Поп Зорана сигурно знате. То је онај стари свештеник који често шета градом. Кад хода пуста брзе и дугачке кораке и непрестано се осврће око себе тражећи позната лица. Воли са људима да се „заорачује“. Отац Зоран је врсни познавалац ћилама, ботанике и старе пиротске чаршије. Док смо ходали до његове куће у Тијабари непрестано је витлао својим црним кишобраном час у леву, час у десну страну улице показујући на старе грађевине и нижући имена давно несталих хаџија, трговаца, занатлија који су у њима живели. Негде би застао и износио читаве есеје о необичним судбинама и догађајима, док сам ја с великом муком пратио његову хитру и плаховиту, типично јужњачку мисао... Поп Зоки живи у приземном, столетном дому у улици Цара Душана. Тамо нас је дочекао нежни осмех његове тихе попадије, тета Злате. Чим смо се сместили, он одмах некуд нестаде и убрзо се појави са повећим албумом и гомилом старих фотографија које је брижно сакупљао још од својих младићких дана. „Жељћо, тури теја слиће на Вејзбук, нека ђи народ гледа!“, рече усхићено и спусти све на сто на коме је тета Злата већ поставила послужење - кафу, домаћи сок и алву из Ватопеда. Поп Зоћа сваке године одлази тамо да ради као баштован. Путује некад с пролећа и нико не зна тачан дан његово повратка са Свете горе. То је велико и пријатно изненађење за све људе који су успели да упознају немирну и топлу душу овог необичног свештеника... А сада, отварам албум и испуњавам послушаније које ми је он задао.
Слика 1.
На слици је мешовити пиротски хор „Успеније“ основан далеке 1919. године. Фотографија је настала пре Другог светског рата иза Старе цркве на Пазару коју је тада покривала ћеремида. Она је била превише масивна за старе и истрајале греде те је коначно замењена црепом 1952. године. Поп Љуба бележи да је у старини овај храм био покривен височким плочама... На овој фотографији се налазе особе које су исписале занимљиве и значајне странице у историји пиротске побожности..
Слепи црквењак Бранко и Перса ћилимарка су Ромео и Јулија предратног Пирота. Наравно, са сретним завршетком. Пироћанци су исувише практични и сналажљиви да би их задесила судбина трагичних Шекспирових јунака. Тако су Бранко и Перса одлучили да побегну и од својих љутих родитеља и од свог очајања у оближњи Цариброд где их је примио неки добри поп Јова. Он је Бранка одмах упослио као црквењака те су заљубљени младенци неколико година безбрижно живели у том градићу. Занимљиво је да су против ове силне љубави нарочито устали Бранкови родитељи. Били су имућни и сматрали су да је њихов слепи син знатно боља прилика од Персе која је потицала из неугледне и сиромашне породице. На крају је време учинило своје, гнев родитеља се утишао а младенци вратили у свој завичај... Бранко је био човек изузетног слуха и импресивног памћења. Њему је Перса читала из црквених књига службе, тропаре и кондаке, које је он с лакоћом памтио и сутрадан течно и умилно певао са певнице храма. Повест о Бранку и Перси чуо сам од поп Зорана а он од старих пиротских хаџика.
Поп Јеркул. Његово име је често помињано у старом Пироту, чак и у шалама и досеткама, али и тада некако, из миљоште и са поштовањем. Био је човек тихе и благе нарави и лако се уткао у срца Пироћанаца, често подозривих ка дошљацима. Постао је синоним за доброг и драгог свештеника. Отуда и ова заједничка фотографија на чијој полеђини пише: „Хор са почасним председником Душаном Херкаловићем, свештеником“. Поп Јеркул је рођен у Сребреници крајем јуна 1875. године од оца Данила учитеља и мајке Ленке домаћице. Основну школу је окончао у Брчком, гимназију у Нишу, богословију у Београду... Венчао се за Даницу, рођену Сокобањку и сестру владике нишког Доментијана. „Деце у браку није имао али је децу много волео“, пише о њему поп Љуба Антић. „Та његова превелика љубав одразила се усвајањем сестричине своје попадије, коју је од малена чувао, школовао и удао“. Као своју најрођенију чељад поп Јеркул је доживљавао и своје парохијане, Тијабарце. Када су му једном понудили да се врати у свој завичај, на већу и богатију парохију од пиротске, он се само осмехнуо и рекао: „Ни по коју цену не желим да се одвојим од своје миле духовне деце. Пирот је мој нови завичај и у њему желим да скончам свој земаљски живот.“ Поп Јеркул је стигао у наш град 1911. године и одмах заузео II пиротску парохију са које је управо отишао чувени прота Милош Велимировић. На њој је поповао скоро 37 лета а ту су га затекла и два велика светска рата. Први је провео у мађарском логору, у другом је страдала једино његова богата и добро уређена библиотека... Пиротски опанчар из Канаде, Илија Брадић у својим писмима бележи да је управо он био домаћин Светом владики Николају при његовим доласцима у Мали Јерусалим. Поп Јеркул је преко 20 година служио као старешина Тијабарске цркве. На јужном зиду унутар овог храма је окачио две плоче од црног мермера у вечни спомен на изгинуле Пироћанце, хероје из ратова од 1912. до 1918. године. Повремено је предавао веронауку у Гимназији, био је повереник светосавског братства, одликован је Орденима Светог Саве и југословенске круне, црвеним појасом, протојерејском камилавком и чином... Након дуге и тешке болести од срчане асме упокојио се 10. децембра 1959. године у свом драгом Пироту и свом новом завичају коме је оставио леп пример тихе и племените побожности, као и сетну успомену на времена у којима су Пироћанци, како пише тета Мира Игић, „поштували и дом и дућање, муштерије, и влас, и поп Јеркула кад орати, и водили си рачун да си не окаљају час и образ.“
Слепи Милче је имао јако леп и звонак глас, певао је са неким нарочитим осећањем и топлином те је својевремено наступао у Београду, на духовном концерту који је организовало Свештеничко удружење. Стајао је тада пред публиком коју није могао да види, једино је из ње чуо јецај и уздахе након отпеване песме „Слепи Вартимеј“... Деда Милче је званично био појац Тијабарске цркве али је често долазио у Стари пиротски храм о чему сведоче записи на маргинама богослужбених књига као и сама ова фотографија. Учио је вернике појању и основао певачко друштво „Успеније“. Из једног писма Илије Брадића сазнајемо да је Свети владика Николај „добро упознао Пирот и много заволео Милча који је лепо певао у цркву Саборну“... Милче је још као дете, у другом разреду основне школе понео тежак животни крст који му је донела епидемија великих богиња. Дирљиву реч о томе оставио је његов школски друг учитељ Ћира Ранчић у делу “Из мог Завичаја” објављеном 1935. године: „ ... Кад зараза сасвим престаде, пођосмо у школу. Ту сазнасмо да је ову опаку болест прележало више од половине ђака. Неки од њих су остали рошави по лицу, да је жалост била погледати их. али од свих најтеже беше прошао Милче. - Он је ослепио. Зато и није дошао у школу. Милчету је било крштено име Милан. Он је био јединац у родитеља. Родитељи му беху сиромашни, али су га чували и одевали тако да се ни у чему није разликовао од имућнијих ђака. Учио се врло добро. А по срцу и доброти био је најбољи од свију. Зато смо га сви много волели и од милоште звали Милче. Пошто у то време код нас није било школе за слепе, Милче је морао сасвим прекинути са школом. Свима је било врло жао, али му ничим нисмо могли помоћи. Једина нам је утеха била у томе, што смо се с њим састајали кад би нас господин учитељ недељом и празником одвео у цркву. Ту смо га у почетку застајали са оцем и мајком. А доцније, кад је навикао сам да се креће од куће до цркве, долазио је и без њих. Увек је стајао испред десне певнице, пред олтаром, и пажљиво слушао како старији ђаци одговарају на јектеније свештеникове. И тако Милче школу замени црквом. Долазио је уредно по двапут дневно: и на јутрењу, и на вечерњу. Ту је с највећом пажњом слушао све што се чита и пева. За кратко време научио је толико, да је могао певати све оно што и старији ђаци. Зато је сада, кад они уочи празника на вечерњи или празником на служби певају, заједно с њима певао. А имао је леп и звонак глас. Певао је са неким нарочитим осећањем. И његово певање се издвајало својом топлином и лепотом.... Доцније, кад смо ми, његови школски другови, већ били у четвртом разреду, за нас је била највећа радост кад у цркви и Милче с нама пева. Он би онда обично почињао, пошто свештеник заврши јектенију, а ми би прихватили и с њим сложно отпевали сваку песму. Кад сврших основну школу, с родитељима се отселих у друго место. Тамо сам од другова с којима сам се дописивао, добијао вести и о Милчету. Он је и даље редовно двапут дневно ишао у цркву. И временом је научио напамет све црквене песме и молитве, те је примљен за сталног црквеног певача. Тако је он, иако слеп, без нарочитог школовања, само својим трудом дошао до сигурног парчета хлеба. Прошло је много година отада. Милче је већ остарео, али још има леп и пријатан глас. Он и сада у цркви свога места пева у славу Творца. А пре неколико година певао је и у Београду на једном духовном концерту, који је приредило Свештеничко удружење. Тада су га и многи Београђани чули.”
Пише: Жељко Перовић
Из књиге: Писма из Малог Јерусалима
Нема коментара:
Постави коментар