С моје очи

Убав је, нане, убав ми је, нанће
Убав ми је, златан ми је, че га узимам.
Че просимо па че се ранимо,
Ако су, нанће, сиротиња.

Убав ми је, убав си ми је,
Немој га кудите, немој ми браните,
Душа ми га оче, и за мен по-убав нема.
Нај-убав ми је у свата момчетија.
Да ти дадем, нанће мила,
Да ти дадем мојете очи
Да га с њи
Погледаш.

„Дума“, Драгољуб Златковић
Фото: Пиротски младенци (1901-1910), fotomuzej.com

Жудња за родним крајем

У мени живи лепо однегована жудња за родним крајем. Боклуџе, седмити брзак, јабалће, дудови... Сећам се, са грехом у души, кад сам берући (читај – крадући) јабуке у дворишту Старе цркве, са натовареним пазукама крупних, сочних „јесењача“ и „калемара“, са врха крошње суновратио на леђа покојног попа Стојана Аранђеловића (Бог да му душу прости и сачува у милости својој). И, наравно, током читаве године сам из веронауке „вукао“ двојку, без обзира што сам све могуће молитве, тропаре и Божје заповести знао напамет.
На Сарлаху сам брао орахе, на кеју покрај Нишаве зајапуреном ђачком љубављу много сам волео једну девојку, а са побратимом Бошком „Компиром“ ловио сам кркушке у мрежи на струк и „с ћипче“. У тим годинама смо сањали да се претворимо у муве и да поједемо све татлије и баклаве у излогу „Пеливана“. Знали смо где комшијске кокошке и пловке илегално носе јаја, купили смо их и носили код Жике алваџије да их трампимо за шећерлеме, давали смо и десет јаја за четири „Ибра“...
Кажем, радо се сећам Пирота. За његову некадашњу панораму, за баште пуне цвећа, за честитост, гостољубиве људе, за миран, спокојан ритам живота вежу ме најлепше успомене. Није било соц-реалистичких парола „Волите се, људи“, јер људи (Пироћанци) су се одистински уважавали и неизмерно волели. Има ли свега тога данас? ...

Бора Недељковић, великан српског новинарства, 1987.
Из књиге Бобана Митића „Наши у белом свету“
Фото: Јелисавета Ракић, Стара црква у Пироту (пре обнове)

"Чужда деца брже расту" (пословице)

- Куде има мирно дете и лепа баба.
- Оди дете што запамтиш – остане. (Дете нај-памти).
- Кој чува малечко дете, мора да има очи и надзад и напред.
- Дете стане ли на-нође, све знаје.
- Са зор нема ништа, мора дете да обрчаш некако да те послуша.
- Једно дете, големи јадове.
- Дете мора да учиш, па колко приване.
- На деца ништа не тежи, че иду и че се врну куде ђи пратиш.
- Најпрво дете га највише однесе.
.- Оно, које је дете много мирно, оно је болно.
- Дете се васпитава од малечко, штом прогледа.
- Дете треба да се уструкује, не може оно све да знаје и да работи какво оче.
 - Чужда деца брже расту, чужди војници брже из војску дооде.
- Само да неси родитељ – брига голема.

Пиротске пословице, Драгољуб Златковић (П.З. 27-28)
Фото: Игор Ђорђевић, Пирот

Ни с тебе се, Боже, човек више не може пошали!

Слуга Циганин работил у поље, кад почне одједнуш да грми.
Срдит нешто на газду, он окне:
- Удри, Боже, големе газде! – и забије, од стра од грмљавину, главу у стог сено.
Чује га газда, па га отпозади удари с виле. Себне се Циганин и помисли да га је Бог ударил, па окне:
- Леле, Боже! Ни с тебе се више човек не може пошали!

Мирјана Јонић Игић, "Оратете уста да несте пуста"
Слика: Дарја Сухаркова, "Циганин"

Стара школа

Звали смо је – Стара школа. Тако су је звали старији, па када смо и ми дошли на ред да у њеним пространим учионицама сричемо прва слова, прихватили смо тај назив. Тада нисмо примећивали велику таблу на лицу зграде, према главној улици. На каменој плочи уклесана су имена добротвора (сада би рекли: донатора) који су помогли њену изградњу те, сада далеке, 1887. године.
Мењала је Стара школа људе, а људи помало њен изглед. Када је грађена, то је био плац до Општинске суднице, а град се проширио када смо срицали своја прва слова и трчали код чика-Мије књижара, прекопута код „Национала“, за нову таблицу и крижуље, јер смо оне претходне поломили на одмору. Како их и не бисмо поломили, када су нам торбе служиле као стативе на головима. Набацали бисмо торбе и кренули на два гола, пре часа и на „великом одмору“.
Клупе су биле прави мали рељефи: изрезбарене, избраздане потписима и формулама, тврде и неудобне. Мирис олаја, црног премаза који је служио као заштитно-дезинфекционо средство, остао је заувек у мојим ноздрвама. То је оно што се носи кроз живот, као истина неких чудних дана. Остао је у сећању и велики „клопотар“, то школско звоно, које је у рукама служитеља чика Бранка деловало баш огромно. Како и не би када смо се окупљали на његов звук и у колони по један улазили у учионицу. Знало се: улазе прво они најмлађи, па даље по старешинству и бројевима одељења. Без речи, без цике, буке и трчања, све под будним оком дежурног наставника. Та Стара школа има приземље и спрат. Они из нижих разреда су сањали када ће се – попети на спрат. Нису смели горе ни да привире. Добијали би одмах „по носу“ од старијих разреда, али и од дежурног наставника, који је „шпартао“ ходницима. Ту су биле и наставничке канцеларије и канцеларија директора и то је било „свето место“ за нас прваке... Касније, када сам порастао, ту сам први пут у животу – поломио главу. Смешно: од кугле за бацање са рамена. Звонко Чавдар је тада био млад и између осталог амбициозан наставник фискултуре, код кога смо, ту у дворишту вежбали бацање кугле. И тако, на загревању, кугла се измигољи, па мени на главу. Са великом белом чалмом дошао сам кући. А и сада стоји белег на челу у облику броја седам, још једна вечна успомена из Старе школе...
После су са друге стране дворишта изградили Вежбаоницу и преселили смо се у нове просторије, а у Стару школу су дошли неки други. Ту су касније биле стручне школе, Школа ученика у привреди, полазници разних курсева. Код нас у Вежбаоницу су долазили будући учитељи, ученици завршних разреда Учитељске школе и учили се на нама. Ми смо служили као нека врста огледног средства за практични рад.
Стара школа и данас „контролише“ главну градску артерију, али нема чесме испред ограде. Нема Фото „Ниџе“, чувеног берберина Шукуре и још многих, многих... Табла на зиду и даље пркоси времену, баш као и гласови неких нових клинаца који ће ову школу упамтити по много чему, баш као и ја.
Не знам само да ли и ови садашњи ту своју (и нашу) школу зову Стара школа!

Милан Пауновић
"Пркоси пиротске калдрме"
(Фото: Слике старог Пирота)

"Моја кућа – моје чандије, че слазим како си ја очу"

Препокривал домаћин чандије с ћеремиду, и у јед'н ма' се опрзољи од вр чандије и тресне на сокак.
Притрчу комшије да виде какво се десило, а он рече:
- Ништа се неје десило! Слезо од чандије!
- Ама, како си слезал? – питују га комшије. – Ми видомо – паде!
- Моја кућа, моје чандије – одврне њим домаћин. – А ја могу да слазим како си ја очу.

(Из дела "Оратете уста да несте пуста" Мирјане Јонић Игић)

Моје родно место

Пирот је моје родно место. Он лежи у питомој равници, коју натапа Нишава. Ова плавна река протиче средином града, те га дели на два дела: Тијабару и Пазар. Околина му је брдовита и врло романтична. У пољу роди пшеница, а у брду винова лоза. Приходи од овога повећавају и сувише скромну зараду мештана, коју имају од заната, трговине и домаће индустрије. Ту се израђују на далеко чувени ћилимови. Извози се и сукно, које се тка по околним селима. А по њиховим бачијама справља се масло и кашкаваљ, који је такође на гласу.
Људи су скромни и вредни. Одликују се својом честитошћу и поштењем. Немају великих прохтева и задовољни су с оним што имају. Веома су гостољубиви, нарочито према странцима. Ова ретка особина њихова врло пријатно изненађује свакога.
Ко и најкраће време проведе у мом родном месту, оде са најлепшим успоменама, које се не заборављају. А ко дуже времена проживи у њему, те упозна и сву лепоту његове околине, тај се од њега с тешким срцем растаје. Тако је оно лепо, тако је пријатно живети у њему!...
Лепо је моје родно место!... Лепо је оно у пролеће, кад окопне снегови и озелене поља и брегови, те нас мирисава љубичица и остало пољско цвеће почне да мами к себи. Лепо је у лето, кад се њиве позлате житним класјем и пољем разлеже весела песма вредних жетелаца. Лепо је у јесен, кад по околним брдима сазру виногради, те на све стране, уз пуцњаву пиштоља и пушака, одјекују усклици и попевке раздраганих берача. Лепо је у зиму, кад настану славе, свадбе и друга весеља, на којима се, по скромним домовима, уживају плодови труднога рада. Не зна се кад је оно лепше! Чини ми се, нигде нема лепшег места...

Учитељ Ћира Ранчић, "Из мог завичаја", 1935.
Илустрација: Никола Николић

“Добра женица - света горица”

“Добра женица - света горица”
“На женине руке се свет прострел”
"У жену вештина и лукавство, у мужа сила и будалство"
"Жена повише терет има од мужа"
“Жена је стуб на кућу”

Пиротске пословице
(Фото: Жене из околине Пирота, 1937. године)

Пироту

Ослушни, граде мој рођени,
Пригрли ме, Нишаво,
и причај најлепшу причу.
Долазим уморним кораком
да испевам ПЕСМУ.
На стазама Кеја газим
лишће што шушти,
Бацам камен у снажни брзак
Замишљам жељу...
Ослушни ме, граде рођени мој,
Долазим из Тијабаре
Одакле је с гитаром
и мој отац долазио
У ове касне сате
Тако ми сна у свом несну
На југоистоку Србије,
Мој граде рођени.

Душанка Нешић Душанова
(Фото: Игор Ђорђевић)

Мој предак у Првом светском рату

Када је отпочео Први балкански рат између Србије и Турске (од октобра 1912. године до маја 1913.), дека мога деке, Александар Јовановић, рођен 1.8.1890. у Великом Селу, имао је 22 године. Већ је био активни војник када је отишао у рат, а затим је учествовао и у Другом балканском рату ( јун-јул 1913.) против Бугарске. Војни рок одслужио је 1.1.1914. године. У његовој војној књижици пише да је био распоређен у 1. чету 1. батаљона. Још пише: ,,Владања примерног, кажњаван није, употребљив за сеиза, учествовао у српско-турском и српско-бугарском рату, пелцован са успехом.“

Мој чукундеда Александар Јовановић (други с лева)

Исте године (септембра 1914.) избио је Први светски рат када је Аустро-угарска царевина напала Србију. Александар је поново отишао у рат да брани отаџбину. Приликом повлачења српске војске пред непријатељем, у суровим зимским условима, прешао је преко врлети Албаније и стигао на острво Крф у Грчкој, 1915. године. Септембра 1918. године учествовао је у пробоју Солунског фронта, гонећи непријатеља све до Београда. Његова јединица, под командом војводе Петра Бојовића, кренула је у ослобађање српских крајева у Румунији. На сам крај рата погинуо је у Темишвару и тамо сахрањен.

Његов унук, мој деда, чува његова одликовања за допринос и пожртвовање у Балканским и Првом светском рату:

За време Првог светског рата Бугари су запосели наше крајеве и многе младиће који нису отишли у рат одвели на принудни рад у Бугарској на обали Црног мора. Климатски услови су били неповољни, а владала је и епидемија разних болести, тако да је Александров брат Љубомир оставио кости у граду Бургас. Њихова имена уклесана су на спомен-плочи у њиховом родном селу. Тако је мој наврдеда Ставра (по коме мој отац, деда и ја носимо презиме) у том неправедном рату остао без оба сина. Срећом, Александар је био ожењен, те му је као утеха остао унук Станимир Петровић, мој прадеда.

После сваког рата земља се обнављала, остајала су сећања на изгубљене синове и стасале су нове генерације. Сада живимо у свету цивилизације и техничких достигнућа где би требало да сви уживају у добробити напретка човечанства а ипак његову судбину и даље одређују интереси великих сила.

Никола Ставрић VII-1, ОШ „Вук Караџић“, Пирот
Предметни наставник: Моника Маринковић