На ноћашњу ноћ... (о страдању пиротских Јевреја)

НА НОЋАШЊУ НОЋ (12-13. март) 1943. бугарске окупационе снаге у Пироту опколиле су Јеврејску малу и из ње одвеле све становнике и заточиле их у Соколани (фисколтурна дворана Гимназије). Ипак, благодарећи присебности родитеља и пожртвованости првих комшија двоје мале деце је спашено. Неколико дана касније поворка пиротских Јевреја спроведена је градом до железничке станице одакле теретним возом до Софије па до Лома на Дунаву. Одатле су превезени бродом до Беча и поново возом у Треблинку, у масовну смрт. Ипак, захваљујући витком и савитљивом телу кроз мали прозор искобељао се Рафаел Руди Абраванел и преко Бугарске, Србије, Македоније, Албаније, Италије и Египта докопао се Обећане земље свог народа, Израела. Тамо се оженио својом вереницом из Пирота, Бојаном Конфино. Руди је преминуо 2008. година у кибуцу Шаар Хаамаким у коме је провео остатак живота. Није заборавио српски. Држава Израел захвална је спасиоцима и одаје им част тако што их уврштава у Праведнике међу народима. Петогодишњег Боривоја Аврамовића из Пирота спасила је комшиница Вера Аранђеловић Љубомир Костић, звани Љуба Колар, његова кћер Босиљка и син Драгослав из Пирота спасли су Марка Конфина и његове две кћери, Бојану и Рут.

Дејан Ћирић, историчар

Старе слике оца Зорана Тошића (1)

Поп Зорана сигурно знате. То је онај стари свештеник који често шета градом. Кад хода пуста брзе и дугачке кораке и непрестано се осврће око себе тражећи позната лица. Воли са људима да се „заорачује“. Отац Зоран је врсни познавалац ћилама, ботанике и старе пиротске чаршије. Док смо ходали до његове куће у Тијабари непрестано је витлао својим црним кишобраном час у леву, час у десну страну улице показујући на старе грађевине и нижући имена давно несталих хаџија, трговаца, занатлија који су у њима живели. Негде би застао и износио читаве есеје о необичним судбинама и догађајима, док сам ја с великом муком пратио његову хитру и плаховиту, типично јужњачку мисао... Поп Зоки живи у приземном, столетном дому у улици Цара Душана. Тамо нас је дочекао нежни осмех његове тихе попадије, тета Злате. Чим смо се сместили, он одмах некуд нестаде и убрзо се појави са повећим албумом и гомилом старих фотографија које је брижно сакупљао још од својих младићких дана. „Жељћо, тури теја слиће на Вејзбук, нека ђи народ гледа!“, рече усхићено и спусти све на сто на коме је тета Злата већ поставила послужење - кафу, домаћи сок и алву из Ватопеда. Поп Зоћа сваке године одлази тамо да ради као баштован. Путује некад с пролећа и нико не зна тачан дан његово повратка са Свете горе. То је велико и пријатно изненађење за све људе који су успели да упознају немирну и топлу душу овог необичног свештеника... А сада, отварам албум и испуњавам послушаније које ми је он задао.

Слика 1.

На слици је мешовити пиротски хор „Успеније“ основан далеке 1919. године. Фотографија је настала пре Другог светског рата иза Старе цркве на Пазару коју је тада покривала ћеремида. Она је била превише масивна за старе и истрајале греде те је коначно замењена црепом 1952. године. Поп Љуба бележи да је у старини овај храм био покривен височким плочама... На овој фотографији се налазе особе које су исписале занимљиве и значајне странице у историји пиротске побожности..

Слепи црквењак Бранко и Перса ћилимарка су Ромео и Јулија предратног Пирота. Наравно, са сретним завршетком. Пироћанци су исувише практични и сналажљиви да би их задесила судбина трагичних Шекспирових јунака. Тако су Бранко и Перса одлучили да побегну и од својих љутих родитеља и од свог очајања у оближњи Цариброд где их је примио неки добри поп Јова. Он је Бранка одмах упослио као црквењака те су заљубљени младенци неколико година безбрижно живели у том градићу. Занимљиво је да су против ове силне љубави нарочито устали Бранкови родитељи. Били су имућни и сматрали су да је њихов слепи син знатно боља прилика од Персе која је потицала из неугледне и сиромашне породице. На крају је време учинило своје, гнев родитеља се утишао а младенци вратили у свој завичај... Бранко је био човек изузетног слуха и импресивног памћења. Њему је Перса читала из црквених књига службе, тропаре и кондаке, које је он с лакоћом памтио и сутрадан течно и умилно певао са певнице храма. Повест о Бранку и Перси чуо сам од поп Зорана а он од старих пиротских хаџика.

Поп Јеркул. Његово име је често помињано у старом Пироту, чак и у шалама и досеткама, али и тада некако, из миљоште и са поштовањем. Био је човек тихе и благе нарави и лако се уткао у срца Пироћанаца, често подозривих ка дошљацима. Постао је синоним за доброг и драгог свештеника. Отуда и ова заједничка фотографија на чијој полеђини пише: „Хор са почасним председником Душаном Херкаловићем, свештеником“. Поп Јеркул је рођен у Сребреници крајем јуна 1875. године од оца Данила учитеља и мајке Ленке домаћице. Основну школу је окончао у Брчком, гимназију у Нишу, богословију у Београду... Венчао се за Даницу, рођену Сокобањку и сестру владике нишког Доментијана. „Деце у браку није имао али је децу много волео“, пише о њему поп Љуба Антић. „Та његова превелика љубав одразила се усвајањем сестричине своје попадије, коју је од малена чувао, школовао и удао“. Као своју најрођенију чељад поп Јеркул је доживљавао и своје парохијане, Тијабарце. Када су му једном понудили да се врати у свој завичај, на већу и богатију парохију од пиротске, он се само осмехнуо и рекао: „Ни по коју цену не желим да се одвојим од своје миле духовне деце. Пирот је мој нови завичај и у њему желим да скончам свој земаљски живот.“ Поп Јеркул је стигао у наш град 1911. године и одмах заузео II пиротску парохију са које је управо отишао чувени прота Милош Велимировић. На њој је поповао скоро 37 лета а ту су га затекла и два велика светска рата. Први је провео у мађарском логору, у другом је страдала једино његова богата и добро уређена библиотека... Пиротски опанчар из Канаде, Илија Брадић у својим писмима бележи да је управо он био домаћин Светом владики Николају при његовим доласцима у Мали Јерусалим. Поп Јеркул је преко 20 година служио као старешина Тијабарске цркве. На јужном зиду унутар овог храма је окачио две плоче од црног мермера у вечни спомен на изгинуле Пироћанце, хероје из ратова од 1912. до 1918. године. Повремено је предавао веронауку у Гимназији, био је повереник светосавског братства, одликован је Орденима Светог Саве и југословенске круне, црвеним појасом, протојерејском камилавком и чином... Након дуге и тешке болести од срчане асме упокојио се 10. децембра 1959. године у свом драгом Пироту и свом новом завичају коме је оставио леп пример тихе и племените побожности, као и сетну успомену на времена у којима су Пироћанци, како пише тета Мира Игић, „поштували и дом и дућање, муштерије, и влас, и поп Јеркула кад орати, и водили си рачун да си не окаљају час и образ.“

Слепи Милче је имао јако леп и звонак глас, певао је са неким нарочитим осећањем и топлином те је својевремено наступао у Београду, на духовном концерту који је организовало Свештеничко удружење. Стајао је тада пред публиком коју није могао да види, једино је из ње чуо јецај и уздахе након отпеване песме „Слепи Вартимеј“... Деда Милче је званично био појац Тијабарске цркве али је често долазио у Стари пиротски храм о чему сведоче записи на маргинама богослужбених књига као и сама ова фотографија. Учио је вернике појању и основао певачко друштво „Успеније“. Из једног писма Илије Брадића сазнајемо да је Свети владика Николај „добро упознао Пирот и много заволео Милча који је лепо певао у цркву Саборну“... Милче је још као дете, у другом разреду основне школе понео тежак животни крст који му је донела епидемија великих богиња. Дирљиву реч о томе оставио је његов школски друг учитељ Ћира Ранчић у делу “Из мог Завичаја” објављеном 1935. године: „ ... Кад зараза сасвим престаде, пођосмо у школу. Ту сазнасмо да је ову опаку болест прележало више од половине ђака. Неки од њих су остали рошави по лицу, да је жалост била погледати их. али од свих најтеже беше прошао Милче. - Он је ослепио. Зато и није дошао у школу. Милчету је било крштено име Милан. Он је био јединац у родитеља. Родитељи му беху сиромашни, али су га чували и одевали тако да се ни у чему није разликовао од имућнијих ђака. Учио се врло добро. А по срцу и доброти био је најбољи од свију. Зато смо га сви много волели и од милоште звали Милче. Пошто у то време код нас није било школе за слепе, Милче је морао сасвим прекинути са школом. Свима је било врло жао, али му ничим нисмо могли помоћи. Једина нам је утеха била у томе, што смо се с њим састајали кад би нас господин учитељ недељом и празником одвео у цркву. Ту смо га у почетку застајали са оцем и мајком. А доцније, кад је навикао сам да се креће од куће до цркве, долазио је и без њих. Увек је стајао испред десне певнице, пред олтаром, и пажљиво слушао како старији ђаци одговарају на јектеније свештеникове. И тако Милче школу замени црквом. Долазио је уредно по двапут дневно: и на јутрењу, и на вечерњу. Ту је с највећом пажњом слушао све што се чита и пева. За кратко време научио је толико, да је могао певати све оно што и старији ђаци. Зато је сада, кад они уочи празника на вечерњи или празником на служби певају, заједно с њима певао. А имао је леп и звонак глас. Певао је са неким нарочитим осећањем. И његово певање се издвајало својом топлином и лепотом.... Доцније, кад смо ми, његови школски другови, већ били у четвртом разреду, за нас је била највећа радост кад у цркви и Милче с нама пева. Он би онда обично почињао, пошто свештеник заврши јектенију, а ми би прихватили и с њим сложно отпевали сваку песму. Кад сврших основну школу, с родитељима се отселих у друго место. Тамо сам од другова с којима сам се дописивао, добијао вести и о Милчету. Он је и даље редовно двапут дневно ишао у цркву. И временом је научио напамет све црквене песме и молитве, те је примљен за сталног црквеног певача. Тако је он, иако слеп, без нарочитог школовања, само својим трудом дошао до сигурног парчета хлеба. Прошло је много година отада. Милче је већ остарео, али још има леп и пријатан глас. Он и сада у цркви свога места пева у славу Творца. А пре неколико година певао је и у Београду на једном духовном концерту, који је приредило Свештеничко удружење. Тада су га и многи Београђани чули.”

Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима

Пролетерска Мона Лиза

Југословенску новчаницу у народу познату као „Жетварка“ или „Сива голубица“ није било могуће фалсификовати. Разлог томе су 40.000 линија сивих нијанси са којима је она брижно исцртана руком једног Пироћанца - Андреје Миленковића. Ова монета је одобрена крајем 1974. године а тајанствени женски лик је убрзо изазвао велико интересовање јавности. Народну знатижељу је додатно подгревао и сам аутор који медијима дуго није желео да открије ко му је послужио као модел: „Девојка са новчанице не постоји. Ја је бар не познајем, али то не значи да је можда нећете срести на улици.“ Касније се дознало да му је инспирација била ипак једна сасвим знана и драга особа – супруга Ружица и њен лик из млађих дана.

Триглав виђен са Бохиња

Са Андром Миленковићем је у више наврата разговарао познати пиротски новинар Бобан Митић који је записе са ових сретења објавио у књизи „Наши у белом свету“. Из ње сазнајемо да је Андреја од малена живео у Тијабари, најпре код „Тигра“ а потом код Мисирлићевог ћошета. Био је девети у низу од десет детета пиротског железничара Михајла и његове жене Петре. Његов највећи успех досегла је слика „Триглав виђен са Бохиња“ која је 1968. изабрана за најлепшу поштанску маркицу на свету. Овај знаменити уметник је сабрао мноштво светских и домаћин награда, пропутовао је свет али свој Пирот никада није заборавио. Одужио му се цртањем логотипа за Гимназију, КУД, „Пироси“ колекцију, и радо му се враћао све до своје кончине 2005. године:

Ружица Миленковић данас

„Ја не посећујем Пирот, већ долазим у свој град. То је саставни део мог битисања. Долазим јер су то моји људи, моје успомене. Сувише једноставно би изгледало када бих рекао да се сада осећам носталгично. Мени је Пирот исти. Чак и мирис, људи... Највише ме за Пирот везује период од основне школе до гимназије. Све је то било велико. Можда због малих очију којима смо гледали на свет. Моја породица је принудно, због Бугара, отишла за време рата у Црвену Реку да преживи. Након ослобођења, у време пребројавања, многе породице су нестале. Са њима и моји другови Бошко Живковић, апотекарев син, Предраг Бошковић - Павле... И поред тога, Пирот је после рата задржао особину правог културног центра. Просто је врвило од ђака. Такозвани ваншколски рад био је јако развијен... Љубав која се појавила резултат је односа мојих родитеља према уметности. Са друге стране, доста су ме у тај свет увели и тадашњи професори цртања у Пироту Евгеније Прутков и Аполон Прокофијев. Ти часови цртања су за све нас били прави празник...“ 

Жељко Перовић
Фото: "Политика", T. Jaњић

Како је опљачкана кућа Мите Гаге

Сведоченство унуке Добриле Таталовић о пљачкању и отимању куће њеног деде Мите Гаге, једног од оснивача "Тигра", 1946. године

„Мој доживљај је био стравичан. Стајала сам на вратима наше дечије собе која је била испражњена, без намештаја, без завеса, тепиха, наших играчака, без мог вољеног меде, а два непозната човека костур од кревета обијају чекићима. Док сам то гледала, страх у мени је растао као кад се пумпа балон. Пошто сам била мала, видела сам мамине ноге и она ме ухватила и одвела од тог призора. Та слика ме дуго пратила, сваке ноћи сам сањала гужву, јер је тада у кући била велика гужва. Народ је из наше куће односио посуђе, есцајг, чаше, лустере, отимали су се о наше ствари и вукли их. Та галама, вика, гужва била је ужасна за трогодишње дете. Ноћима сам се будила у страху, покривала се јорганом преко главе све до своје четрнаесте године...

Када је деда умро ја сам имала двадесет година и сећам га се као мирног и стабилног човека. Али је био јако строг, захтеван и према себи и према другима. Моја прва сећања на деду потичу из времена кад је изашао из затвора, ја сам тада била јако мала и знам да сам се уплашила. Иако је био осуђен на смрт стрељањем, што је свакако био велики стрес за њега, потом био у затвору, остао је сталожен, прибран, миран. Наравно, према унуцима је био и нежан и строг.“

Добрила напомиње да је много прича о свом деди чула од радника који су код њега радили и сарадника. Један радник је причао да је Димитрије Младеновић поделио џакове жита својим радницима кад се чуло да Немци долазе у Пирот, а за своју породицу је оставио само неколико џакова. Преко скојеваца, који су били веза, породица Младеновић је у сандуцима, ноћу слала храну партизанима, сазнала је Добрила из прича. И син Димитрија Младеновића, Најдан је 1944. године отишао у партизане, а после рата је као финансијски стручњак и париски ђак радио у „Полету“ и „Тигру“ одакле је отишао у пензију.

_____________________
Анђелка Митић Ђорђевић
(исечак из изворног текста)
Пиротске новине бр. 13/2008.

Место на коме је сазидана зграда Општине

Место на коме је сазидана зграда Општине

Најчешће пролазимо градским улицама а да ни из далека нисмо свесни њиховог ранијег изгледа, нити нам је то важно. Ипак, понекад је лепо осврнути се у прошлост и схватити колике су размере преображаја кроз које пролази наша мала варош. На месту на коме је педесетих година 20. века сазидана зграда Општине некад су биле занатске радње у којима су људи годинама па десетлећима радили и издржавали своје породице. Један од приземних и, за данашње појмове, прилично неугледњих дућана је и кројачка радња Љубомира Ј. Костића.

Дејан Ћирић
Извор: centralbalkan.wordpress.com/2016/01/16/pirot-koga-vise-nema/

Кућа Јована Цекића

 Кућа Јована Цекића, једног од оснивача „Тигра“. Шира јавност је о овом отетом здању сазнала нешто више пре десетак година када је у локалном листу „Слобода“ (бр. 2577) освануо апел Цекићевих потомака са захтевом да им се породични дом врати. То саопштење открива и Јованову тужну животну причу али и његову неуништиву радну енергију коју ни комунистичка тортура није могла да саломи:

"Ја сам Гордана Цекић, једна од петоро деце Јована Цекића, а сада једна од 28 наследника (са неколико пунолетних праунука Јована Цекића). /.../ За младе људе Пирота - укратко 1946: године нова луксузна кућа у центру Пирота од 463 м2, са 19 ари плаца је последњи део одузете имовине мом оцу. Остало му је само петоро деце. Уступљена је молбом на две године “комитету” КПЈ, које су се отегле на 13 година. Незаконита национализација извршена је 1959. године, непоштовањем ни једног услова законодавца, и игнорисањем чињенице да у закону не постоји ни један пропис који стамбену зграду претвара у пословну, без обзира ко у њој ради. Стамбена зграда национализована је као пословна зграда. Председник општине г-дин Десимир Петровић 1979. године продаје Цекићеву кућу “комитету” по метру квадратном као стамбену зграду са знатно нижом ценом у приземљу (2 подрума, остава, вешерница итд). Моје примедбе: као стамбена кућа није се могла национализовати, али купити може. Отплаћена је 1981. године.
После распада Савеза комуниста Југославије 1990. године у нашу кућу уселили су се нови станари - одбор СПС-а. Сами себе су прогласили наследницима и до сада 16 година раде у нашој кући, по ком основу, не знам. Позив младим људима СПС-а које сам упознала ушавши први пут после 1946. године у нашу кућу, да би враћањем власницима и пре закона о денационализацији, постали симбол праве демократије у Пироту.
Град Пирот је казнио Јована Цекића што је много стекао: радник од детињства, са 16 година занатлија, са 20 година власник трговинске радње, и доста касније индустријалац. Кажњен је привременим оптужбама и (сталним губитком целе имовине), права гласа, права на рад, губитком достојанства, скоро без права на опстанак. Наградио га је у то време град Ниш, са његових близу 60 година, похвалница “Ваљаонице бакра” – Ниш: “Другу Јовану Цекићу, руководиоцу економије, за Ваше залагање, за ваше организационе способности и унапређење наше економије”.
Савладао је и пољопривреду до савршенства упорним радом и разумом, као и све остало. Отети понос су му вратила деца својим дипломама и великом љубављу што на њих није пренео отпор према режиму са којим морају живети. Тестамент деци није написао, није имао шта да им остави. Његово наслеђе деци је било велико и вредно: пренете радне навике, поштење, љубав према људима и задовољство живота и у беди. Молим помозите, схватили сте да је правда на нашој страни, а ускоро донети закон о денационализацијуи ће то и потврдити."

фото: Google Earth

Зајди, зајди... (са Старе планине)

Баба Јелка из села Рсовци је певала песму „Зајди, зајди“ тако снажно и потресно, као да је кроз њу сама Стара Планина проговарала и јецала над својом изгубљеном младошћу. Уживајте!

Спасио сам те, спаси ме!

Краљ Милан

(Прича о Пироћанцу осуђеном на смрт у околини Зајечара због учешћа у Тимочкој буни)

Преки суд за округ црноречки, књажевачки и остале побуњене крајеве који је заседао у Зајечару, осудио је на смртну казну Рашу Милошевића, Владимира Зебића и Николу „Муњу“ а остале на казну затвора због подстрекивања и учешћа у Тимочкој буни док су остали пуштени кући као невини. Смртна казна извршена је само над учитељем Зебићем, а Раши и Николи замењена робијом.

О помиловању Николе „Муње“ који је био кондуктер поште и после осуде дуго живео у Пироту и данас се прича. Он је као војник у ратовима 1876-1878. године некако спасао живот краљу Милану. Кад је био осуђен на смрт телеграфски је тражио помиловање од краља. Прича се да је телеграм гласио: „Спасио сам те, спаси ме“. Николу није нада напуштала ни кад је био изведен на Краљевицу ради погубљења. Стално је гледао пут Зајечара хоће ли се појавити коњаник са помиловањем. Међутим, њега није било. Пресуда је била прочитана, разговор и исповест са свештеником завршен, остало је било да се само пресуда изврши. Упитан пред стројем извршилаца казне за последњу жељу, Муња је рекао: „Желео бих да попушим цигару пре стрељања“. што му је дозвољено. Пушио је без много нервозе да би сагоревање трајало што дуже. Надао се да ће за то време стићи помиловање. Кад је цигара догорела, угледао је коњаника како се у највећем галопу приближава Краљевици. Махао је руком да се стрељање не изврши. Тај дан, веле стари Пироћанци, Муња је узео за славу и славио је за живота.

Душан М. Ћирић
Пиротска „Слобода“, 30. 9. 1972.

Паметан прогледа до годину...

Кола Јегурида чучи са балончетом, Зарезоја 1942.

Убаво мерише, убаво! - диса високо нос Кола Јагурида и души жешку пару која удара нанагоре у плафон, па се ко јесења магла истијо врча и пада на капак од шерпу у коју се крчка подварак с пушено месо.

- Охо-хо! облизује си прсти и затвара рерну. И прасенцето се зарешило. Там’н додек запакујеш Љубице све това, и можемо да поодимо. Е, дојде Зарезоја, те и ми мужје да д’немо с душу!

- Ама, Коле, ешто и ми женете не појдемо с вас. Оно, Свети Тривун неје само мушка слава и радос.

- Мани се, бре, Љубице! Па да ни се јутре смеју сви другаре! Да је Свети Тривун тел да и ви славите овија д’н, жене би имале браду, мустачи, оне би водиле дом и дућање, имало би си и кавене за жене... Што не иде, не иде!

Ви си имате патеричће, рукавичће, у које се па ми мушћи не мешамо. Да ти усуле речем још нешто. Нач’с сам сањувал Светог Тривуна. Питује ме:

- Спремисте ли се за Зарезоју с другаре?

Не рече:

- Поведи си и жену!

- Знаје се на кога је кошуљата до куде д’лга, Љубице! - диса поучно п’рс газда Кола и искача на врата да на чирака дотури још нешто од мезетлуци, које че овија, натоварен ко Тутњиното магаре, да одсеца ч’к у Жуково, у лозје на Косту Ћату, куде че се д’н’с сабирају.

- А, па нече да може б’ш тека! - преклапа си Љубица у памет. Д’н’с Зарезоја, одјутре меанџиска слава, њекња трговачка слава, позајутре еснавска слава, онија д’н на комшију именд’н...

Ако свијеш крајиштата на годинуту, мужје си пресве нешто славе.

Ђачка прослава св. Трифуна 1938.

- Е па, свети Тривуне, колко си његов, толко си и мој. И ја си имам лозје. Миразовину од башту! Ти зарезуј Коте у чуждо, ја че па у моје. Па, че видимо чије че боље роди!

Попротеглил се зарезојсћи д’н ко јалова лисица низ Сарл’к. Чур из оџак се дигал направо у небеса, а сл’нце ретко и на цивун пушта жешко наземи и почушкује у грбину Милицу Савћину која је квекнула у јед’н заперак и зарезује од три ђиже по три лозинће за берићет и напредицу.

- Сипну ли винце? - ока Љубица од праг на колибу.

- Све по ред! - одврча Милица. А ви, постависте ли совру?

Уз жешко ћумбе из које излате искре од старе, суве лозинће и растурају се негде нанагоре како звезде на студену ноч, седу њи пет сите и насмејане.

- Помагај свети Тривуне, наздравља Јевда, на Косту Ћату жена. На нас како очеш, а на наши мужје како можеш, те да си живи, здрави и ак’лни дојду дома.

Вечер се одавна надвила над чаршију и оросила сас иње чандија. Загрејан и расцрвен, газда Кота оди по празну кућу и ока:

- Љубице, ешто је шпоретат ладан? Ма, куде ли се дела жена ми? Неје у авлију, нема ђу по кућу... Све и да је по комшисће куће заредила, до са је морала и у нашуту да насрне!

- Виде ли ђу ти негде, свети Тривуне? - обрча се Кола к’мто иконостасат.

Љубица, жена Колина седи лево, 1926.

А свети Тивун гледа благо и меко и ћути. И док отрезнен и усверен Кола мисли на коју страну да се обрне, на врата насрну прво крошња, па рука, па још једна рука, а по тов, забулене у в’лњени шалови, Љубица, Јона, Марија, Коцка и Јевда.

- Срећан ти празник, газда Коле! - окнуше свете углас.

- Нек ти је арлија Зарезоја и овогодишња берба!

- Ти зареза, а и ми зарезамо. Чија че је плакарија по п’лна најесен, свети Тривун че сведочи! - додава жена му Љубица.

Ударил Кола у једноглед, па не верује у това што му је пред очи. Да је покојни Расим Циганин станул преди њега и замолил га да га па крсти, помалко би се усверил.

- Не сећирај се газда Коле - тапше га по раме Јевда. Ми си убаво и пол’к дојдомо. Несмо се млого претеретиле, ако ти је това на бригу. И на нас чирак однесе крошњете у лозје, а ми си ђи празне снесомо.

- Е, дојде време да и ми прогледамо. Оно, мачетија прогледају за две недеље, паметан може и до годину, а само будала никад. А, д’н’с, нема више будале газда Коле. Нема! Беше му!

Мирјана Јонић Игић
"Мале градске приче"

Нова белосветска уметнос

Национал

Вечер се тијо, како невестуљћа, увлачи у чаршију и сокаци. Њушка, засрта и увира се у свако ћуше. Само се тамо, нади Сарл’к, просукло просрта гол камик оди задње руменило, и лелеје бела перушка нади шопкуту код Кале. Сл’нце је одавна спуштило виронгу и отоди си на легало.

А у чаршију - тарапана. Збрал се народ окол Национал како на Белу недељу. Једни питују, друђи доокују, трећи сумњичаво отћимују сас главу и стискају уста како кад су тазе оскорушу загризли, а сви стоју и чекају нешто. Чекају да почне биоскоп!

Донка Царибродска је њекња сас мужа си Перу Манчића, ишла у Београд и купила прву апаратуру за неми филм. Одма се у чаршију прочуло да је това специјално поручена работа из Немачку и да су Манчићеви туја, иљаду девесто двајес и четврту годину, за тија апарат дали тријес и пет иљаде динара. Беле паре бре!

- Знајеш ли ти колко је това паре? - питује Пунча бурекџија комшију си Давитка бакалина. Пошто Давитко ћути, Пунча, онака голем како од брег одвален клима сас главу и ш’пче:

- Сас стеја паре коше једно сигурно мож да нап’лниш и порез на целу чаршију да платиш и да ти прескочи за балонче добро вино. А мож ти остане и за два-три дебела ћебапа у “Солун” кавену.

- Скупо, истина, ама, кажу това га у свет нема! - додава Давитко. Мрдају се људи преди тебе, мињују како на корзо, разоџују се низ малу. Улазе си у дом и додумују се сас жене... Све бре работе на платното што еве и ми работимо.

илустрација

- Море, че се умеша и Рале сајџија. Тов ти само памет осотоне те да манеш да разбираш. Затова и гасе лампу кад улезнеш унутра. А кад излезнеш из биоскопат, а оно ти неје јасно куде си бил и какво си работил. Него, боље да си ја дом идем јербо дом што видим могу си га одма и опипам, па си ми по јасно дојде. А овоја, што ви казујем за биоскопат, това ви дојде како кад сас изб’лсану четку очеш капут да си очеткаш. Ем трљаш ем се ништа не види. Л’жи пара бре. Ја што ви кажем!

/.../

Навалил народ како да је џабе. На зид се л’ска залепена плаката, а на њу јед’н, пот’к’в, на коња, сас голему црну маску поди шешир. На плакату с голема слова писује:

Кен Мајнер - фантом јахач.

У главној улози Бунџо Нек.

Да ли ће фантом јахач помоћи

младој и незаштићеној Мерион?

Хоће ли правда тријумфовати?

У салуту т’вно како у рог. Грца се подголемил, јербо је он са нов радник при Донку и пушта у биоскоп народ на врата. Дигал је руће оди “дванајес беле руже” с које је до јучер жарил и палил по чаршију. Оваја работа, на коју се са наватил, по опасна је работа. Са си и на самога себе некако по важан дојде.

Пиротски Роми пре Другог св. рата

Раде Асковић седи узи астал и трепче ситно. Пера гајдар до њега сеца га за рукав од стра и кад год се коњат пропне к’мто њи, он прошишти како гусан кроз летве.

- Ја се дисај бре, Раде, да живу главу изнесемо одавде. Че изђинемо на правде Бога. Овакваја копита нијед’н џамбазин неје видел. А убаве би се паре за њега могле узну. Што јес јес! Ако за овога коња не би мог’л да купим барем десет наши коњи, запљуј ме. Да нес’м који сам! А Јова Шугринац би га продал може бити и за повече паре него ја.

А позади платното, с нова ћеманетија за туја прилику спремена, свире и прате филмат Асанче Алилковић, Рама Алилковић и Мута Дурмишевић. Д’н’с су они по главни и оди самити филм и оди фантомскотог јахача. И они престављају. Како коњат рипне Рама му прати штрапћете с музику. Асанче је задужен за љубов и целивће, а Мута за шетање кроз природу.

И све би се убаво завршило, да не изиде одједнуш окање и пиштава и Пера гајдар, како из пранђију испален, излете из салуту, а по њега женаму Анума, а по њи новити чувар и контролор Грца.

- Станите бре, људи! - ока Грца. Овамо има господа која је дошла да ужива у овуја нову белосветску уметнос, а неје да се сеири сас вас. Какво је са било?

- Че му кажем ја какво је било! Има ли он катмер жену дома или је жене из бели свет дош’л да гледа овамо? - ока Анума. Па још и оне свете у њега гледају! А он у први ред седал. Ја сам бре иљаду девесто десете године била трбушна играчица у Совију, па се знало ред. Напред господа дојду, па поштено гледају! А овоја... Ни се ред ни закон знаје. Па ја се бре нес’м овака чепила ни док сам у најубаву снагу играла. И това пред какву господу. Него, дом че си оратимо!

- Дом и да си оратите! Ја бре, циганска работа! - ока Грца и бута ђи надвор.

И док Кен Мајнер стиска на коња преди њега незаштићену Мерион и отоди к’мто сл’нце које је вечемка на заод, Пера гајдар убеџује Ануму да не познава ни једну оди теја што су се разоџувале на платното преди њега. А Мерион? Њу не би погледал ни кад би му лично пришла и изокала га да излезну!

- Оди тебе и оди твојуту игру поубава нема. Па кад туриш ж’лтицу у пупак и завртиш и сас задњицу и сас предњицу, а ж’лтицата стоји како закована, ма, не може ти ниједна Мерион пријде - ока сирома Пера да спаси главу.

Мирјана Јонић Игић
(текст и фото "Мале градске приче")