Оч сок?

Др Борислава Лилић је својевремено причала да је као професор Гимназије често долазила у Стару цркву у време када је комунистички режим то строго бранио. Она је знала да се њени доласци брижно прате и евидентирају по налогу једног локалног функционера кога је лично познавала. Очекивала је да ће бити позвана на информативни разговор, па је на време почела да спрема своју одбрану. Позив на саслушање је заиста стигао и она се убрзо нашла очи у очи са својим познаником који након краћег увода пређе на ствар:
- Реци ми Борка, јел истина да си ти ишла у цркву?, упита је он набрајајући датуме и сатнице које су прибележиле уходе.
- Истина је - одговори сасвим спокојно професорка.
- Па добро, а јел знаш да као професор то не би смела да радиш и да можеш да останеш без посла због тога?
Без имало оклевања Борка крену у контранапад, упита свог иследника да ли он зна да је његова жена тајно крстила њихову децу, и да ли зна све своје ближе и даље рођаке који кришом славе Крсну Славу, а онда поче, по именце и по празницима, да их набраја.
У канцеларији настаде непријатна тишина. Сасвим затечен, иследник устаде са своје столице, упери значајно прстом у Борку и упита је:
- Оч сок?

Ж. П. / фото: dreamstime

Потковичаста кула

Ову древну грађевину на Сарлаху аутом сте „прелетели“ сигурно стотину пута возећи се до градске болнице, Гњилана или Раснице. Данас је јако тешко уочљива јер се налази испод самог надвожњака који је умеђувремену над њом подигнут. Потковичаста кула је откривена 1989. године приликом изградње саобраћајне петље на уласку у Пирот. Зидови који се гранају из ње део су југозападне капије утврђеног града који је постојао на падинама Сарлаха од II до VI века. Приликом ових радова у близини куле је откивена и велика ранохришћанска базилика чији темељи се делимично виде са пута. Унутар те богомоље постоје остаци мање и новије, средњевековне цркве.

Ж. П. / Фото: Завод за заштиту споменик културе Ниш

Лилћини

За Височане са Старе планине важи правило да су или „големе цепленће“ или јако паметни и бистри људи. О првима се и дан-данас испредају разне шале и анегдоте, док би о другима тек могла да се напише једна озбиљна и обимна књига. Важно поглавље у њој заузела би породица Лилћини из Дојкинаца. Ова угледна „ижа“ изнедрила је више значајних родољуба, учитеља, интелектуалаца и чак три доктора наука пре Другог светског рата. На овој фотографији они су на окупу, поносни, у својим височким народним оделима. Лево седи Јордан П. Илић који је докторирао философију у Берну а касније постао професор на Теолошком факултету у Београду. Један од његових студената био је слабашни Гојко Стојчевић, потоњи патријарх Павле, који је од професора са Старе планине добио једну од својих најслабијих оцена, „осмицу“ из педагогике. У средини стоји Петар А. Илић, он је докторирао философију у Бечу и касније постао учитељ. Десно седи Јован А. Илић, доктор теологије са Бернског универзитета и један од најзначајних српских епископа 20. века.

Ж. П. / Фото: Јован В. Илић из Ниша
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима 

Фијакер

Често сам са бабом, средином педесетих година прошлог века, долазила из Станичења у Пирот. Продавале смо на пијаци маст, чварке, сир и обавезно јаја. Пеле смо се у парњачу са високим праговима и уз лупетарање, стењање и облаке дима седале на дрвене клупе а потом, труцкајући се стизале до пиротске станице. Путника је увек било пуно и воз је дуго, пушећи се, чекао док сви не сиђу. На станици су чекале чезе и фијакери. Ја сам увек журила да уђем у фијакер да са њим стигнемо до пијаце. Фијакер је деловао отмено, био је покривен, обложен црвеним плишем и имао је интересантне украсе. Коњи су били лепи, чисти и са кићанкама поред ушију, имали су и прапорке. Фијакериста крут, отмен и са обавезним шеширом. Диван је био осећај возити се фијакером. Коњске потковице одзвањају ударајући у коцку, прапорци звоне, плиш милује по ногана и леђима, као у старим руским филмовима. Цела се предајем уживању, осећам се некако посебно, лепо и градски, желим да путовање дуго траје... Баба седи поред мене и јадикује: „Четри јајца за једно возење. Четри јајца да седнем у фијакер. Могле смо пешћи да идемо, пијацат неје преко свет. Трошимо незарадене паре.“ Жао ми је за четири јаја али ово уживање је јединствено, незаборавно... Стигоше нова времена, отераше чезе и фијакере. А лепи су били. Давали су Пироту посебну чар и обележје града из бајке.

Пише: Грана Перовић
Фото: Фијакери на железничкој станици у Пироту (М. Ј. Игић)

Првенче и истришче

Пироћанче у стилској столици. Усликано је пре Првог светског рата у атељеу пиротског фотографа Јакова Абраванела. У то време храбре Пироћанке су рађале и по десет, дванаест детета. Прво је називано „првенче“, а оно последње и најумиљатије „истришче“.

Ж. П. / фото: Мирослав Александрић/fotomuzej.com

Предање о Милошу Обилићу

Непуна два века након Косовског Боја (1578) у Пироту је боравио немачки путописац и теолог Стефан Герлах. Тада је забележио да у нашој вароши хришћани говоре како је Градић био седиште Милоша Обилића „који је заклао султана Мурата“ на Косову. Занимљива прича и сасвим могућа. Пре косовске погибије Пирот је заиста био српски град под управом кнеза Лазара. Касније је неко време њиме владао и његов син Стефан Лазаревић. За време Турака, дубровачки трговци су још увек помињали Пирот као српско насеље (in Servia, in loco vocato Pirot)... Из ових давних времена остало је јако мало трагова у нашем крају: свега неколико очуваних фресака, пар тужних песама и обичаја, крсна слава и српске гусле које су до пре пола века још увек јецале на Старој планини.

Ж. П. / слика: „Милош Обилић“, Александар Добрић 1861.
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима 

Нова огњишта

Ови шпорети су заменили огњишта. Мој стриц Деско Јараличка их је правио у својој радионици. Радио је са уживањем свиркајући, лупајући, мерећи и украшавајући. Какво је задовољство било унети их у кућу, каква срећа, радост. Одмах су испробавани. У рерну се пекао кромпир, тиква, дуње, цвекла, хлеб, погаче, пите и грејале премрзле ноге. На плотни се крчкао купус, уз пуцкетање белавске габровине, кувао се пасуљ, кукуруз у великим котловима за стоку и грејала цигла за кичму и табане. Увече су се скупљале комшије: жене уз шпорет са кудељама, вретенима, плеле су чарапе и дебеле вунене џемпере, мушкарци су за столом мезили кисели купус и пили врућу ракију, стављали сушенице на жар и прелазили на вино. Причало се, смејало и оговарало уз петролејку која је висила на средини собе и чинила просторију топлијом, интимнијом. Кад би петролеја нестало и лампа почела да трепери било је време да се полази. Свако је узимао фењер и уз гласно растајање одлазио. Гасила се ватра и лампа, скидали опанци и тешке вунене панталоне и сукње а затим ушушкавало у кревет са сламарицом и дебелим вуненим цргама. Сутра је нови дан, шпорет чека и многа задовољства са њим.

Пише: Грана Перовић (родом из Станичења)
Фото: Старе српске куће

У старо време...

“Бракови су били срећни и брачници су проводили свој век у највећој љубави и узајамном поштовању. Брачно неверство је било врло ретко. Муж је волео своју жену, а она се `безмерно срамувала на свог мужа` и бојала га се. Овде да додамо да жена није била робиња свога можа. Она је била васпитана да чува кућу и да рађа децу. Но, у приликама које се тичу куће, муж је често питао жену за савет и слушао њено мишљење. Муж и жена су волели једно друго и поштовали на један особен начин. У старо време муж и жена су прве године једно с другим живели и општили све у неком стиду и страху. Муж залазећи у године, заузимао је свој положај старијег и почињао је слободније да се понаша према жени. Он ју је звао по имену и постајао интимнији, док је жена остајала вечито млађа и покорнија и никад није свога мужа дочекала седећи”.
______
Текст: Владимир М. Николић, 1912. год.
На слици: лево Петар И. Панчић, пиротски књижар и књиговезац на венчању са Костадинком Јончић, ћерком трговца Мице Јончића. Десно је девер Нацко Манић - Магаре, бакалин. Снимљено 1919. године (извор: "Мале градске приче")

Ката

Порасла Ката, жена голема,
Познавају момчетијата кво је добро,
По њу трчу, до њу се вачају у-оро,
По-убаво не видо,
По-убаво и нема:
У струк девојче ко вилдан,
У лице како жар,
Расцрвило се ко божур, ко пупурка, ко перуника,
Па коса д`лга, црна, па зуби ко маниста,
Па уста ко с парицу прорезана, воду да се из њи напијеш,
И у снагу добро, растовито на мајћину си роду,
Очи да си изгледаш.
Па шалџика, па игроорка, па песнопојћа,
Сас злато се мери, злато че надмери.
Работно, поштено, из добру ижу, не иде на големо,
Не умеје ни да седне, ни да стане, ни да се пожали.
И како јагње, и свакому покорна,
Глас вој се не чује,
Једнуш добра
И најубава.

Кој ли њој је на дел,
Кому ли че се падне,
Кога ли че осрећи?


_______
Песма: Драгољуб Златковић, „Дума“
Илустрација: Урош Предић, „Девојка на студенцу“, детаљ

Старе слике оца Зорана Тошића (7)

Ђурђевдански уранак у околини Пирота. Некада велика светковина у нашем граду а још већа у околним селима. Свети Ђорђе је био заштитник стада и пашњака, пастира и пиротске младости која му је од ране зоре у пољима и крај реке узносила песмe и убрано цвеће. Овога дана се припремала и јагњећа чорба, такозвана „молитва“ а здравило се речима “Свети Џурџа да помага и да прати здрављенце на нас и на нашу стоку и беричет у поље...“ Тако је било све док овај Светац није протеран из наших здравица и домова. Утихнуло је кандило пред његовом иконом, а потом су почела да гасну и сама огњишта. Села су најпре напустили јагањци, а потом и људи... Ђурђевданска радост се до данас одржала једино у широким срцима наших Цигана. Из Нове мале сваког Ђурђевдана трешти музика са вашарског разгласа док њихова дечурлија плету венчиће, шеткарају се и весело кикоћу крај Рогоз реке. Тамо је Свети Ђорђе одувек био радо дочекиван као најважнији и најдрагоценији гост. 

Ж. П.
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима