Грана Перовић: ЦРВЕЊИКАВ КАМИК

Одма до ћошкуту беше дувар за завник. На њега наредени убави и мазни, големи камање згодни за седење. Три сива и јед'н црвењикав, он беше најубав, најлскав и улитен. На тија камење баба тураше корито и переше, згодно вој да расипује водуту низ дуварат.
Летње време када се баба и деда врну оди работу, деда седне на тија камик, ја му донесем студену воду у кркавку стовну, он се напије и отиде у задругу. Тамо се сваку вечер збирају мужје да се шегују, ударају заглавће и турају чивије јед'н да другог и тека им мине време.

Деда важи за големог чивијара и сви га чекају да дојде. Он знаје и за тој не пропушта ниједно излазење.
Док је он у задругуту, баба накладе огњиште. Тури кот'л на вериђе да се згреје вода, и док она изм'лзе кравете, водата се згреје.
Т'г почне да ме соблачи и тура ме на црвењикавијат камик да ме купе. Сипује воду сас лонче преко мен, ја пискам, рипам док се не обгрозим, а она ме смирује: “Де пол'к, све ме намокри! Че ме обориш, че паднем оди дуварат!“. После ме трља сас меришљав сапун по груди, по ребра, по нође, он одрипује од мен , млати ме по кошчинете и гадичка ме. Она јадује: „Много си ми, сине, мршаво! Сам кошчине у теб! Нође и руће ти као ж'гле. Сви ти кокавице искочиле! А убаво си једеш, имаш си добар апетит. Ја ти све нагаџам и спремујем ти кво сакаш. Сватнинете, и они човеци, доносе ти чим имају убаво за једење“. И после се сети, па почне: „Како да неси мршаво, кад си толко трклето! Цел д'н се мајеш по реће, орлецаш по сокаци, сас деца штурујеш по камањацити, качиш се на дрва, рипаш. И све што изедеш, ти га истресеш! Па обрне: „Море, ако си мршаво! Нека си ми здраво, да те ништа не боли, за кво че ти да си дебела!? Кад порастеш че се удебелиш“.
Посипује ме, трља ме, и кад буде готово умота ме у голем пешћир или чаршав, и однесе ме у кревет. Врљи ме и почне да ми се радује: „Бабине нође, бабине руће што ме слушају, воду ми доносе, беру траву и шуму за јаганци!“. Целивује ме, гадичка, и кад се сети да има работу, дава ми да се облачим. Пали ламбу, тура трпезу и доноси кво има за вечеру. Деда дооди из задругу умерисан на дуван и гас што се точи за ламбе и венери. Седи уз трпезу, очу му сијају и уснице играју од радос, не може да скрије колко је задовољан што му је убаво у задругу било. Баба га подева: „Убаво ли ти беше? Колко заглавће и колко чивије тури?“. Он се праји да не чује, па ме мене задева: „Тебе ли те, баба, пак купа? Што се млати сас купањето? Што те не затопи у Нишаву, и готово? Гле колка си голема, че ју пребориш?!“ .
По вечеру, ја легам, убаво ми, окупана сам. Свежинка ми улази оди пенџерат, сламарицата убава нап'лњена и шушка. Намештам се како ми најзгодно да заспим и чујем бабу у дворат, пљиска воду, мије камики'т и питује кучето: „Ти ли изеде сапунат?! Нигде га нема!“.
Сваћи пут заборави куде га је остајила и напада га.
Чујем ју још некоје време како пљиска воду и како се слуша, а тека заспим.

Грана Перовић: ПОНАВЉАЧКА ТАЧКА

Мојти беоше у село на одмор, и кад си појдоше, поведеоше и мен.
У септембар поодим у први разред, па да ми накупују све кво требе за школу и облачење. Нече моја Славица да дозволи по село да се проноси глас како мачава не води рачун за пасторче па му ништа неје обезбедила.
И тека направише. Купише ми чанту, таблицу сас сунђер за брисање, крижуље, рачунаљћу, оловће, гумице, буквар, свесће у коцће и у мале линије. За облачење купише платно за сукњичетија сас прслуци и без прслуци, сас прерамице и без прерамице, кошуљће, аљинчетија. Капуче од кадиве за зиму, двоје панталоне пумпарице, ципеле гојзерице што убаво греју нође али су лоше за заврзување, тешће су и много тропају кад се оди у њи
.
Нап'лнимо куферат, и башта ми ме врну у село.
Све убаво наредимо у орманче. И са само чекам да дојде први септембар, да избије школското звонче и да појдем у школу. Док чекам, стално преврчам по пременуту и гледам кво че облечем за први д'н. Које аљинче, које ципелће, које чарапће.
Чантуту смо закачили на клин, покрили смо ју сас бабину шарену шамију да се не прашњави. На јед'н крај на клупуту поди пенџерат су ми одвојили место за књиђе и учење. Деда Љуба на Цонћињи ми напрајил столичку сас наслон за уз клупуту. Радујем се што че будем ђак, ама се и плашим. По село казују како учитељи у школу бију ђаци сас прут, сецају за уши, скубу за косу и турају у ћоше. Мислим да л'жу, воле човеци тека да плаше деца. Плаше ни сас доктори, сас вештице, сас вампири, па са и сас школу.
Дојде време да поодимо. Увечер ме баба окупа сас меришљав сапун што мерише на трндавил. Оми ми косу и исплакни сас воду и оц'т да ми не лети и да може да се исплету убави стегнути перчиње.
Чини ми се да туја ноч нес'м ни спала. Чим се диго, премени се у аљинче сас волани што се заврзује назад с коланче. Црвено сас бела колцетића. Врза си црвене машне на двата перчина, обу беле шоњће и црвене ципелће, лаковане, л'скаве, па скрцају кад одим.
Из моју малу немаше ниједно дете за први разред, па мора сама да појдем.
Кад стиго на сокак, изби звончето. Деца пристизају из сваку малу, од мос до школу се згустило, умрдало се као бробињало. Оди ђаци и човеци што су пошли на њиве сас кола и без кола зацрнел се путат, дигла се прашина.
Школското двориште се нап'лни, големо двориштето, ама и ђаци много. Постарити слободни, рашетују се, на пумпуту пумпају воду, пију, прскају се, мију се оп'нци оди прашину. Ја постоја, па кад видо голњомалће што ји познавам, пријдо при њи, по мен појдоше и друђи прваци, и сви се сабрамо на једно место. Збуњени, чисти, премењени. Девојчетија у нова сукњетија, блусће, џемпери, јелечетија. Некоје у ципелће, некоје у оп'нци, сас косе сплетене у перчиње. Мушкарчетија острижена на голо сас машинице , на басамаци сас ножици, некој у селсће, некој у градсће панталонће. Већина у оп'нци, понекој у ципелће. Сви смо се узвретли, стисли се и ћутимо.
Пројде малко време и служитељат чича Ђока зазвони преди вратата од школуту. До њега стојеоше учитељћа и учитељ, млади, убави, убаво облечени и насмејани. Сви станумо преди њи. Учитељат ни поздрави и рече ни да станемо у ред јед'н по јед'н, по разреди од први до четврти. Кад се наредимо, он ни поведе у учионицу први и трећи разред, а учитељћата други и четврти сас њу у другу учионицу. Минумо кроз голем ходник патосиран и намазан сас некакво црно, л'скаво. Учионицата исто беше голема сас много големи пенџери у сиво офарбани, а до њи наредене клупе. На дувар табла, нади њу слика друга Тита, у ћоше рачунаљћа голема.
Поделимо се, први разред на једну страну, трећи на другу. И наседамо по четри ђака у клупу. Учитељат стану преди нас и рече дека се зове Христифор Живковић- Цикан, и дека че ни он учи.
Прозва ни све по име и презиме и после ни размести кој с кога че седи. Рече да смо од д'н'с постали ђаци и да требе да се убаво понашамо, у школу да доодимо чисти сас изрезани нокти, сас чисте косе, уши и шије, да носимо марамче за нос, и лонче за воду и млеко што че ни давају за ужину. Че имамо хигијеничара који че све тој да контролише. Одреди који че буду редари, они че записују кој је немиран, кој налати на бијење, и че води ред да учионица и табла буду чисти. Кад појдемо из школу да идемо у ред два по два све до мос, и да се по пут не ритамо, саплитамо, да не дизамо прашину, и кад неког сретнемо да се јављамо сас „добар дан“ на пладне, ујутру сас „добро јутро“. Кад ни тој све каза пушти ни да си идемо. Ми си појдомо два по два и мирно дојдомо до мос. После се пак мирно растуримо свако на своју страну. Тека беше некоје време.
А ка се ослободимо, до мос дојдемо заједно, ама уз галаму и окање, кад стигнемо на мос начичкамо се на оградуту, гледамо у рекуту, и почиње мување, гурање, ритање. И јед'н д'н у туја гужву некој ми намерно ритну чантуту. Ја се укопа у место и не мого се саберем од јад. Мука ми стану. Ништа не каза! Не мого ни да завикам, али кад стиго дом, руцну колко могу јако. „Што су ми ритнули чантуту кад никог нис'м дирала?“ . Баба ме смири, рече: „Синко, оно ниједно дете нема чанту, сви носе торбе оди цргу и сигурно им је твојта торба засметала, па су за тој тека напрајили.“ И исту вечер, узе парче за јаст'к што га башта ми негде беше купил, и напраји ми торбу. Остаји чантуту, закачимо је на клинат, и кад појдо у школу жално погледа у њу. Цело лето сам вој се радовала.
Кад се појави сас торбуту, свити ме одгледаше, и на врчање кад се напраји гужва на мосат, пак ме некој ритну у торбуту, и строши се таблицата. Излезо из гужвуту сас викање. Кад стиго дом, баба ме виде и рече: „Де, не викај, умири се! Јутре узимај чанту и сас чанту има да идеш у школу. Са се смири и не сећиравај се.“
Јутред'н појдо сас чанту, некако сам се ослободила и лакнуло ми. И кад се врчамо, на мос стоји баба, заустави ни и окну: „Деца, немој да се деси још једанпут да некој на моје девојче рита чанту или торбу. Тува че ви дочекам, и ваште торбе че поврљам у рекуту. Нема да идем да се жалим на баштеве и на мајће. А они нека дојду при мен да ме питају што сам тека напрајила.“
Истина! Никој ме после неје дирал, али ме несу ни сакали у њињо друштво. Само по некоје девојче. Почеше ме приокују девојчетија из трећи и четврти разред. Па ми се радују, чешљају ме, врзују ми косу, и ја поче да се дружим сас њи.
Некако за школу поче да губим вољу. Редари несу били праведни, записују мирни, не записују немирни. Хигијеничар кад преглеџује уши сеца ни и савива ни шије, притиска на клупу, записује. Једанпут док ни тека гледаше улезе учитељ и рече: „Дај да ја погледам твоје уши“. И кад га погледа, млатну га по ушити и залепи му шамар, па рече: „Какав си ти хигијеничар кад у твојим ушима може кукуруз да се засади?!“. Мене ми беше мило.
Поче да изостањујем из школу. Деда једва дочека! Казује ми како школа за женско неје ни важна. За жену је најважно да знаје да се потпише и да знаје да рачуна. Потпис је важан кад се отиде у општину на глашање и кад требе да се нешто потпише, а рачун за пијац и дућан.
Поче ме учи како да се потписујем. Кад научи да си напишем име и презиме, он ме тупну по грбину и рече: „Одлично!“ . Учи ме бројеви и рачун, и препитује: „Ако у гњездало имамо пет јајца и кокошће снесу још три, колко че јајца има?“. Ја израчунам, он ме пак тупне по грбину и каже: „Одлично!“. Осечам да неје б'ш добро што не идем редовно у школу и да деда неје у праву, али кад тека каже.
Кад ме увати стра, ја узмем чанту и идем некоје време, па пак престанем и стално тека. Учитељат поче да ме опомиње и казује како је школа важна и обавезна и да требе да учим, да будем добар ђак, да не дозволим да друђи буду бољи оди мен.
Поче аброве да прача на деду да дојде у школу, он не отиде.
У тој време се породи и моја тетка Зорка. Роди се девојченце и ја уместо у школу отидем при њи.
Деда ме научи да напишем још некоја имена, препитује ме рачун и само ме вали како сам одлична. Много убаво рачунам, нема никој да ме претупа у рачунање на пијац и у дућан.
По тетку се породи и бабина најмлада сестра, са имам две бебетија, час идем при једно, час при друго, у школу све по ретко.
Бабина сетра рече да крстим бебето и ја му изабра име Јасмина по учитељевуту черку. Она је много убава и името ми се много свиђаше. И тека га крстимо.
Дојде зима, ја реши че идем у школу. Осечам да је деда нешто смислил па ме не прача у школу, и да сам много изгубила што и до сад нес'м ишла.
Облеко се убаво да ми неје зима, обу панталоне, гојзерицете, тури капу, шал. Баба кад ме виде уока се: „Леле, како че тека у панталоне идеш у школу! Ниједно девојче не носи панталоне! Ти че будеш мушкоз и гачасто пиле!“. Тура ми чарапе преко панталоне, ја не давам, она гура. Али се избори с њу. Отидо у школу и никој ми се не смеја на панталоне, ама, са ципелете постадоше проблем. Кад одим по ходникат и учионицуту оне тропају и деца почеше да ме подирају да сам официр. Колко да идем пол'к оне пак тропају. И ја ји омрзо. Нече ни на вузуљћу да се вузају, имају големе шаре па и вузаљћуту раскопају. Нес'м ни за там, раскарују ме.
Врљи ципеле и накара деду да ми купи гумени оп'нци. Купи ми он за два броја поголеми, нога ми шета у њи и у в'лњене чарапе. Натура ми он улошће оди дебело платно и ја се углави у њи. Изгура зиму некако с њи.
У пролет не мого да ји носим, и узо нож и сцепи ји. Он сака да ји дава на лепење. „Јок, нечу! Напраји ми свињсћи, али да ми буду там'н!“- каза ја на деду. И напраји уз бабино помагање убави свињсћи о'пнци. Обу в'лњене шоне, они ми убави и л'ко ми на нође, од милину да трчим.
У школу пак прореди да идем. На полугодиште никој не иде на родитељсћи. Оцене несмо ни узели.
Башта ми туја годину је бил по терен, у село неје ни доодил. Ја си носим свињсћи оп'нци и уз њи кадивена аљинћетија и капутчетија.
И једнуш на свадбу кад беше оро, у тија оп'нци видел ме татин пријатељ, одма пренел на Славицу, и за два-три д'на стиже чича Живојин на Луџини сас ципеле. Славица се много потресла што носим свињсћи оп'нци, и одма купила нове ципеле. Са имам двоје. И поручила ми да не обувам више оп'нци и да идем у школу сас ципеле.
Намали да идем при бебетијата, стури оп'нци и поче да идем у школу.
Учитељат ме ништа не питује, види да ништа не разбирам, и прати ме при његову черку Јасмину да се играмо. И тека се приближи крај на школску годину. Почеше да се спремају приредбе, родитељи се спремају за свечан руч'к у школу, доносе астаље и клупе, турају ји у двориштето, да све буде спремно
.
На тија д'н дојде и башта ми. Сви се убаво пременимо и појдомо. Баба се уврзала у цедило, заметнула кобилку сас једење, деда носи крошњу и све се нешто отеза. Кад стигомо остајимо све на астал. Поче приредба.
Беше рецитовање, играње, појање. Ја нес'м учествовала само с'м стојала на бинуту. Кад се приредба заврши, стану учитељћа Цица и прочита на њоњи ђаци успех. По њу мојти учитељ Цикан прочита који су одлични, који врлодобри, који добри и који понављају. Када чу мојто име меџу понављачити тео да паднем оди бинуту. Завали се, колко се изненади! Нес'м могла ни да сањујем да че се тој деси! Ништа нес'м знала, али нес'м ни мислела да може тека буде! Увати ме срам и туга, и отидо при мојти уз асталат. Башта ми пож'лтел и занемел, деда трепче ситно и заврта си рукав на кошуљу, баба тура једење на астал, и сви ћутимо.
Поче музика, дојдоше учитељети и окнуше башту ми да појде сас њи. Мене ме уватил срам, па би само негде да побегнем из туја гужву. Кад се башта ми врну беше се променил. Насмеја се и потражи од бабу да сипе рећију и да почнемо сас руч'к. Подиже чашу па рече: „Да смо живи и здрави! Кво је било да се не понови! За тој сам и ја крив, нес'м доодил, нес'м се распитувал за учење на девојчето. Све че си дојде на место. Са сви памет у главу, па од јесен редовно учење и редовно идење у школу. И ја че доодим почесто да помогнем кво требе.“
Јутред'н си он отиде, а баба доведе чичу да ме остриже. Казује ми како че ми кад ме острижу израсте убава густа и јака коса. Док ја да се одбраним и снајдем, расплете ме она, чича довати машиницу, и косата паде на зем. Развика се кад се погледа у огледало сас голу главу. Нема више коса, нема перчиње, нема машне!
Цел д'н не излази у двор од муку. Ем сам понављала, ем ме ошишали! Црко оди муку, и оди јад. Баба ми само казује како че ми коса порасте и како че будем срећна кад се згусти и разубавеје.
Туговање ми не прооди, али работе се мора работе, из кућу се мора излази. Квачку и пилишта морам да пазим, јагањци да раним, воду да доносим. За воду ми најтешко, треба да минем кроз село сас острижену главу. На тују муку ми се наврза и једна Милованка из Горњу малу. Кад год појдем или се врчам од чешму она се однекуде створи и чим ме види оставља стовне, стиска песнице, удара једну од другу, и почне сас подирање:
“ По-на- вља-чка та-чка,
Ма-на-сти-рска ма-чкаааа,
Ука-чи се на ди-рек,
да по-навља до ве-к!“
Па кад тој заврши почне појако да т'лца песнице и ока:
„Оши-ша-нооо ја-реее
За стооо па-рееее
Остри-женооо пра-сееее
По гра-ди-нууу па-сееее“.
Умрем од муку. И све док стигнем до дом јечи ми у уши од њоњ глас. Жалим се на бабу, она ми казује: „ Мани га, че те подира, па че ућути. И не сећирај се и она је понављала преди некоју годину. А она је и Коњарица, тека ју окају. Не сећирај се, ти че си школу завршиш, коса че ти порасте, а она че остане Коњарица за цел живот!“.
Ништа ми тој неје помогло што ми баба каза. Него на срећу, откачи се она од мен, ману ме подира. Не сечам се да ли сам ју некад више и видела, али за цел живот сам тој лето запамтила.
Малко се поче смирујем како видо да ми косата расте, и зареко се у себе како од јесен има сваћи д'н да идем у школу, има да учим редовно, има да будем одлична, има да добијем књигу. Никад више нема да будем понављачка. И тачка.
Тека и би.

Грана Перовић: ПРВА ЦЕЛИВКА

Јутре је Трновица, цело село че нап'лне госје из сва околна села и из град. Че буду свирачи, оро, шетња, а мојто момче отиде у град. Два д'на га нема. Ја нити једем, нити спим, само на њега мислим. Ако не дојде, нема да излазим, а због њега сам нову аљину сашила, севте да ју облечем.

Окнуше га некакву работу да уработи при бабу си у град, ја знам да неје за тој. Башта му чим чује да сам стигла у село, ока га да ни раздвоји. Мене ме не воли, дека су се сас башту ми некада одавно нешто здрчкали.

Чувам краве у Кулу, седим покре рекуту и гледам на другуту страну, у врвинуту, у камењети и врбуту. По врвинуту свако јутро доодим сас момчето на рекуту да се мијемо, после седнемо на камењети. Седимо и гледамо у рекуту како тече бистра и како удара у камањети, праји клобуци и растура ји, а највише гледамо јед'н у другога. Док се гледамо срцетијата ни једнако ударају, једнако се сас очи милујемо. Гледамо се све док се не посрамимо, т'г отидемо на врбуту што ју је водата искубла и коруту вој олупила, седимо на њу, па си урезујемо срцетија, имена и датуми.

Гледам оно ми на срце туга, груди ми се стисле, а у мешину се напрајила некаква гручка, па се стврдила, као да сам камик г'лтнула. Ич, ништа од њу не могу да изедем! Гледам у врвинуту да ли че се појави, и гледам у коленета што ји оцутра смлати кад покара кравете. Болу ме, ја дувам у њи и ладим ји, она ме пак болу.
Поче да заоди с'лнце, требе кравете да карам дом, и тиће чу глас зади мен: „Еве ме, ја дојдо! Каже ми, баба Мика, што овде седиш, а девојчето те у село чека? И те ме, стиго“.

Леле колко сам се зарадовала! Све се у мен разигра! Срцето че излети из грудити, а гручката нестаде! Нема ју, отопи се! Л'кну ми!

Седе покре мен, и кад виде колената поче ји пол'к мазни и лади. А мене како ме пипне, тека ми трнци прооде од нође до главу! Убаво ми, па че се истопим од срећу!
Увечер кад појдомо у шетњу, он ме увати за руку, први пут од како смо заједно. И тека се целу вечер шетамо. Држимо се за руће, оне се стисле, ознојиле. Знојевите се помешале, па се залепиле. Меџу нас док шетамо, некаква силина! Као огањ да ни греје! А од њу ми жмарци шетају по целу снагу. Срцето п'лно, че се распукне!

Кад се шетња растури, ми се појдомо, а рућете не пуштамо, све ји појако стискамо, прсти че ни попуцају! И теко стигомо до мојту порту. Станумо и постојамо, он ме пригрну и целива два пути у образ! Обрну се и отиде. Ја малакса и закова се за портуту. Крв ми удари у главу и у образи, па че изгору! Малко се смири, и улезо у кућуту, у т'мницу. Баба и деда заспали. Упали светло у мојту собу, одма стану преди огледалото да видим целивћете. Образи ми се уцрвели, крв че пукне из њи. Гледа се, гледа, па се собу и лего.

Лежим, не могу ни очи да затворим, камоли да спим! С руку се држим за образат, као да је целвиката залепена па ју чувам да се не одлепи и нестане у црђете. Лежим и знам да и мојто момче, мојта прва љубав, са седи на ћошку и не може да спи. И знам да и његовото срце са поје као и мојто, и знам да смо овуја вечер заједно полетели, и да смо сас руће небо доватили.

Лежим и осечам колко је нашата љубав јака и голема! Колко ми је срце раширила и могу њега цел свет да турим!

Убаво ми, убаво! Па ми дошло да излезнем на двор, да се укачим на некоју голему висину, па да сас сву снагу, на с'в глас окнем: „Срећна сам! Срећна сам!“, да сви разбудим, да се цело село затресе, да чују за моју срећу и за моју љубав!.

Тека је било! Б'ш тека! А да неје било тека, срцето би ми сигурно остало малечко и закржљало. Не би ни да воли, ни да пати знало. Тој ми од мојту прву љубав остало.

Легенда о Градићу

Међу бројним легендама, које обавијају велом тајни пиротски Градић, постоји једна, готово сасвим непозната, а чија се радња збива у магловито доба владавине неког српског цара Свевлада, некад у 7. веку. Та легенда је забележена у Скопској Црној Гори средином 19. века, где су је старе жене још увек певале о празницима Светог Ђорђа, као свечану славску песму. Главни јунак овог загонетног десетерца, бан Драганче из Будима припрема крсну славу у част Светог Ђурђа. На његовој раскошној трпези, пуној свакојаких јела и слатке медовине, рујног винца и раћије, недостаје једино свеже речне рибе, те зато он решава да крене пут југа, до реке Војуше и Охридског језера. При повратку за Будим, несретни свечар бива ухваћен и заробљен у Пироту од српског краља Михајла који је тада столовао у њему. На дну мрачне и влажне тамнице, осуђен на коначну пропаст, Драганче успева својом крвљу да испише књигу и да је, уз помоћ два сокола, отпреми до Будима и своје забринуте љубе. Сазнавши за читаву невољу, храбра Будимљанка сече своје рујне косе, одева се у мушку ратничку одећи, опасује сабљом и на хитром коњу доспева у Пирот где, наочиглед пиротских делија, јури низ чаршију, прескаче реку и добро забрављену капију градске тврђаве, те коначно унутар ње, убија краља Михајла, плени седам товара блага и ослобађа свог заточеног супружника. Стигавши у Будим, младенци пишу цару Свевладу и моле за опроштај, потанко описију шта се збило и како је погинуо његов краљ, обласни господар из Пирота. Очаран јунаштвом и храброшћу једне жене, велики цар даје своје разрешење, шаље младенцима благо и чува их својим декретом од могућих освета... Тако каже древна народна песма, машта и легенда, можда помало и збиља. Какогод, лепо је чути да се некада давно у Пироту краљевало. И да је, у време оно, брачна љубав била снажнија од свих кула и капија тврђаве у Градићу.

Грана Перовић: ЋОШКА

Ћошката немаше дувар на долњуту страну, деда га затвори, кад дува долњакат да не уноси шушљак од јараликуту што беше поди њу. Лети изнесемо шпорет, на туја ћошку, па готвимо на њег.

Ја придвечер отидем у градинче и наберем цвекло, лободу, буранију или извадим компири, па спремујем вечеру за деду и бабу кад дојду од њиву да има нешто да се кусне сас ложицу, да се завали зал'ак.

Док готвим, на путат, поди ћошкуту, седи мојто момче, мојата прва љубав, моја најголема љубав и чека ме.

Ја час гледам у њег час у манџуту, шију си ишчепим.

Гледамо се, смејемо се и засмевујемо, а очи ни сијају од радос и срећу.

Окнула би га да улезне да ми насече дрвца, да седне до мен да си поговоримо, али не смејем од комшије.

Кво ли че помисле, кво ли че кажу?

Срамота је да момче дооди у двор при девојче.

Кад уготвим јанијуту, узимамо стовне и отодимо на чесму да донесемо студену воду за уз вечеру. Одимо пол`к, заглеџујемо се у сваћи двор, сваћи сливник, а највише јед`н у другог, гледамо се, оно ни убаво, че попуцамо од милос.

Те, са ништа више неје остало. Остала сам само ја и путат.

На путат нема ништа, ниједна штрапка. Штрапћете су остале у мојто срце, да ми понекад загреју и заиграју у грудити.

Грана Перовић: ДВА СААТА ДО НИШ

Заврши четврти разред, учитељ Богољуб Тошић ми предаде књигу и књижицу сас петице, и честита ми. Ја се ич не зарадова! Таја књижица што су у њу наредене петице че ме одведе у Ниш, и че ми промени цел живот!
Слезо низ басамацити, погледа у школското двориште п'лно сас родитељи и деца. Чује се галама, окање, радос. Намештају се астаље и столице, че буде руч'к и оро. Слави се крај на школску годину.
Истрча на пут, стану на средину у најголемуту прашину. Тека ме нешто покара. И потрча. Диже се прашуљак пред мен и по мен. Све ме упрашњави! У прашњавише се и књигата и књижицата! Кад стиго до мосат ишчука прашинуту и стану на оградуту. Погледа у рекуту, она бистра, зелена, д'лбока и тече пол'к. Постоја, постоја, и одједнуш ми нешто сину у главу! Ма нема да идем у Ниш! Развесели се. И појдо.
Кад стиго у двор, радосно окну: „Добила сам књигу!“ Баба метеше. Врљи метлуту и пријде да ми честита. Деда поправљаше плот што се разнизал, остаји га, и стешћи кораци и чудан глас ми рече: „Леле, кутре, ти само доносиш књиђе! Нема да има куде да ји остављамо!” Б'цну ме неколко пути сас браду у образ и појдомо да ручамо. Баба убаво постајила астал, наредила на њег пресну стругану погачу, супу, јанију, печеног петла и потишпањ намазан сас црвен пудинк од јагоду. Наздравимо за књигуту, књижицуту и за здравље.
И не знам да ли од рећијуту или да си растури муку што вој лежи на срцето, баби се разврза језик и поче да казује кво је намислила. Рече како че башта ми сигурно дозволи да останем при њи, како че идем у Црноклиште у школу како и сва деца. Има воз, па с њег че отодим и доодим, тека че завршим школу. После че упишем за учитељћу у град или пак че ми они купе шиваћу машину. Има да шијем и зараџујем паре. Шнајдерће има малко, а народ много, и работу че имам колко очу. Имамо си и имање! Да не рачунамо друђе њиве, лозја, градине и сливници, доста је Парасиње, има ни израни! Њиве големе, лозје големо! Браниште! А засадене црешње, вишње, шевтелије и свакакав друђи ошав! Има момчетија да облате окре мен! Че могу да бирам које очу. На које с прс покажем, че је моје! Те, и у комшилук имамо момче, јединац. Убаво си живимо сас њи, а и баба му Дика би волела да се ородимо. Там'н има да си саставимо имањата и сви че помагају, убаво че си живимо.
Чудим се како ју деда слуша. Он кад почне да помиње женидбе и момчетија, увек вој каже: „Не замлачуј се, Чуркало!“ Можда и он верује у тој њоњо казување.
Минуше се неколко д'на, и башта ми дојде. За Ниш ништа не помиња. Зарадова се за оценете и књигуту. Убаво се дружимо. Идомо у село при роднине, у Горњу малу при његови. Кад си појде, испратимо га. За Ниш ни реч не каза!
Лето ни пројде у работе и славење на празници. Дочекувамо и испрачамо госје, не осетимо кад се прим'кну вашар.
Башта ми дојде, седе три д'на, ама некакав чудан! Малко се задржава при нас, повише иде при његовити, мене ме не води с њег. Деда се нешто накострешил и све му неправо. У мен гледа жално. Поче ме вата стра. Да ли ми се спремује идење у Ниш? Стра ме да неје дош'л да ме води, па чека како да ни каже. Ако ме одведе, како че ја живим?! Како че без бабу и деду?! Без село? Без Темштицу, Нишаву и Белаву?! Како без Парасиње и Мело?! Тува берем прве љубичице и љиљак, чекам црешње да узреју и грозје да беремо. Како че без селсће чешме, вирови и кладенци?! Како без овија двор у који расту и рипају јагањци и телчина, пијучу пилишта и Чапа ме свако јутро чека на праг?! Туј сам се родила, туј је мој живот!
Четвртити д'н предвечер, башта ми док седемо на ћошку рече да ме је уписал у Ниш у школу, да че будем у одељење сас моју другарицу Дивну, да че ми буде добро. Има заједно да учимо и да идемо у школу, и да ме она једва чека. Ујутру треба да појдемо, не требе ништа да поносим, они су ми све накуповали, и за школу и за облачење.
Зашамади ни! Сви занемемо! И погледамо у њег. Не умејамо ништа да кажемо!
Он отиде при његовити. Деда стисну песнице, и отиде у плевњу. Баба и ја целу ноч ћутамо, уфчамо, и викамо.
Ујутру се сабрала роднина и комшије да ме испрате. Донели за поздрав јајца, круше, јабаљће, кој је кво имал.
Кад си поотидоше и остадоше најблисћи, ја окну јако и болно, уз крупне с'лзе: „Не могу да идем у Ниш! Не могу! Не могу!“
Башта ми ме узе за руку и одведе у градинче. Седомо и он поче да ми казује како му је много тешко да ме гледа такву жалну. Тешко му и због бабу и деду, али мора да ме води. Не може да дозволи да се мучим и идем у Црноклиште. То је далеко, па че почну студови, а ја сам слаба и мека за такво идење. И што је најважније, он може да изгуби службу ако га оптуже да не води рачун од мен. Подржа ме у скут, помилова, целива ме неколко пути у слан образ, и ја се заћута.
Дојде време да поодимо, башта ми се поздрави сас деду, тупну га по грбину и рече: „Дедо, тужно је, ама мора тека да буде“, и излезе у двор. Мене ме деда испрати до праг, б'цну ме сас браду неколко пути у образ, и рече: „Ти се, кутре, не сећирај, оно је овде твој дом. Све што имамо је твоје! Кад ти се придооди, ти дојди“.
На порту ме чека Чапа, усијале му се очи. Пригрну га, он ме гледа, све разбира!
Обрну се, и појдо!
Баба ме држи за руку. Тетка Зорка иде покре нас и носи крошњетија на кобилку што су ми дали поклони за срећан пут. Преди нас стрина, вали Ниш, како је убав, голем град. Како у њег све има, само што нема од тиче млеко, све друго има! Она би одма отишла, само кад би Деско тел.
Идемо развлечено, ћутимо. Само се стрина чује. И тека стигомо до Темштицу. Стрина стури оп'нци, тури ји у престилку, и прва загази. По њу тетка, њоњити преврљи преко кобилку. Баба загази са све оп'нци. Ја стојим собујена и све се нешто онаџујем. Ако не загазим, че се размине идењето. Постоја. Баба ме увати за руку. И загази.
Газимо пол'к. Гледам у онуја криву врбу, поди њу је најголема д'лбина. Само да се одкачим од бабу, и да се мунем поди њу! Да штукнем, и да ме више нема! Мунула би се, али ме стра од давењето. Стра ме и не смејем. Стра ме и за бабу. Ако појдем, и баба че одма по мен! Кад је маћа ми умрела сас 21 годину, једва су ју спасили оди давење. Само је због мен преживела.
Пак се надам да че се нешто деси. И деси се!
Кад прегазимо и седомо, баба да исцеди оп'нците да не жмичкају, тетка и ја да се обујемо, стрина окну јако, загрме: „Жене, кво ви је на вас! Ма, куде сте ви пошле?! На сарану ли или испрачате девојче у школу?! Испрачамо га да отиде из овој селиште, из овој камање и ђол! Да се не влачи по њивљаци, да га не пече с'лнце и бију ћише! Отоди у град, да стане човек! Разбирате ли ви?! Освестите се!“
Узе ме за руку, подиже ме, па стану преди мен, па пак окну: „Девојче, знајеш ли ти куде је Ниш? Два сата од село! Радници сваћи д'н иду на работу и врчају се! Че дојдеш, кад ти се дооди! Они те там нема вржу, па да не те пуште! Иди, и не мисли! Нема кво да те жале баба и деда, ти неси умрела! Идеш да завршиш школу, да побегнеш од селсће муће! Идеш да од тебе напраје човека! Човек да станеш! Госпођа да будеш! Да не останеш сељанка и цел живот да сецаш и влачиш по камањацити!“
Развидели ми се! Мислим си, од село до Ниш два саата, два саата је и од село до град пешћи. Колко сам пути ишла, и неје ми било далеко! Раздрма ни моја стрина Загорка! Трећа жена бездетка, на мојег чичу Деска. Убава, добра и намучена.
Свете појдомо побрже.
Башта ми стигал и шета преди станицу. Кад стигомо, ја га увати за руку, а за другуту бабу. Он ни пригрну, па рече: „Бабо, тека је најбоље! Сви че се навикнемо. И не сећирај се, за две недеље пак че дојде. Ја че ју испратим по Живојина на Луџини. Час че мину две недеље!“
Свирну возат, и стиже. Укачимо се. Седо до пенџер, и гледам. Тетка стоји сас плави стаклени и усијани очи, опуштила уснице и руће. Баба зади њу, само вој се оп'нци виде. Стрина ћима и смеје се.
Возат појде, ја седим. Укочила сам се. Не могу се ни померим. Башта ми ме држи за руку, а у мене нема ништа. Све се испразнило. Све је остало у село. Не мрдам се, само ме возат гура напред, назад, на једну, па на другу страну. Затворила сам очи и очу да видим бабу. Не видим ју. Видим само тетку сас стаклне плаве очи, и стрину како ћима и смеје се.
Колетијата на возат се обрчају брже по шинете и вузају се. Вузају се и грабе да стигну у Ниш.
Тамо че ја останем. Тамо че ја станем човек!
_____________
Из необјављеног рукописа "Стовна", Grana Perovic

Грана Перовић: КЛУПА

Дојдо у село да видим кућуту, стану до пенџерат, оно га нема, остала само дувка, зјапи празна!
А сечам се до њега беше клупа, дрвена сас наслон, убава! Зими на њу турамо цргу да ни греје, а лети ју стурамо да ни не греје. Уз дуварат, до њу, беше мојти кревет од црешњово дрво, црвењикав, чврс и јак.
Поди пенџерат градињче, а у њега јаралика, ж'лта и мека, убава за рећију. У пролет кад се расц'вти на големе топће, ночу ји видим у собуту како се белеју. Преко д'н тичичи поју у њу, а ночу спу. Поди њу крин бел када се рас'цвти, целуту собу умерише и цел комшил'к.
Градинчето оградено сас дувар, и у њег засаден здравац, па гледа на пут и врвину за Нишаву.
Кад бео девојчурљак дешавало ми се да легнем у креветат, па не могу да заспим. Увати ме некаква туга, притисне ме у грудити, и стане ми мука. Притисне ме, а не знам што? Све ми убаво! Ништа ме не боли! Срцето ми п'лно, деда и баба ме воле. Момчето ме воли, ујутру ме чека на врвинуту за Нишаву. А, оно ми пак мука!
Т'г се дигнем, седнем на клупуту. Седим, гледам у небо, и звезде, у т'мницу. Све мирно! Сви спу. И тичетијата у јаралику, у кучетијата се не оглашавају, само Нишава тече и хучи. Седим, гледам, разглеџујем, па ми дојде да запојем, да запојем сас с'в глас, сас сву снагу, да овија терет раскарам меџу тополете и врбете доле при Нишаву, да га истресем у прудиштето меџу цигањето што лети дооде да плету крошње и праје корита. Запојала би, али несмејем! Комшије че разбудим, кучетијата че се улају, а још ни петлови несу испојали. Вртим се тека на клупуту, избива ме с'клет, и кад ме овољи умор, заспим.
Ујутру кад се дигнем, оно ми неје ништа, све се истресло из грудити. Истрчим у дворат л'ка као перце.

Некад ми се дешавало да ме увати некакво убавило, срце ми се разлупа од радос, па че излети из грудити, и пак нема спање! Вртим се, обрчам на једну, па на другу страну, гледам у дувар, и у таван, у Светог Димитрија што виси на дувар преди мен, и што бљешти од Месечину како удара у Њег. Нема спање!
Седнем на клупуту, оно ме нешто подиза, на радос. На срцето ми убаво, увати ме некаква милина, па би кроз пенџерат излетела до Нишаву, да седнем на камик и смирим се уз водуту, да ју слушам како тече, све док ми се не приспи.

Те, са гледам дувкуту на пенџерат и мислим на клупуту, црешњовијат кревет, на јараликуту, и на кринат што меришеше, на момчето што ме чекаше у врвинуту за Нишаву, и волела би да тој време може да се врне барем на кратко, да пак осетим туја силину и туја радос.
___________
Пише: Грана Перовић Grana Perovic

О раду фашистичке гимназије у Пироту 1941-1944

Већ дуго оклевам да пишем о једној веома непријатној теми, иако до мене стижу поруке узнемирених Пироћанаца, дубоко потрешених чланком који је објављен у Пиротском зборнику бр. 43/2018, а тиче се рада бугарске гимназије током окупације Пирота 1941–1944. године. Укратко, аутор, који је истовремено главни и одговорни уредник часописа, уз помоћ обимне фашистичке архивске грађе и пропаганде, покушава да омаловажи и обесмисли сва домаћа сведочанства о раду школе и приликама које су владале у граду, да прикаже бугарски фашизам као један готово демократски државни систем у коме је владала слобода избора, културно и просветно благостање, и оно што је најгоре, да доведе у питање приврженост Пироћанаца Србији и српском национу.

У чланку је пажљиво прећутано или скрајнуто све што се не уклапа у лепо осмишљену фашистичку бајку, па тако и важна чињеница да је сам почетак рада бугарске гимназије у Пироту био пропраћен бруталном полицијском репресијом, претњама и уценама којима су били изложени и ђаци и родитељи, већ довољно престрављени свакодневним вестима о пљачкама и убиствима, о спаљивању живих људи по пиротској околини, о језивим батинањима угледних Пироћанаца у градској полицијској станици којих није био поштеђен чак ни времешни доктор Стевчић, најбезазленија и највољенија варошка личност тог доба, а о чему говоре и сасвим неутрални, јеврејски извори, попут извештаја Леонида Сида где овај честити Јеврејин пише:

"У пиротском полицијском затвору, полицијски сателити су приређивали оргије, да би заташкали кукњаву и јаук оних које су немилосрдно тукли. Ми, који смо становали у близини полиције, многе ноћи нисмо могли да спавамо од јаука и кукњаве ових несретника и несретница. Ја с правом могу рећи да методе шпанске инквизиције бледе према овима што су их бугарски полицајци употребљавали. У тим тучама и мучењима највише су се одликовали следећи: Рацев, Петков, Пушкарец, Вазаров, Цонев, Најданов, Енев и још неки, те се често дешавало и то да су неке које су тамо тукли и пуштали су као невине, али они су од батина и мучења само пар дана по пуштању умирали у својим кућама. Њихови жандарми и полицијски агенти свакодневно су обилазили села у околини Пирота, пљачкали, крали, одузимали све што се могло одузети од сељака, и на најмањи отпор од стране истих бивали тучени и терани у затвор због "противстајања“ властима, те је многе од њих на тај начин помрчина прогутала. У Пироту су отворили осморазредну гимназију и прве године одзив за упис ђака био је раван нули. Ђачке родитеље је гањала полиција да би уписивали децу и у томе су и успели. Под претњом интернирања и ђака и родитеља, ђаци су морали да се уписују у организацију "Браник" и постајали њихови чланови...".

Током рата бугарску гимназију је у таквим околностима похађало око 300 пиротских ђака. Након ослобођења нико није узнемиравао ни ђаке ни родитеље због тобожње сарадње са окупатором и велеиздаје. То нико није чинио ни у окупираној Србији, нити у Војводини која је постала ратни плен Мађарске или злогласне и геноцидне НДХ. Распарчавање Отаџбине и потоње школовање у окупаторским школама била је неминовност, зла коб народа који је једини на Балкану имао храбрости да се јавно успротиви фашизму, а чему су и Пироћанци дали свој живи допринос. Треба знати да је и Пирот организовао велики антифашистички протест 27. марта 1941. године, и да је два месеца касније, по слому државе, писао очајничке апеле комесарским властима у Београду, грчевито тражећи да макар и у ропству остане у границама своје миле Србије.

Зашто се овакво фалсификовање историје данас дешава велика је тајна, али сасвим је очигледно да је драговољна сарадња са бугарским фашизмом и велеиздаја свега српског одједном постала веома популарна и пожељна у неким круговима данашњег Пирота. Можда је реч о некој нама невидљивој прекограничној сарадњи у којој се испод тезге тргује пиротским српством и родољубљем, пиротским херојима и жртвама. Или се тек само ради о пројекцији, о психолошкој потреби провинцијских интелектуалаца да у историји пронађу свој сопствени лик. Да неким давним Пироћанцима учитају сопствена животна начела по којима се свакој власти, глобалној или локалној, у сваком случају треба покоравати и улизивати, писати им умиљате памлете, притом и све то добро уновчити, градити каријеру, уживати у привилегијама, а све под паролом напретка и еволуције, космополитизма и слободоумља, борбе против старих митова, глупих предрасуда...

Нека ми нико због овог писања не спочитава уношење раздора у суживот и добросуседске односе. Болну тему нисам покренуо ја, већ Пиротски зборник који је само једним текстом успео да узнемири много честитих пиротских породица чији су преци били принуђени да похађају бугарску гимназију током окупације. До мене су стизала њихова писма пуна једа и туге и моја морална обавеза, као публицисте и уредника једног маленог локалног медија, била је да реагујем и станем у одбрану тих угледних Пироћанаца који су у спорном тексту приказани као заклети опортунисти и ратни профитери.

Рођен сам у једном оближњем градићу у коме преовладава бугарска национална мањина, и ту проживео дивно детињство, стекао своје најбоље пријатеље, преболео прве љубави. Од малих ногу мени су Бугари блиски и драги, било да живе у Србији или Софији, било да су ми прве комшије или тек раздрагани туристи који долазе да се опусте и одморе од свакодневних брига и животних тескоба. Оно што искрено презирем јесу великобугарске претензије и још увек живи пројекат Велике Бугарске који, као и зла бајка о Великој Србији, за мене представља сулуду замисао примитивног, неморалног и непросвећог света коју треба свим снагама сузбијати у Пироту. Баш као што треба сузбијати и фашизам који се спроводи над пиротским рекама, над пониженим грађанима који у свом родном граду не могу доћи до запослења због бруталног и вишедеценијског сукоба интереса и партијско-родбинског запошљавања, а о чему ова наша, тако слободоумна и савремена пиротска интелигенција, већ годинама срамно ћути.

Спорни чланак Пиротског зборника је већ предмет анализе еминентних научника и они ће најбоље установити колико је он ненаучан, тенденциозан и злонамеран. Огласиће се и пиротски интелектуалци који стоји на позицији части, поштења и родољубља Драгољуба Јовановића, који данас засигурно не би ћутао. Као уредник Прича Старог Пирота, замолио бих вас да и ми овде заједно покренемо један истраживачки рад, да прикупимо што више сведочанства живих савременика или бар њихових потомака, и тако помогнемо да се разбистри помућена истина о животним приликама у Пироту током бугарске окупације у Другом светском рату. Ваше прилоге, фотографије и породичне успомене, можете послати у поруци.

Жељко Перовић
______________________
* Црно-бела илустрација је објављена 1942. године у „Бугарском Западу“, листу преко кога је вршена фашистичка и великобугарска пропаганда у пиротском крају а у коме су објављиване идиличне вести из окупираног Пирота. На самој карикатури Велика Бугарска је приказана као кућа из које фашистичка чизма протерује Рома (или Грка) и Србина. Треба поменути да је те исте 1942. године, по узору на Немачку, Бугарска донела свој Закон о заштити нације.

Усвојче

Газда Анта је био јако забринут тог 20. јануара 1907. зиме Господње. Пред његовим очима су искрсавале слике свега што је проживео у учмалој турској варошици крај Нишаве, где се све збивало по неком устаљеном, сасвим предвидивом поретку.

Анта је вероватно још као дечак ступио у „војску лешника“, како су стари Турци из миљоште прозвали децу пиротских хришћана, гледајући их како у уредној колони, два по два, заједно одлазе и долазе из школе, а што се чинило из нужде јер их је насамо редовно пресретала и злостављала турска дечурлија, рачунајући на немоћ њихових родитеља. Касније га је отац одвео код неког угледног ћурчије, молећи овога да му прими сина да изучи занат, по цену свакодневних грдњи и батина које сироти шегрт није добијао једино о причешћу и великим благданима. Онда је и сам научио да штави и бојадише сирову кожу и од ње, јаким челичним иглама, скраја шубаре и кожуве са лепим украсима. Коначно је стекао услов да полаже мајсторски испит и направи „зијавет“, богату гозбу за старе еснафлије са којом искусни калфа свечано постаје члан њихове угледне дружине, дарујући сваког ракијом и мезетом од леблебије и сувог грожђа, калупом сапуна и шимшировим дрвцетом за чачкање ушију. Његова невеста Јованка је, сва окићена у цвећу и злату, крочила у његов дом некад пре самог ослобођења, са богатим миразом, из угледне градске куће коју су родитељи, по својој мери, брижно одабрали. Младенци су засигурно живели без већих трзавица, у складном али бездетном браку наше старе варошке аристократије, чија се припадност наслеђивала, али и освајала и бранила поштеним радом, витешким држањем у добру и злу, честитим породичним животом. Њихов први дућан био је један од стотине и стотине по којима је Пирот био чувен до Стамбола и Сент Андреје. Биле су то мале и укуткане чатмаре са ћепенком који се као витрина расклапао и претварао у савршени простор за изложбу и кафенисање. Те нанизане једнокатице касније су заменили модерни локали са париским излозима, које град једнако није успео да сачува, као траг своје прошлости, своје младости. У својим зрелим годинама Анта је постао угледна личност у свом граду и еснафу, његово име се помиње у важним градским петицијама и јавним саопштењима. Зато је изабран и за тутора Старе пиротске цркве, чувајући је од проневера, банкрота и обесних дечака 4. и 5. разреда који су је у доколици камењем гађали из мушке школе смештене у оближњој црквеној одаји, правећи штету на њеном крову, због чега је он, са осталим туторима, тражио од школског одбора да се малени вандали изместе у неку другу зграду а на њихово место доведу мирнија, женска деца... 

Газда Анта је дуго пребирао по својим сећањима верујући да се, негде у њима, скрива заборављени грех, узрок невоље која га је задесила а због које је, те студене јануарске вечери, са уцвељеном Јованком дуго писао писмо окружном проти које је што пре требало отпремити у Ниш код владике. 

+++ 

Протојереју Округа пиротског 

Ми смо венчани муж и жена. Венчали смо се пре тридесет година. Од срца нисмо имали нити сада имамо порода, тако је Богу угодно било и ми смо његовој светој вољи покорни и благодарни. Пре десет година узесмо под своје Настасију, ћерку овдашњег просјака Петра Банковића и она је и сада код нас. Даривао нас је Бог приличним имовним стањем и надасмо се да наше усвојче Настасија дорасте, па да је пристојно удомимо. Но Богу, коме згрешисмо, би по вољи да другчије буде. Ево у чему је ствар. 

Ми радимо ћурчијску радњу те зато морамо имати момке што нам у овом нашем послу помажу. Међу момцима имамо најстаријега Милана Панајотовића. Наше усвојче Настасија, и поред нашег јаког надзора, загледа се у Милана и Милан у њу, па на бруку нашу, ступили су и у полни однос, те је Настасија, јадно наше усвојче, већ три месеца у другом стању иако тек сада има само четрнајест и по година. Да би ова наша брука мања била, на савет ваш решисмо да Настасију и Милана веримо и да оба признамо за своју децу. Но како Настасија има сада четрнајест и по година, то јој фали још пола године да може у брак ступити. Ми би радо чекали још пола године само да нас ова невоља није снашла. Поред тога, Милан мора кроз месец дана ићи у стални кадар и тамо остати две године, и за те две године може му се памет разбити, па не би пристао да наше усвојче Настасију узме за жену. Па зато и хитамо да их привенчамо, те да не би наше јадно девојче пропало и да не би тиме и наш грађански углед упропастили. 

Ми вас молимо, као што се Бог моли, да изволите умолити Милостивога Господина владику, да свети благослови брак нашем усвојчету пре петнаесте године, а уверите Господина Владику да ћемо се целог века за њега молити Богу и сматрати за спаситеља наше части и образа и дома нашега. 

Понизни, 

Анта и Јованка Станковић 

+++ 

Добри прота Михајло Недић, по чијем савету је писмо и написано, на полеђини је дописао своје мишљење, како би додатно умилостивио владику Никанора, човека неугодне и тешке нарави: „...Молиоци падају на колена пред Ваше Преосвештенство и моле да спасите част њиховог дома и њиховог усвојчета Настасије – благоизволите дозволити да Настасија може ступити у брак и пре пуних 15 година. Скромног сам мишљења да би свети благослов вашега Преосвештенства, да Настасија ступи у брак, заиста спасли један честити хришћански дом, и да би свети благослов унео мир и вратио спокојство и молитеља и девојке и момка, који пристаје да је узме за жену и венча се са њом...“ Међутим, изгледа да се племенита замисао пиротског проте ипак није остварила. Седам дана касније, испод протиних речи, нишки владика је кратко дописао да се венчање може обавити тек након 1. марта, у време када ће Милан вероватно већ бити на служењу свог дугог војничког рока. 

Прегледао сам уздуж и попреко оба градска гробља и све завичајне књиге, питао старе Пироћанце, али никако нисам успео да сазнам шта се даље збило са Настасијом и Миланом, Антом и Јованком, њиховим унучетом. Само ово дирљиво писмо из црквеног архива, неколико безначајних докумената, и једна бледа фотографија из ћурчијског споменара која ми је послужила да израдим портрет газда Анте, старог српског домаћина који је као Христос царевао у свом дому и дућану. И својом царском љубављу сносио и покривао све грехе и слабости својих укућана.

__________

Из необјављеног рукописа "Писма из Малог Јерусалима II"

Тестамент терзије Стојана

Растужио ме овај стари тестамент. Написан је с толико љубави а никада није испуњен. Њега је крајем јануара 1902. године сачинио београдски терзија Стојан Живковић пореклом из Пирота, уредно и по доброј мери, баш како је читавог свог живота скрајао лепа варошка одела. У свом завештању имућни терзија заповеда да се његова раскошна кућа у Бунарској улици, крај Славије, прода након смрти бездетне жене и рођеног брата, и сав новац раздели на једнаке части:

„...Моју кућу никад и нико да не би задужио нити да је ико отуђи, до живота моје жене Савке и мога рођеног брата Тасе Живковића, а после њихове смрти, препоручујем горе поменутим мојим туторима, да они споразумно моју горе именовану кућу, за добру масу продаду, и то или приватно или на лицитацију, и сав кућевни новац овако поделе: по три стотине динара свим београдским црквама, Саборној, Палилулској, Вознесењској, Дунавској, Савиначкој и Гробљанској, и за сиротињу београдској општини, и варошкој београдској болници и глувонемим децама заводу, и изнемоглим старицама заводу, и дому Сиротне деце врачарским, и младим богословима заводу, и свештеничком удружењу, надлежном старешини, и врачарско источној, и палилујској школама, за храну сиромашним децама, и у варош Пироту двема тамошњим црквама и за сиротињу пиротској надлежној општини, и мојој братаници Љубици удатој за Мирослава К. књиговесца и њеном сину Војиславу ђаку, и мојим братанцима Милутину и Михаилу и мојим братаници Лепосави и децама г. Стеве Ловчевића, Олгици и Јови, и мојим туторима г. С. Ловчевићу и г. Н. Божићу и г. Б. Раденковићу, свима и сваким гореименованим легатима да се изда у готову новцу по три стотине 300 динара у сребру. Препоручујем мојим туторима и са Божије стране молим ја њих, да прате у Јерусалиму надлежном старешини патријарху Јерусалимском, за свету цркву и светом гробу Христовом 50 наполеона у злату, за спомен моје грешне душе, кад у Јерусалим пратите препоручите надлежном тамошњем старешини, и молите га за један парастос моје грешне душе у Јерусалимску цркву да изврши, и свих мојих легате ја их молим да ме мртва не забораве, а преко свих издатака, новац што остане од продате куће тај новац да дате на књигу у неком заводу под интерез, па по вашем увиђају и договору од кућевног новца, подарите болесним и изнемоглим људима и женама и децама помогнете им у њиховим нуждама, за спомен моје душе грешне, издате временом нужнима сав новац. Последњи пут овде молим моје туторе, и у свету дужност вам остављам до вашег живота, да ми последњу моју жељу и завештање ово моје испуните и ништа немате преиначити јер ја сам ово моје завештање и жељу моју последњу у потпуном и чистом свешћу и разуму мом горе исказао и својом руком све написао и потписао и учинио сам све што треба, по смислу све што треба по ч. 434. грађанског закона...“

Стара Славија

Стојан је очигледно припадао последњој генерацији оних племенитих српских богаташа који су и свој таленат и свој часно стечени иметак сматрали Божјом позајмицом. О тим чудним, помало јуродивим домаћинима скривених врлина, писао је Свети владика Николај с пуно сете и лепих успомена: „Били су и прошли ти стари београдски трговци. Али су остала дела њихова, задужбине њихове, пример њихов, име њихово. Као шегрти они су се мучили несравњено више него садашњи шегрти. Као калфе они су били дужни устајати кад калуђери устају на полуноћницу и шити шевећерију. Као газде они су улагали огромне напоре да увећају своју имовину али никад и никако на штету образа и поштења. Знали су они да глас о поштењу једног трговца вреди више од голе памети и вештине. Када су што продавали на метар, попуштали су неколико сантиметара више, а када опет мерили на тегове, додавали су по неколико грама за срећу и берићет. Међу трговцима важило је правило: или поштено богат постати или без богатства поштен остати. У сваком случају човек у трговцу ценио се више од трговца, и карактер трговца више од богатства његовог. Домаћинским духом они су бринули о чаршији београдској и о држави... Неки су од њих били велике тврдице и према себи и према другима, али су на крају задивили свет својим завештањима на добротворне сврхе. Неки од тих тврдица давали су потајно шаком и капом на ослобођење Старе Србије. Један, опет између њих, оставио је по смрти велико богатство а у завештању написао ову дивну реч: "Све сам од народа добио, све остављам народу". Познавао сам лично једног од тих кремен штедиша. Он никад није никоме јавно учинио неку милостињу. Чаршија га је због тога сматрала за човека себична, тврда и немилостива. Али кад је тај газда умро, иза његовог ковчега у пратњи ишли су многи сиромаси и просјаци уплакани. Тада се тек сазнало, колико је тај човек помагао сиротињу...“

Стојан је умро непуна три лета касније, дан уочи Никољдана 1904. године. А онда су његови наследници, као у неком Нушићевом комаду, уз помоћ вештих адвоката успели да оборе тестамент и приграбе читав његов иметак. Старица Савка и старац Таса остварили су право на доживотни боравак а бројне хуманитарне и просветне установе, које је Стојан желео да дарује, добиле тек копију тестамента и бедног судског решења.

Тако је један примерак доспео у Стару пиротску цркву где сам га пре неколико година пронашао на прашњавом тавану парохијског дома. Сада га први пут објављујем, на укор савременим богаташима, самопроглашеним господарима река и извора, земље и семења, живота и смрти. А за покој душе овог племенитог терзије, уместо јерусалимског помена, последње и најважније жеље у никада испуњеном завештању.

Из необјављеног рукописа "Писма из Малог Јерусалима II"