Марића сас Ману

Какво па толко наодите маану на мојега Ману?
Да ли су па вашти мужје по-убави и по-прилегатни?
Или су по-работни, или по-чувателни, или су повише стекли?
Или се по млого слагате сас њи?
Или ви почитују ко мужје?

А ја се сас мојега Ману дичим
Договарамо се и почитујемо, деца смо златна начували
Њиве прикупимо, куће направимо, стоку запатимо
И што је од стари остало чувамо си за деца
И никому не бркамо у-очи, с комшије се не карамо
И сас сву роду смо си како је ред и како требе
И никога несмо ни изл`гали ни украли
И свакога смо дочекали и пречекали
Кој ни дојде у ижу.

А големо убавило нити је он тражил од мене, ни ја од њега
Мана си ми је Мана: т`нак, жлт, висок, нек си ми је
Одкако си је, тека си је, венчање ми је, мој си је
На свилено парче ми се претвара и кад магаре јаши
По-убав ми не требе, муж ми је
И домаћин.
_____

Драгољуб Златковић „Дума“
Фото: Слике старог Пирота (Младенци из села Пасјач)

Од давнина свирће

Не гуде више гусле Душана Лилића из Брлога, Пејче Ђунића из Дојкинаца, нити Гроздана Вељића из Гостуше. Не чује се песма гуслара јер њих више нема. Нема старих гуслара, жена гуслара, слепих гуслара и ћеманџија који су гудили и певали на седељкама, на зборовима, панађурима, сеоским славама и о празницима јуначке и шаљиве песме. Нема више осамдесетогодишњака са седим косама и дугим брковима који су самоуки певали и подсмевали се Турчину, као што је осамдесетогодишњи гуслар Пејча Џунић из Дојкинаца у турско доба на гуслама од јавора, са струном од коњске длаке гудио шаљиву песму:

„Мечка црна гуњу носи

- како је голема,

може цар да буде...

А у курјака сива му длака,

Зелена му долама,

мерак му за овце...“

Турчин се слушајући песму разгневио и љутито Џуни довикнуо: „Пезвеник, појеш за зајека и ружиш све турско!“.

Самоуки гуслари нашег краја певали су јер, како каже песма: „Срце не може да ћути за песну че цркне“. Гудили су гуслари, каже један стари запис у Зборнику Етнографског музеја Београда из 1936. године у селима Дојкинци, Велика Лукања, Нишор, Завој,  Височка Ржана, Топли До, Брлог, Покровеник, Гостуша, Росомач, Суково, Срећковац, Расница, Барје Чифлик, Осмаково, Велики Суводол. Било је педесет гуслара који се по имену памте. Спомињу се и жене гуслари у Великој Лукањи. Певале су уз гусле и гудиле три „трлатанке“: Сланислава, Сева и Јевда. Ова последња певала је омиљену јуначку песму „Оро игра у Болнича града“. 

Марко Спасић из Гостуше причао је пре педесетак година да су људи сузе проливали када су слушали слепог Гроздана Вељића како пева и гуди на гуслама са три струне. Умро је Гроздан у 55. години живота напрасном смрћу. Тако је завршио живот последњи гуслар Понишавља.

Самоуки чобани, гуслари, сами су и састављали стихове и после их казивали својим мештанима на зборовима и састанцима, а певали су и из књига песме које су им учени унуци читали.

Међу ћумрџијама који су се настанили у Раков долу (данашња Раковица код Београда) најпознатији био је гуслар Пироћанац Трајко Маринковић, који је певао песме о српско-бугарским ратовима...

Полако нестаје једна традиција тешком муком негована, једно песништво и казивање о прошлим јунацима и догађајима кад су цеваре и гусле биле „од давнина свирће“.

Н. Ћирић („Пиротска Слобода“, бр. 1090/72)

Фото: secanja.com

Сећајте се својих старешина...

"Сећајте се својих старешина који вам проповедаше реч Божју", каже Свети апостол Павле у једној посланици а ми Пироћанци заиста имамо кога да се сећамо. Наш Пирот је изнедрио дивне пастире, проповеднике, духовнике. Међу њима је и владика Василије Костић из Великог Јовановца који је због своје искрене и пламене вере страдао од унијата, од фашиста, а понајвише од комуниста... На овој слици он стоји лево. Тада је још увек био студент, тек пострижен у монаштво. Десно стоји чувени пиротски прота Љуба Антић, рођен у Тијабари, покретач многих важних духовних и хуманитарних догађаја у предратном и поратном Пироту. Стари калуђер који седи је такође Пироћанац, архимандрит Теодосије Тошић, игуман манастира Јошанице у коме је примио и замонашио свог земљака и будућег владику Василија.  

Текст: Ж.П. Фото: Бошко Антић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Дојде панаџур

 А Госпојина на врата, а панаџур пред врата! А панаџур неје бил само за радос и печалбу, него и мерка за сваку работу. Како цртка под еспап. Толко дадено-борч толко!
Ако некој наручи при Мицу кубеџију кавторче, рок - до панаџур. Ако дунђерин врши некакву работу - да је готова до панаџур. Ако је некој го лем борчлија, у тевтер се писује - борч да врне до панаџур. А ако се пазарбашије узмувају по чаршију и како мује без главу улате из дућан у дућан, а дућанџије по целу ноч сортирају робу, мож се зак’лнеш да је наблизил панаџур.
А ако неком све това ништа не казује, че разбере кад чује Асена Циганинатога како подокује низ Тијабару, пцује коњчето и прети му с продаву: 

- Дојде панаџур. Че ти литну коптитата низ Барје.
А кол’ко је пиротсћи панаџур бил чујен и важан, неје само за Пирот него и за целу Србију, види се по преписку која се над’лго водила меџу пиротсћи и еснавлије из друђи градове и  Министарство народне привреде и самог краља Александра, кад је, још од баба земан Пирот по први пут остал три године без панаџур: 1883, 1884. и 1885. годину.
Прво су рипнули лесковачћи еснавлије и написали на министра и краља Александра:
  
“У вароши Пироту вашар је сваке године 15.8. већ два-три века. Прошле године је г. министар укинуо вашар. Но, како је пиротски вашар од велике користи свим варо шима па и Лесковцу, јер се на пиротском вашару потроши више овоземаљских производа него на осталим вашарима у Краљевини Србији, то сви еснафи у Лесковцу моле да се изволи одобрити исти вашар јер смо без њега пропали и од њега зависи наш опстанак и будућност.” 

А одма по това, пиротсћи меанџије, налбати, вурунџије, абаџије, дунђери... моле:
  
“Укидањем вашара који постоји од памтивека мислила се да се подигне народна привреда и терзијски и други еснави који су трпели штету и конкуренцију од долазећег еспапа. Али, од тог вашара се сви ми издржавамо и државним обавезама одговарамо, што сад не можемо. Понизно молимо да се нужан вашар за Пирот врати.” 

И док једни моле: “врните ни панаџур”, за то време терзије, ћурчије, кујунџије, казанџије бакали, колари, кројачи, качари, прачају друго писмо:
  
“На нашу молбу, г. министар је преобратио пиротски вашар у сточни јер смо ми трпели велике материјалне штете од трго ваца из других крајева... и више нећемо покретати питање о повратку вашара јер је штетно за интересе домаћег занатства... и молимо г. министра да вашар остави као чисто сточни, јер своју робу не можемо продати а спремамо је као солидну дућанску, а не вашарску...”

Сирома министар усверен од недодуман пиротсћи народ прача аб’р у Пирот: Кад се сви еснафи додумате, че ви врнемо вашар. До тегај, јок!

Е, али, свако чудо за кратко. Панаџур се врну, народ се смири и продужи се па: једно Вела изумела. 

А дојдеше Госпојина, вејници притисну Барје, а народ плизне па на земљу тешко. Иглу да врљиш, наземи нема да падне. И од тиче млеко и од врбу грозје. 

Младиња преко тетће и стрине још од Госпојину прача аброви за јесење свадбе и весеља, а на деца се још десет д’на по панаџур црвеју језици од пручће и петлетија и т’рну дланови од ударање у шарене, тешће лоптице прајене од растрзаћу артију и п’лне сас трину.

Зглетавило се од народ и еспап, па не знајеш куде да гледаш. Једни вале, друђи телале. Коњи њишту и бију с копита у насип, дигал се чур до небеса, па сл’нце како кроз тесто довача тув-там доземи.

Трговци од све стране. Од сваку веру и милет. Вино и рећија за Совију, жито из Совију. Јарци, овнови, суво месо, лој за Цариград, коже и масло за Видин. Из Самоково железо, за Самоково дуван, за Трново гајтан, за Филибе шајак, за Једрене к’рмез, за Серез ћитајка...
И додек се младе селсће невесте усртају у калве, подмувују с лактове и усмивују под око док пробирају по шарена манистра и сијаве менђуше, чаршијли госпоје траже кумаш платно и по т’нак варак, да њим се везењето л’ска како на патрику велигденска одежда.
Цигање варакају да си купе повише куркуму боју, и од зајутре че мињују низ чаршију уж’лтени како мисирсћи лимоње.
Ћипу мећици, окају ашчије, врту се рингишпили, цврка младиња, а Алекса шћембар, навиле дува у рог и ока. Дегмеде да га некој чује. Турил на мешину казанче сас жешка заљутена шћембетија, на појас му тропају плекане синијице и ложице и кој му посака шћембетија, он одма сипује и служи. И додек муштерија Срба, прежвакује, устрза и зноји се поди нос од љуто, Алекса тропа у казанчето и ока из глас:
- Там што врије, ништа није, овам при мен муштерије. Само за муштерије мераклије! Поблага шћембетија оди девојчетија!
А кад мине с’вјат калаб’лк, че се одели боклук од миразл’к. Једни че трљају шаће, а друђи главу, ама, сви че сас исту наду и радос да чекају друђи вашар догодине. 

Мирјана Јонић Игић

Куде су убавете чешме?

 Опекла звезда па мозак ћипи. Оди силинуту и јаруту те доримка г’дичка у нос и играје ти пред очи. Да ти се разђеле слошаје и да се суринеш на сокак, нема куде водицу да пинеш. Осем ако ти некој из кућу не изнесе у чашку да се сврнеш. А ка си намокриш уста и сврнеш се, оно ти се па ст’вни. Водата жешка како за нође мијење.

Па како да ти не примучнеје под груди ка се присетиш, на овуја жегу, колко је убаве, студене чешме по чаршију имало, студени бунарје, кладенци и пумпе по сокаци и авлије, па ка пинеш изи тасат водицу, а оно те удари силината па ти се зауха поди нос. Да пијеш, па да се заборајиш. Биљур, неје вода. А и чешмете убаве. Оди мерак и за севап прајене. Сас басамаци за слазење до водуту, сас камену ограду и оћитене сас у камик напрајене девојачће и лавовсће главе. А на в’р чешмете стоју висоћи стубови сас големе сијалице да се и ночњам види.

Ако појдеш оди Тијабару, од Крупачку капију, голема чешма до кум Ђоничку, па поди Бериловску капију Цинцин кладенац. Покре Цинцин кладенац, још иљадо друђи. У сваку

авлију по јед’н. Нанизани како ђердани, обрасли сас папрат и п’лни сас како с’лза чисту водицу да ти се под груди лепи од милос.

Па к’мто Големи мос Гушевица, по нанадоле Ладна вода. У Пазар чешма супротиво Еснаф, па чешма на Кале... А оди “Национал” па к’мто касарину, незнајеш у коју прво да погледаш. Једна чешма до “Вук Караџић” школу, па до стари Срез супротиво Гимназију, па до ковачатог још једна... Ћипи од воду. Стани-пини.

Оно, оратеше дедами, Марко Чинче, на једну од чешмете је писувало: “Путниче стани, воду ладну попиј и душу смири. У твоје здравље за моје сећање”. Пирочанци су пили и за севап

спомињали.

А кад дућанџије ожеднеоше и испратеоше чираци сас стовну за воду, свакој је чирак морал да знаје од који ћун’к газда пије воду, и од тија да наточи. А било је да некада газда пита чиракатог кад се в’рне сас стовну:

- Од који ћун’к воду наточи?

- Од средњити газдо.

- Расипи ђу, и од са да точиш од крајњити. Како да нагорњује водата, неје блага. Мора да је затова што и комшија ми Мита Штрбља оди тија ћун’к точи, а ми смо се јучер скарали и не оратимо.

А Тоша Муња у шољћу че рече:

- Дете, донеси оди Ладну воду водицу, јербо ми зубити станули како лансћи папучи. Само излате из уста јед’н по јед’н. Јега ђи уцврстим!

А оди Гушевицу је с најголему радос пила воду младиња.

Ешто? Па, ако се момче и девојче напију тува из јед’н тас воду, туја годину че се узну. Куде чеш поубаво!

А једнуш, врча се из Круп’ц газда Милча Гаротић, па сврне на чешму да пине воду, ама, некој зевзек забил дорим страшну какалашку у ћун’кат. Он жедан, сецне одједнуш, излети кака лашка, занесе се газда Милча и акне на првијат басамак а вода јурне па га све окупе. Дигне се он, сирома, поистиска мокре дреје, па че рече:

- Е, водице! Да си ти, черко, толко паметна и добра била, не би ти оволкаву какалашку у ћун’к забили. Него ели ме убаво окупа, де и изнутра да се оплакним, па дом да си идем.

Те пине и отиде дом да госпа Лепу убеди да је на правде Бога мокар.

А кад ни ладна вода не може да разлади сокаци ћипнули од жегу, тегај баба Милева Ристина, оди Бериловску капију, збере деца по малу у додолице. Натресе кој какво има, исћите се сас зеленчицу, па зареде од дом до дом. Рипају како мачетија на жешку плотну, играју и поју:

Дај ни Боже росну ћишу,

да се роди све што требе,

од два класа шиник жито,

од два грозда чаб’р вино.

У сваку кућу ђи испљискају сас ладну водицу и даду њим браш’нце, јајце... Кој какво има. А баба Милева њим после оди брашното испече голему погачу, испржи јајца и одведе свата деца на зивајет до к’рсат, у ладовину, поди мироноснити дуд, коди Џенарат.

И док баба Милева прикокрује деца и кани ђи на једење, нади Пирот заоди сл’нце, бију звона за вечерњу одкуде Тијабарску цркву, а деда Стеван Црни, бакалин, како ђи чује, прексти се и затвара дућан.

- Нема више за д’н’с работа - че рече на задоцнели муштерије.

Јутре, јутре... Кој неје видел вајду оди очити, нема ни оди трепћете.

И док Пирочанци искачају сас столичће преди порту да се разладе и проорате кој је какво чул и видел, низ сокаци се лелеје и затављује мирис на цвеће из посипане башче и истијо се чује како Перча свирџија, на Змијскуту Главу башта, свири у тамбурицу и поје: “Одавна ли си Цоце калуђерица”.

Мирјана Јонић Игић, "Мале градске приче" 

Фото: 

1) Чумина чесма

2) Бунар код Бериловачке капије

3) Чесма код Национала

4) Царева чесма

Царева чесма

На путу за Висок, на северном обронку Басарског камена, крај старог пута, близу места В`зганица, и данас стоји напуштена чесма, позната у нашем крају под именом Царева чесма. Није познато када је саграђена а легенда о томе каже:

Велику цареву војску нанео је пут преко Висока. Ишла је из правца истока и сунчевог изласка, враћајући се из битке на Велбужду. У то време није било добрих путева, а постојећи су били једва проходни јер су вијугали кроз густе шуме и преко стрмих планинских коса.

На челу колоне била је чета копљаника на коњима а испред њих на белом коњу јахао је царев заставник. За њима су ишли пешаци наоружани сабљама, стрелама и штитовима. Између пешадије и копљаника јахао је цар Душан са својом свитом. На крају колоне кретала се уз силан звекет тешка оклопна коњица.

У једно превечерје, чело колоне застало је на северним падинама Басарског камена. Цар је наредио да се ту улогоре. За кратко време расули су се по ледини бели шатори и запламсале ватре, по околини коњи су пасли мирисну планинску траву.

Народ Висока дочекао је цареву восјку износећи пред њу на друму храну и пиће, а жене су расплетале своје дуге косе да се војсци путеви не замрсе.

Неколико дана одмарала се уморна војска од дугог пута. Одмарали су се и већ посустали коњи, са многим ранама по телу које су задобили у бици или од опреме. Цару и његовим војсковођама се необично допао овај крај. Хладна вода са извора, чист ваздух, добра храна и раскошно зеленило околине повратили су и окрепили војску. Четвртог дана војска је, одморна и чила, наставила пут.

Када је цар Душан отишао са војском, народ се обрео на месту логоришта и саградио врло лепу чесму од камена са врло хладном и чистом водом, у спомен на царев боравак, и прозва је Царева чесма.

 ____

Душан Панић „Мој Завичај“

Илутрација: Никола Николић

"Национал"

...Аутомобил је тих педесетих година једном месечно пролазио главном пиротском улицом, подижући прашину, уз повике одушевљене деце. Касније су „застава 1100“ и „првомајска“ „волга“ показивале стандард времена уверавајући нас да време фијакера полако пролази... А тада се све догађало пред „Националом“, који је од пре Другог светског рата био једини пиротски репрезентативни хотел. Да ли треба рећи да је био знамење ове вароши, да су у његовим собама одседали угледни гости града, спортске екипе, уметничке дружине... Ходници су били застрти црвеним тепихом, а у собама се умивало из бокала бистром водом са чесме из парка. Интересантно је да са велике терасе хотела државни руководиоци који су долазили у Пирот нису држали говоре, већ на другим местима у граду (Тијабара, „Тигар“). А пре оног великог светског рата, страначки лидери су се обраћали Пироћанцима са терасе „Национала“... У овом здању су се одржавале другарске вечери и све званичне свечаности и то у великој, малој и осталим салама, а биоскопска дворана је била посебно стециште Пироћанаца, који су обожавали „живе слике“ на платну. Тада су „каубојци“ и историјски спектакли били „хит“, а тапкароши су имали пуне руке посла.
Столови са снежнобелим чаршавима имали су сталне госте и знало се увек ко где седи. Аца Клен је дубоко заваљен у дрвену столицу у одређеним сатима испијао своје пиће, крај великог покретног прозора, који се у топлим данима подизао и пружао праву хладовину у великој сали. Камен и Маршал, два позната пиротска келнера, држали су све под контролом. Муса Шејн и група пиротских боема наручивали су песме из свог ћошка да би Лата Циганин, на крају, свакоме одсвирао песму „на увце“.
Пред кафаном, „на тераси“, два реда столова са класичним коцкастим чаршавима и лепо урађена оградица омогућавали су уживање градским кибицерима. Са овог места ништа није могло да им промакне... Тако је то тада било. А многи, који су са својих кибицерских места одлазећи на студије у друге градове, поручивали сетно: „Чувајте нам Национал!“
Кроз године „Национал“ је све мање био оно што је некад био и лагано улазио у легенду која траје. Од места за балове и дочеке државних руководилаца сада је то кинеска продавница, а од соба за преноћиште – канцеларије. Зграда са легендарном куполом без громобрана, стоји као сетно сећање на „ексклузивни пиротски хотел“...

____

Милан Пауновић, "Пркоси пиротске калдрме"

Фото: facebook.com/slikestarog.pirota

Лила пусти

Фото: Тањица Перовић

 Оро ко љуљћа, Лила у средину
Па Лила на танац, па Лила коло води
Све куде свирће свире, све куде се оро игра
Лила први
Час се напиња ко в`шка на-рамо
Час се залати ко гостушко овне
Па се разлати ко удов`ц у оро
Па одлати ко криво петле
И ко криво вретено
И ко д`лга кошуља
У Држину Лила не знаје да игра
У Церевдел Лила коло води
Да се крстиш, и па да се крстиш
Сас двете.

Таворча га напела
Голоча га сапела
Само се разлати
Што-ли се разлати
Завалија.
____
Драгољуб Златковић, „Дума“

Петровће у Старој цркви

Петровдан у Старој пиротској цркви пре десетак година... Тада је читав храм мирисао на „петровће“, прве јабуке које су побожне бакице доносиле на благослов и освећење. На жалост, данас је све мање и њих и овог лепог обичаја... Занимљиво је и да су пре Другог светског рата Петровдан славиле терзије, кројачи финијих тканина и одела. Како је њихов еснаф био један од најимућнијих, то је и цео град са њима празновао и благовао о чему је у народу остала реч: „Дај ми Боже Петровд`н сваћи д`н!“. Терзије су бринуле и о сиротињи, својим старим и немоћним колегама и нарочито, о својој задужбини Темачком манастиру... Данас кројачки занат у Пироту пролази кроз велике невоље и искушења. Ко зна, можда би и њима кренула напредица кадa би се сетили своје заборављене Славе и лепих терзијских обичаја о Петровдану.

Текст: Жељко Перовић; Фото. Тањица Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Oваја ти је чаршија башча голема...

Фото: Тањица Перовић, Пирот август 2012.

"... Што оратеше Марко Чинче, терзија: оваја ти је чаршија башча голема а цвеће шарено."

____
(Цитат из Малих градских прича, Мирјане Јонић Игић)