Рада Драмка

фото: Игор Ђорђевић

Ка пусти
ћосав браду,
поп с`лзу,
ћеремида масло,
ка се помире
Пеша и Илија
и ка баба Ћирика
и деда Постол
роде
близнетија -
Рада че дава
пијење.

_____

Драгољуб Златковић, „Дума“

Први радио

Долазак струје у село донео је велике промене. Настајали су и многи смешни, необични, глупи и жалосни догађаји. Струја је била баук и требало је доста времена да се људи ослободе и користе је без страха. Мој стриц је струју прихватио са одушевљењем, одмах је купио радио, унео га у велику собу, ставио на средину стола и направио му звучнике, привезао их и закачио у двориште на дуд. Стално би крчао и свирао док му није пронашао добру станицу. Хтео је да га стално слуша. Лети би се за годишњи одмор цела фамилија окупила да обиђу родитеље, помогну у пољу и замене море Нишавом и Темштицом. Стриц би испод дуда ставио столове и столице и свако вече је било окупљање уз музику са радија, често су се руменили прасићи у пекари па су гозбе трајале до касно у ноћ, играло се и колце. Нас осморо деце смо ишли на ливаду иза куће где нам је баба са прозора, као са шалтера, мазала кришке хлеба и посипала паприком. Пуних стомака, сити, седали би на ливаду и причали вампирске приче. Утркивали смо се ко ће више и страшније да их исприча. Вампири су устајали ноћу, куцали на врата и прозоре, на путу се људима пели на рамена и јахали их, заустављали кола ако је ноћу неко путовао, и једини лек је био да се кресне шибица или да се сачека да сване како би се јахање и мучење окончало. Приче су нас толико обузимале да бисмо одједном ућутали и престрављени почели да зуримо у мрачну ливаду гледајући у високу траву како се помера и оживљава ликове из наших прича. Држећи се бежали смо певајући да одагнамо страх: „месечина како д`н, игра баба на зубун, деда свири у шише, баба бега у ћоше“. Стизали смо до столова и бацали се на крило мајкама, теткама, оне су нас умиривале и водиле у кревет. Ми смо се радовали новом дану, новим причама и новим страховима.

Пише: Грана Перовић

Сиротињско

Народна ношња из Пирота

 Мањуј се оди њу
Свако се пиле по појање познава
Мене да слушаш, нема ли брата, по-далеко од њега
Што ти је зор за това девојче, ти си млого миран
Това неје за тебе, това је чепато, не иде млого далеко
Гледај њој сестрете, колко се мужје овајдише сас њи
А и мајћа њој маџијарка и љута ко шушпа арнавутка
Нема да буде по-добра ни она.
Оне су те, синко, сас нешто зараниле
Че те накарају, слепчо, да се караш сас башту и мајћу
Не видиш ли га, ћорчо, нема ништа од човека, пар ти неје
Малено како кочан у градину, како чеперак и печурка
Асли цацорка, и тупан, и тупица, и коврждањ
Пцета че му отну бебе из-руће
Ка му Бог даде!
- Ја нес`м, мајћо, дете малечко
Че дојде време, да ђу валиш
Снаа че ти буде, у-очи че се гледате
Не издумуј се, не наоди њој толко маане
Никој се до са неје од њу ожалил, а сваћи се је повалил
Куде иде, насмејана иде, свакому каже: добра среча
Свакому се насмеје, свакому каже добру реч...
Сиротињско ли је, млого маане има
А газдинско је убаво и кад је ћораво
Малечко грненце, ама златно варенце
У малечку се кутићу злато чува
За теб лоша, за мен убава
Нек му је това свата маана
Малечко ама златначко!

____
Драгољуб Златковић, „Дума“

Моје најлепше слике

"Дечак са лубеницом"

Пирот је за мене као дечака био нешто невероватно. Пошто смо становали близу станице, пре него што треба да стигне поподневни воз из Ниша, прођу кола која попрскају улицу. Ми деца трчимо за њима, онако боси, да и нас попрскају. Тај осећај прашине под босим ногама је толико нешто дивно. И сад, шта се дешава. Дође воз, онда фијакери се чују, коњски топот. Људи пролазе и ми излазимо да видимо ко је стигао. Само што прође, стиже колона из винограда. Неки носе зелениш, неки носе мотику, неко води козу... Сећам се и моје баба Боне. Кад прими пензију, водила ме у посластичарницу редовно на онај принцес ђеврек, кремом филовани ђеврек... Онда Нишава. Моја нана док окопава кукуруз, ја се брчкам у Нишави и пецам рибу не неку иглицу, нисам имао удицу. Дечије глупости. Сећам се и расадника, предивног, пуног воћа. Могао сам да уђем кад год сам хтео и да узмем воће које год сам хтео... Чини ми се, кад сам дошао да сликам Пирот, да ме он повукао много јаче од детињства. Кад сам га насликао, онда сам га на неки начин доживео много дубље него у детињству. Заиста, моје најлепше слике су направљене тамо...

Коста Брадић, сликар родом из Пирота (1927-2014)
Илустрација: „Дечак са лубеницом“, Коста Брадић
Извор: Пиротске новине 72/09, припремила Весна Голубовић

Време доноси, време односи

фото: Александар Ћирић, Пирот

Камо га Рада Оџин?
Камо га Бора Панџин?
Па камо ђи баба Суска и деда Зора, Петкана и Миладин,
Стоилко и Божурка, Пека и Антанас, Ђорђија и баба Бона?
Па камо га газда-Мита Миланов, не знајеше колко паре имаше?
Мито, Мито, окаше га Стевана, ама и он одмете,
отиде, како да неје ни бил.
Камо га деда Наца, на деду Станчу деда, што је накарувал
стра у-срце на Черчезје ка су одили по краџу
и правили свакаква чудила с народ?
Он је прерипувал уштрапачћи Голему ровину у Шумје.
А са?
Преко њега расту трава и трње,
И памте га по казување само најстарити
Док не изумру и они.

Тека и ни че измремо.
Че светујемо, светујемо, па че досветујемо.
Че помремо, а че се роде друђи
и они малко да посветују овија свет.
Тека је од ко је век и свет, тека че буде док је свет и век.
Једни замињују, отоде, друђи дооде.
Једни се раџају, друђи мру.
Јунаци и прошљаци, цар и селсћи свињар.
Мре и кој проси и кој круну носи
И не пита те
ни кој си,
Ни какво си,
Ни што си.
Оваја је земља млого прекарала па че прекара и нас.
Оваја је земља прекарала само седамдесе и седам Стојана
ћорави сас лево око.
А колко па Стојана ћорави сас десно око, или сасвим ћорави.
А колко па друђи окати, с по једно-око или сас обата.
Па алтави или прави, грозни или убави.
Силни или јаћи, сити и гладни.
А највише мучени, патени
И газени.
____
Драгољуб Златковић, „Дума“

Голуб и орао

Илустрација: "Прошлост мог завичаја" С.Б.

Ево шта се дешава када орао нападне Голуба. Тачније, деда Голупчета из Доброг Дола. Ова ретка птичурина се обрушила на старог Добродолца док је ходио путем од Нишора до Сопота. Убио је у самоодбрани. Био је то блиски сусрет двеју врста осуђених на нестанак - орлова и сељана са Старе планине.

Ж. П. 
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Киша у винограду

Борко Шаиновић, "После кише"

У рану зору почињу да клопарају канате на дрвеним колима, трескају точкови по каменом путу и правећи буку, буде заспале сеоске псе, а они уплашени и нагло пробуђени прате их лавежом. Дошло је време да се прскају виногради. 

Деда спрема кола, гледа чивије на точковима, растуку, канате, и онда товари бурад за воду, прсканицу, плави камен, креч и друге ситнице. Ујутру, упреже краве, оне послушно гурају вратове у јарам. Деда се прекрсти и ми полазимо. Баба и ја се шћућуримо у задњи део кола са корпама пуним хране и тестијама.
У селу се народ размилео, сви журе да пре врућине стигну на њиве, винограде, башт. Уз “помози Бог” и “Бог ти помогао” излазимо из села и прелазимо на сеоски пут. Пут је лош и кола труцкају, ја уживам у труцкању, то ме весели. Баба дрема и глава јој шета на једну, па на другу страну, али она не престаје са дремањем. До Будиндела се дуго путује јер има много стрмих кривина. Ми силазимо из кола и помажемо да краве лакше прођу, оне су уплашене, али познају пут. Успешно стижемо до винограда. Ту нас чека тежак посао, доношење воде из долине до које је пут веома стрм али добро утабан, срећа да на провизорно направљеној чесми има доста воде. Баба и деда брзо пуне кофе и прсканицу, а ја моје котлиће. Пењање је напорно, и док губимо дах, кобилка жуља раме, из котлића се просипа вода. Деда прави чорбу за прскање, пуни тешку металну прсканицу, и ставља је на леђа, док се каишеви упијају у рамена до крви. 

Краве су на ливади, пасу сочну траву, ја одлазим тамо, стижу и деца са околних њива, беремо цвеће, правимо венчиће, стављамо их на главе, мирише трава и шарена ливада.
И одједном! Зацрни се небо и поче снажна грмљавина, са ветром и крупним капима кише. Бежимо до кола, деда покрива чорбу и склања краве у склониште од шуме, ставља на њих дебеле покриваче да их заштити. Киша је све јача, грмљавина све снажнија. Бежимо у комшијску колибу, тамо је већ пуно. Бацају се и закопавају мотике да не би привукле гром.
Колиба има две просторије, једну за стоку и она је већ пуна, неки људи су се сместили у јасле и покрили лице капама, неки леже на земљи покривеној сламом, други су се наслонили на зид и прате кишу стрепећи да не направи штету. Дедин брат Најден седи поред врата и лагано мота дуван у новински папир, прави цигару и крешећи кременом је пали, мераклијски вуче дим. Он је увек спокојан, и сада мирним гласом говори: “Де... Пада, па че престане. И друђи пут је падала, па је престањувала”. 

У колиби спарно, осећа се мирис мокре одеће, прљавих ногу, сламе и балеге. У другој просторији су претежно жене са децом, сместиле се на троношке, док деца уплашена гурају главе мамама и бабама у сукње да не чују грмљавину. 

Деда Ранко излази из колибе и саопштава да је вода напунила прекопе. Сви ћутимо! Грмљавина се удаљава, киша престаје, излазимо из колибе, жилаво и тешко блато се лепи за босе ноге, а опанцима кида каишке. Нема повратка у њиве и винограде. Сви узимамо ствари и враћамо се кућама. 

Деда остаје са кравама да преноћи и сутра заврши прскање. Ми полако силазимо до поточића газећи блато које пролази кроз прсте. Ја вадим из корпе комад хлеба и сира, и у сласт једем. Сир је добио тамну боју од мојих прљавих руку, али ми то не умањује ужитак у устима и стомаку. Тако уз причу, блатањави стижемо до поточића, перемо ноге и опанке, неки имају и дрвене ножеве за скидање блата. Обувамо мокре ноге у мокре опанке, ноге шетају у њима, али сви се осећамо некако лако, срећно и радосно. Можда зато што киша није направила велику штету, што није пао град, што сунце провирује и греје земљу и нас. А можда само зато што је сутра нови дан.

Пише: Грана Перовић
Слика: serbianaart.rs

Кућа Карла Скацела (фото-прича)

Кућа Карла Скацела

Пословно-стамбену зграду Карло Скацел, пореклом Чех, подигао је током 1912. и 1913. године. Била је то прва, наменски пројектована апотека у Пироту. Колики је значај имала за тадашње Пироћанце сведочи запис савременика: „Скацелова апотека налази се с леве стране Големог моста са дрвеним и белим клупама на којима би људи за летњих дана чекали да лекови буду справљени. Пацијент је са страхопоштовањем улазио у апотеку, увек изнова збуњен мермерним стубовима, високим гипсаним шарама, украшеном таваницом и великом црном мермерном плочом на коју би посетилац стављао рецепт а власник апотеке или његови фармацеути би одлазили иза, уз степенице где су вероватно справљали лекове...“ Карло Скацел, апотекар (Петрово, Чехословачка 1874. – Пирот 1930.), завршио је фармацију у Бечу а почео да ради у Београду 1897. године у дворској апотеци Протића. У Пирот долази 1901. године где отвара самосталну апотеку (Скацелова апотека) а налазила се у његовој кући код Великог моста. Када му је прва жена Чехиња Олга Бјелопавлек умрла, Скацел је оженио Пироћанку Олгу Јовановић. Учествовао је у ратовима од 1912-1919. Носилац је више ратних споменица: Златне медаље за ревносну службу, Ордена Црвеног крста и Ордена Светог Саве V реда. Карло је био велики добротвор, један је од оснивача Певачког друштва „Момчило“. У једном образложењу за добијање ордена 1927. године, писало је: Иако Чех по народности, он је данас први грађанин Пирота. Извео је на пут многобројну сирочад. Кућа му је отворена свагда и за свакога. Пружену руку никад не одбија. Пример који се нигде не налази. Изразити је човекољубац и родољуб.“ Био је човек широке културе, врло хуман и убрзо постао стуб многих културно-просветних делатности у Пироту. Многе будуће апотекаре Скацел је сало на школовање у Беч. Међу њима је био и његов син Александар који је и наследио апотеку. Након смрти Александра 1941. године, апотеку је наследила и у њој радила његова супруга Лепосава а после њене смрти син Јован Јовановић и ћерка Биљана. У кући се налазио и стилски намештај купљен у Бечу а данас се још увек чува уникатна пећ, огледало ручне израде и канабе. У дневној соби која је била салон за госте налазила су се фотеље и столице пресвучене плишем (сада у Народном позоришту) а на зиду се још увек чува уметничка слика коју је Скацелу поклонио један турски официр, бежећи из ратног вихора. Чест гост ове куће била је глумица Жанка Стокић (том приликом јој је поклоњен пиротски ћилим). Осим велике архитектонске вредности кућа има и историјски значај. Наиме, у периоду ослобођења Пирота и околине од бугарских окупатора 1918. године и боравка савезничких француских трупа у Пироту, у овој кући се налазила резиденција команданта савезничких снага на Балкану...

Радмила Влатковић „Зграда апотеке Карло Скацел“, део текста.
(цитати: Светислав С. Петровић „Историја града Пирота“)

Огла и Карло

Госпођа Олга Пироћанка и апотекар Карло. Када сагледамо сва доброчинства и сву напредицу коју је овај племенити Чех донео Пироту, можемо само да се сложимо са врсним пиротским интелектуалцем Драгољубом Јовановићем који је о чешким мигрантима својевремено писао: „У предратној Србији, пре 1914. године Чехе смо виђали по свим паланкама. Били су први музиканти, апотекари, лекари, учитељи вештина, изврсни мајстори. Отворили су нам очи у много чему.“ 

Ж.П / фото: Грађа, Музеј Понишавља

Породични албум

Породични албум Карла Скацела је укоричен у тврдом кожном повезу и украшен металним плочицама са разним орнаментима. Као прва драгоценост данас се чува у Музеју Понишавља 

Фото: „Заштићено споменичко наслеђе“

Карлова каса

Још увек ради. Каса апотекара Карла Скацела. 
Данас се налази Музеју Понишавља 

Фото: Јужне вести



  

Фото обрада Ж. П.

На овој слици су укројене две фотографије куће Карла Скацела сликане са истог места али у временском размаку од стотину година.

 
 

Станичума

илустрација

Вече је... Седимо поред огњишта баба и ја. Ватра лагано гори и осветљава просторију. На веригама виси котлић са тек помуженим овчијим млеком. Напољу паде киша, права летња, крупна и густа. Чује се добовање изнад огњишта и наших глава. Дрвеним штапом џарам по пепелу и нестрпљиво чекам да млеко буде скувано. Огњиште је велико, четвртасто, направљено од речног глатког камена, мајсторски и лепо. Баба лагано меша млеко дрвеном кашиком да не загори... Падање кише бабу подсећа на причу о чуми која је владала у давним временима. Уништила је многа села и сејала опаку болест од које се обавезно умирало. Када је дошао ред на наше село, почело је невреме са хладном кишом и јаким ветром. Људи који су живели на улазу у село заложили су на огњишту огромну ватру и кад је чума ушла, сва покисла и смрзнута, села је на столицу да се одмори и угреје. Тако је и задремала. Човек који је чекао да се то догоди зграбио је торбицу коју је она носила око врата и у којој се налазила њена моћ и болест. Бацио је у ватру и тог тренутка ватра се јако задимила а чума је нестала. Тако је наше село спасено и добило ново име „Станичума“ које са касније претопило у Станичење... Млеко је скувано, дробимо бајат хлеб у велики земљани ђувеч ишаран жутим шарама. Сви једемо из њега дрвеним кашикама и капемо по трпези која стоји поред огњишта. Одлазим у кревет замишљајући чуму као неку мршаву, погурену старицу рашчупане дуге косе, испод које се назире велики црвени нос, како својим танким коштуњавим рукама вади некакву црну течност и сипа по кућама. Верујем у причу јер је и моја баба веровала, верујем у легенду која је настала у селу. Ја сам само девојцица која се брине за своје најдраже и за саму себе. Срећна сам што је моје село спасено, што могу свако вече да мирно заспим уз хучање Нишаве и крекетање жаба и што се ујутру будим уз цвркут птица које су се настаниле у јаралику поред мог прозора.

Пише: Грана Перовић
Фото: agrocapital.gr

Гушевица

"Гушевица" Олгица Џунић

Што ти је живот! Променио се град, променили се људи, улице измениле имена, дошло неко друго време, а ОНА остала. ... Свима је јасно када се каже: „Ко се напије воде са Гушевице, тај тешко одлази из Пирота или га још теже заборавља.“ Дакле, ово је мала прича о Гушевици, пиротској чесми са оне стране Големог моста. Легендарној и архитектонски раскошној... Некада је имала хладну планинску воду, до које се долазило силазећи низ широко степениште, па нам се чинило као да улазимо у неки велики трем, у неко значајно место тишине, где се чуо само клокот воде, која је бујала из неколико шопки. А касније су поставили велике плехане тасеве, којима се захватала вода и пила. Наравно, у школи смо имали посебан час – како да „хигијенски пијемо воду“ на градским чесмама, посебно из тих плеханих тасова Гушевице. Запамтили смо: никако не треба пити на истом месту где је пио претходник, док плехану чинију добро не оперемо. Климали смо главом, а на Гушевици смо увек пили директно из цеви! Архитектонско решење Гушевице је увек изазивало интересовање. На врху је била полусавијена шипка на којој је горела сијалица и осветљавала чесму у току ноћи. Ту, код чесме и око ње, дешавало се много тога занимљивог у овом делу града (Тијабари). Пре рата су се ту одржавале богојављенске свечаности, правили ледени крстови од воде из Гушевице, а тамо, шездесетих, око Гушевице је био хит – „Јегрек“. То је била башта у продужетку садашње кафане, у којој је обавезно певала „певаљка“ уз пратњу одличног оркестра. Ту је дуго времена било омиљено састајалиште ноћобдија, док су се клинци верали на ограду и посматрали „неки други свет, за њих забрањен“. А Гушевица је остала, на срећу, очувана, реновирана, са малим новим детаљима, као симбол овог дела града, када се пређе Големи мос'...

Пише: Милан Пауновић