца - ш`пче кроз с`лзе Јаглика. Идите па мините низ село. Предрешени сте у нове дреје. Благ је д`н. Нема више мука, башта си ви је дом! Господ ни је погледал!

Минуле су године и године. И д`н д`нс су браћал`к! И истог башту имају свити - Денка. И мајћу Јаглику.

(О овом догађају ми је једног суботњег дана испричао унук покојног солунца Денка. Права имена учесника приче су промењена из оправданих разлога. По оној пиротској речи: " Ако оратиш греовити, грешникатог не казуј'')

Пише: Mирјана Јонић Игић
Фото: Станоје Бојовић

Из стари у нови дом

Кад заврши четврти разред башта ми ме уписа у Ниш у школу. Мора да се одвојим од бабу и деду, и напуштим село. Беше то много тежак растанак, мислела сам да че попуцамо оди муку.
Са сваку другу недељу доодим при њи, да пол'ко поденесемо одвајањето. Доводи ме и одводи чича Срба Спртињћин што работи у Ниш и сваћи д'н путује. Баба ме испрача на станицу да будемо повише заједно.
И оваја посета мину.
Лежим у мој кревет, у моју собу, она жешка, огањ се пол'к гаси, само се с време на време запали некоје дрвце или лист'к, и осветли ју. Док лежим и чекам бабу, ја разглеџујем мој стари мили дом. На креденац ж'лте дуње тужно меришу и повише ме растужују, а на астал д'ска сас тазе месен леб, преди њу „Инсин“ плав саат ц'ка. Навијен у три да звони. У четри и десет пооди радничћи воз за Ниш и с њег се врчам у мој нов дом. Уз пенеџер д'лга дрвена клупа, на њу голема крошња сас селсћи леб, п'лњене посне паприће, сукана баница, мас за мазање на леб у црвено шерпенце сас поклопку, варена моруза у зрна, печена тиква, сушенице, чварци. Цел д'н је баба спремувала да испрати за сваког понешто кој кво воли.
На двор пада убав бел снег и на окната трпа куповчичи који се растурају и поново сабирају. Гледам тужно окната, и баба леже до мене, силно ме стисну. Набива главу у моју косу да не чујем како вика, али осечам жешко у шију од њоњо тешко дисање, и мокро у косу од њоњо викање. Несмејем ништа да кажем и прајим се да спим, че се распукне од муку. Уморна заспа, и опушти ме. Заспа и ја.
Чини ми се да неје минуло много време и осети дрмање на рамо, спим и мислим да сањујем. Дрмањето стањује појако, и чујем глас: „Ајде синко, ајде дизај се! Време је да поодимо!“ Не могу да се рас'ним и буновна вој казујем да је рано и да саат још неје звонил. Она наставља: „Ајде синко, дизај се! Петлови испојаше, они не л'жу! Ја сам се цел живот по њи управљала и никад нес'м задоцнила. Саат је саат, може да стане да не извони, да задоцни, а петлови су петови, при њи нема каснење!“.
Отварам очи и седам на кревет, студ ми оди неспање и немир што се увлекал у мен. Тражим да погледам саат, али она се веч уврзала у цедило сас крошњу, и чека. Облачим уз тресење и дремање џемпер, панталоне, чижме, капут, рукавице, шал, и излазимо из кућу. На праг ме чека куче, мој Чапа. Диза се, рипа на мен, радује се и завива, знаје да отодим. Испрача ме до порту, лиже ме, подиза предње нође на затворену порту и тужно гледа.
Снег нападал и баба сас големе, д'лбоће гумене чижме прти преди мен. Излезомо на пут, нигде штрапка, нигде човек, нигде куче да залаје, свата спу! Ни у једну кућу нема светло! И човеци спу! Нигде никој, само ми и д'лбок бел снег. Прти она преди мен, и стигомо до мос. Нишава се зарцнела у овој белило и ваља се поди мосат.
Заминумо и Анђелкови сливници, све уз пртење и газење. Појдомо уз Темштицу, д'лг је пут до станицу. Одење тешко, снег шкрипи под нође, т'нак ветар бричи по лице. Баба непрестално размита снег сас гуменете чижме, оне се п'лне, сукњата мете и оди њу се праји голем ледени обруч, и шири се окрај њу, а леденице се ватају па вису. Стално се обрча да види идем ли.
Темштица се сивеје меџу жбунови што су се следили, па светлу и трепчу окре њу. Одједанпут се чу јако шљапкање по водуту као да некоја птичурина млати с крила. Уплаши се! Она застану и мирно ми каза: „ Не бој се, тој се само видре купу, оне воле ночу да се купу“.
Остајимо видре да се купу, и ми стигомо до железни мос, црн и голем. Овуја ноч личи на некоју страшну алу која че ни г'лтне само ако вој се приближимо. Прелаз за пешаци тесан и климав, поди њега Темштица стиснута меџу стене страшно беснеје и укарује стра од који ми се коса подиза. Стигомо некако до скретницу, на њу свети сијалица и осветљава пут и нашу зелену железничку станицу. Голема и окупана у светло у овуја белу ноч, личи на некој богат дворац из приче које сам слушала. И стигомо до њу. Сијалица свети јако и осветљава поље и пут за Црвенче и Рагодеш, а поди њу сат показује два саата. Два! А воз дооди у четри и десет. Два саата чекање!
Како отворимо станична врата, тека ни удари јака жешчина од „краљицу пећи“ што се усијала и осветљава чекаоницуту, на вратанцата пршту искре и падају на мокар бетон, окрај пећат наредене клупе, на њи наседали човеци и суше си дреје. Бетонат мокар, дреје мокре, меришу на влагу, млеко и шталу. Угаљ што га сваћи час сипују у пећат, штипе за нос.
Седомо на клупу, бабинијат обруч омекнел, а леденицете се почеше топе и праје вировчичи на мокријат бетон. На другуту страну у чекаоницуту, човеци саставили клупе и спу, покријени сас в'лњени капути и кожуви, обујени у оп'нци и чижме што су се нагрејале и меришу на гуму. Загушљиво је од влагу и мириси, и тешко се дише. Тија човеци несу путници, они су синоч стигли из град , па несу смејали по тавницу да отиду за Куманово и Рагодеш, и остали су овде да преспе. Има и онија који су дошли да чекају први јутарњи воз за град да отиду код доктора, купе кво им требе и заврше работе по општину и суд.
Прејдо у другуту чекаоницу, она је поголема, има повише клупе и повише народ. Она се не греје, и неје толко жега. Човеци наседали на клупе, једни нешто казују и расказују, две жене умотане у шалови све време нешто шушкају и гласно се смеју. Јед'н човек седи и вади залци од бел градсћи леб, једе залок по залок, и не дава трошинка да му падне из козињавку торбу.
Ја седо на једну клупу да дремнем, али преди мене човек шета и пуши смрдљиве цигаре, жали се како јутре мора у суд, комшија га л'жно оптужил да му је крадал дрва и повел сведока. Каже да никад неје иш'л на суд и са му је много тешко. Човеци га саветују кво да работи, али сви у глас и диза се галама.
Баба се осушила, и седе покрај мен. Уватимо се за руће, и ја вој лего на раме да задремем. Време споро мињује. Оди дремење нема ништа, седим и бројим колко има клупе, колко човека, колко су заспали, колко жене. И стиже чича Срба, не рече ништа. Он познава моју бабу и њоњо нестрпљење, довати крошњу и однесе ју на перон.
Отвори се шалтер, издадоше карте, стиже воз. Поздравимо се сас бабу, обе смо се стиснуле да не завикамо. Чича Срба укачи крошњу, и мене ми помогну. Улезомо у вагон, има место, ја трчим до пенџер да се јавим на бабу и ћимнем вој. Она укочена стоји, и не гледа ме. Вика.
Чује се пиштаљћа, воз зацима, и уз клопарање појде. Намештам се у ћоше да ми буде згодно за спање. Возат стоји на сваку станицу, отварају се и затварају врата, улазе путници, заузимају места, и одма легају, одма и заспивају. Чича Срба се наместил на једну клупу, покрил си главу сас капу, и спи. Гледам кроз пенџер како возат на кривину избацује црвене варнице, и у овој убаво белило изгледа као некаква чаролија.
Путницу пристизају, уносе снег на чижме, и он се топи. У возат је мокро и клизаво. Преко пути мен седи жена замотана у сив шал, уврзана у крошње, и на скут држи торбу, и у њу пет'л. Горњата страна на торбуту ушијена, само главата на петлатог истрчала. Он миран, али сваћи час подиза главу и криви шију, тел би да спи, али га узнемирава труцкање на возат. Има убаву густу кресу и шарену шију што се л'ска у много боје. Жената би нешто казала, али ја ћутим, па се и она умири. Стигомо и до Палилулу. Чича Срба довати крошњу, и ја по њега, али преди нас на излаз човек сас дисази се заглавил, па не може да излезне. Кондуктерат му помогну и некако слезомо.
У Ниш трепту сијалице, снег очистен, народ трчи на работу, у продавнице се истовара жежак леб и млеко. Умрдало се на све стране!
У мој нов дом ме чека жешка соба, намешен кревет сас уштиркану постељину и везен јастук с црвени цветови. Турам главу на јастук, покривам се, а жешће с'лзе капу на црвени цветови и мокре ји. Не могу да заспим. Не могу затој што мислим на бабу како стоји покрај возат у големе д'лбоке чижме и не гледа у мен. Мислим на петлатога како диза и спушта шију, на човека што требе да иде на суд, на Чапу како стоју на порту и тужно гледа по мене. Мислим на деду што се не диже да се поздравимо, да не видим колко је тужан, и да ме повише не растужи. Мислим на тазе омесен леб како че га једу без мене, и како че буду тужни. Мислим на снегат како пада на окната и праји куповчичи који се растурају и пак сабирају.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)

Чика Војин, омиљени градоначелник Пирота

Војин Ћирковић (1859-1927)

„Кад си се родио, сви су се радовали, а ти си плакао. Потруди се да свој живот водиш тако да, када дође крај, ти се радујеш, а сви плачу. Да плачу што такав човек одлази“. Ове речи српског патријарха и господина Павла испуниле су се на градоначелнику Пирота Војину Ћирковићу, судећи по једном некрологу објављеном у часопису за пољопривреднике „Тежак“ 1927. године. Вољеног чика Војина оплакала је читава варош и приредила му испраћај какав се у Пироту не памти. Осим бројних заслуга нанизаних у овој умрлици, треба поменути да се Ћирковић на положају председника пиротске општине први пут помиње 1888. године, да је у српском парламенту, као народни посланик, био велики заштитиник права јеврејске заједнице, да се на челу општине налазио оне страшне јесени 1914. године када је Пирот постао грдно лечилиште рањених и заражених војника допреманих са западних фронтова, да је у октобру 1918. као први грађанин Пирота са хлебом и сољу дочекао француске ослободиоце који су из правца Нове Мале свечано умарширали у Ћилимград...

Текст о визионару и градоначелнику који је „умро честит и поштен, иако је могао обогатити се“ и његовој свечовечанској љубави с којом је умео да пригли и своје политичке неистомишљенике, људе супротних сталежа и туђих религија, посвећујем мом пријатељу Владану Васићу, садашњем градоначелнику Пирота, са искреним убеђењем да и он поседује све чика Војинове људске и стваралачке потенцијале, и да може да их оствари ако у свом времену буде успео да се избори са страначким запошљавањем због кога нам млади већ деценијама копне или заувек одлазе из града, са пропалом аутентичном привредом Нишавља због које Пироћанци све више, као гладни и изгубљени печалбари скитају по Италији, Словачкој, Русији и другде по Европи, са давно запрложеним њивама, са пустим шталама и фармама, са агресивном хидро-електро мафијом која је због проклетог профита насрнула да уништи наше чисте планинске реке и „всјакоје диханије“ у њима и око њих...

владика Венијамин,
Војинов син јединац

 „На дан 13. септембра ове године угасио се занавек један живот до краја испуњен борбом за народна права и слободу и неуморним радом на подизању и унапређењу трговине и пољопривреде. Смрт је прекратила живот уваженом грађанину вароши Пирота, Војину Ћирковићу, у 69. години старости, који је од уже породице после себе оставио јединца сина владику бихаћког Венијамина и супругу Љубицу.

Први редови статута
Задруге пиротских
ћилимарки из 1899.
(Архив Старе цркве)

Покојни Ћирковић још за време Турака прочуо се је као национални борац. Зет покојног Косте Таушановића, још 1889. године био је изабран за народног посланика, па од тада, са малим паузама, када је биран за председника општине, стално је био ту кроз пуних 20 година, чврсто држећи развијену заставу. За све време живота неуморно је радио и на подизању трговине и пољопривреде свога краја. Као трговац по професији, био је од помоћи у скупштини када су закључивани разни трговински уговори, основао је Ћилимарску задругу коју је све до рата 1915. водио као њен председник и подигао је на највиши степен, а чувено пиротско ћилимарство добило је под његовим руководством одређен правац и материјалну подлогу. Ниједна изложба на страни није била без угледног павиљона Ћилимарске задруге из Пирота која је представљала Србију и величала њен углед. Покојни Ћирковић основао је од пре 20 година Трговачко занатлијску банку, један од угледних новчаних завода.

Меморандум Трговачко-занатлијске банке (Архив Старе цркве у Пироту)

Енергија Војина Ћирковића није могла задржати се на ономе што је дотле већ био урадио. Отац његов, поред трговине бавио се и земљорадњом, па је то остало у наслеђе и његовом сину Војину. После пропасти винограда од филоксерне заразе у овој околини, нашло се неколико усталачних људи, међу којима је Војин први био који је прихватио сађење калемљене америчке лозе и обнове винограда. Исто тако он је први прихватио новину да прска виноград раствором плавог камена и креча ради заштите од пероноспоре. Да би помогао и друге, неуке и сиромашне, 1900. године он оснива Виноградарску задругу са лозним расадником на општинком земљишту. Овај расадник кроз пуних 15 година успешно је вршио свој задатак. У исто време ствара Пољопривредну подружину са посебним задатком да унапређује све остале гране пољске привреде а и сам лично даје пример како се обрађује земља, одабира семе и ђубри хемиским ђубривима.

Павиљон са пиротским ћилимом на великом сајму балканског
стваралаштва у Лонодну 1907. године

У свим овим удружењима покојни Ћирковић био је стални председник и неуморни радник за њихов напредак. Последњих година био је јаче оронуо, но ипак је редовно и први долазио на заказане седнице, и прекорео би по кога члана управе, ако би се случајно задоцнио. Тачност на послу није га остављала до последњег часа. Само на пример, почетком октобра 1918. године, одмах по ослобођењу Пирота, као председник општине, први од свих председника варошких општина, покојни чика Војин, депешом захваљује Њ. В. Краљу и влади у Солуну у име грађанства за ослобођење од трогодишњег ропства.

Умро је честит и поштен, иако је могао обогати се.

За сав тај рад који је овде само делимично приказан, покојни Ћирковић одликован је орденом Белог орла II и III реда, орденом Светог Саве IV реда, Таковским крстом и двема златним медаљама за грађанске заслуге, разним дипломама и медаљама са светских изложби. Ценећи његов рад С. П. Друштво га је још давно пре рата изабрало за свога редовног члана, а сада је уписан и за члана утемељивача С. П. Друштва.

Данас оронула гробница
породице Ћирковић
на Тијабарском гробљу
(фото: Душан Ранчић)

Пратња његова била је величанствена, какву Пирот не памти. Учествовало је око 5.000 људи, међу којима командант III пешадијског пука, председник општине, народни посланици, чиновништво, трговци, пољопривредници и занатлије, сиромашно и богато, без разлике на партијску подвојеност. Израђен је нарочити програм за сахрану а учествовала је војна музика III пешадијског пука, певачко друштво „Момчило“[1], ученици гимназије и основних школа. Ношено је осам скупоцених венаца приложених од стране Окружне пољопривредне подружине, Трговачко-занатлијске банке, Електричног друштва, Есконтне банке, Трговачке школе, С. М. Димитријевића, лекара, и два од стране радикала из Пирота.

Покојник је поздрављен од седам говорника: у цркви од проте Стојана Аранђеловића, пред црквом од др. Панајотовића у име радикалног кулба, пред Трговачко-занатлијском банком од Чедомира Антића, пред Пољопривредном подружином од Мих. Видановића, упр. лоз. расадника, у име грађанства пред његовом кућом од Панте Митића шефа железничке станице, од Моше Леви студента права у име јеврејске црквене општине, и на гробу од Божидара Стојадиновића, студента философије. Сви су говорници величали Војинов рад.

Међу многобројним депешама изјава саучешћа прва је депеша била садањег председника Владе г. Веље Вукићевића, његовог друга и сарадника.

Слава Војину Ћирковићу и мир пепелу његовом!“


Жељко Перовић
Часни пост 2018. године

__________________
[1] Војин Ћирковић је крајем 19. века вршио дужност председника првог градског певачког друштва „Певачка дружина Пирот“